Izvini čika Miko, nije trebalo moj komentar da zvuči toliko ozbiljno, izvinjavam se. Nije umrla ONA baba, nego druga, ali hvala ti za saučešće. Htela sam da se našalim na račun dece koja izostaju iz škole, jer im svake druge nedelje „umre“ po neka baba i deda. Ova moja stvarno umrla ovaj put, ali nije to razlog zbog kog sam prestala da pišem…
Zakatančila sam posle izbora. To mi je bilo stresnije od babinog upokojenja, koliko god to grozno zvučalo.
Shvatila sam da jedino što mi ostaje je da odem odavde, i bila sam besna jaaaako, jer mi se ne ide. A opet nemam više gde da se sakrijem od budaka, od ogavnih, zatucanih, iskompleksiranih, nadobudnih, nesposobnih, nevaspitanih, GLUPIH ljudi. Jedino mogu da pobegnem. I pobegla sam u sebe samu. Bolje nego da se istresam na blogu.

* * *

Uvek sam mislila kako je teže ljudima kojima roditelji kasnije umru… Provedeš ceo život s njima i koliko god da te nekada nerviraju – TU SU ZA TEBE. Divan je taj osećaj. Ali verujem da i danas u glavu često pitaš svog tatu za savet ili mišljenje. Život jeste ograničen svim živim bićima ove planete, ali ne gledaj na to kao na tragediju, veseli se što si imao tu privilegiju da baš ti budeš njegov sin i da sada kada nije fizički prisutan i dalje ZNAŠ šta bi ti rekao i šta bi uradio. To ne umire.

Pomislio sam da je nešto tako kad sam video da si stavila katanac. Moje saučešće. Posle očeve smrti nisam TO mogao da prevalim preko usana godinu dana, ili duže. Ali nastavio sam da pišem izneđu ostalog i zbog njega.

On mi je bio najredovniji čitaoc…

Надовезујем се 🙂 Са мном је проблем што сам изгубио потребу да нешто кажем. Заћутао сам, сад махом само читам (додуше и то нешто ређе, бар што се наших блогова тиче) и ћутим. Појели ме посао, факултет, жена, банке, политика, све по мало. Ал то је друга прича.

Није требало то да дозволим. Волео бих да ми овај текст да полета и да кренем да шибам по тастатури као у добра стара времена, али већ сам почињао испочетка (више пута), и то се заврши на томе да немам шта да кажем и нашарам нешто безвезе, чисто да убијем коју буба-швабу у пролазу, иако је цело легло тамо негде иза, заштићено.

С вером у боље сутра, велики поздрав, чика Мико, а и остали другари који ово читате!

Verovao ili ne – najbolje tekstove (u nekom ličnom smislu, ali i u smislu „popularnosti“) sam napisao kada sam imao potrebu nešto da kažem, a ŠTA ĆU DA KAŽEM bi se pojavilo tek negde u toku realizacije. Svako od nas je pun kao butan-boca, nedostaje nam samo varnica za dobar vatromet…

A što se čekanja tiče nedavno sam kupio jednu genijalnu majicu sa poslovicom na Engleskom (u grubom prevodu):

„Prvi ptić dobije crva, ali DRUGI miš dobije sir.“

🙂

U vezi tih teorija, i cele te ideje samopomoći, koučinga, programinga, „svakog dana sve više napredujemo“, i drugih sličnih manifestacija prastare ljudske težnje da se bude bolji i uspešniji – sve one imaju jednu zajedničku osobinu. Na neke ljude deluju, a ne neke ne. Pri tom kod onih na koje deleuju – deluju manje više sve, a kod onih na koje ne deluju je uglavnom ista stvar…

Mislim da imam prava da posle 30-tak godina bavljenja tom materijom (kao učesnih i aktivni posmatrač) zaključim da se radi o specifičnim karakternim osobinama. A da li je karakter moguće promeniti?

Može biti – ali uglavnom ne biva.

Sto se blogova/apatije tice, treba da nastavite da pisete, ali da pisanje proredite (recimo dva teksta mesecno), kako bi tema mogala u potpunosti da se „svari“.

Slažem se sa stavom o trgovačkim centrima, možda zato što se meni lično ne sviđaju. Realno, uvijek mi je tamo loš zrak i ne mogu da dišem kako treba, a sama činjenica da si okružen izlozima koji te mame na kupovinu mi je odvratna i ne volim uopšte da idem tamo. Mi imamo jedan i vjeruj da ga posjetim tek svakih mjesec, dva, a i to samo da bih kupila nešto, nikad da bih tamo jela ili popila kafu, što ljudi masovno rade.

Znam. Samo izgleda su meni ti komentari bili glavno „gorivo“, a često i inspiracija za sledeći post. Čak sam tu interakciju stavio i u credo bloga.

A što se modernih trgovačkih centara tiče nemam baš lepo mišljenje o njima (ni o „društvenim“ – a ni o onim pravim). Pančevo je za kratko vreme posle otvaranja jednog takvog postalo skoro avetinjski grad. Potpuno se izmenio ritam grada, navike ljudi, sve… Da ne govorim o malim biznisima koji propadaju u toj neravnopravnoj borbi, i gubitku za lokalnu zajednicu.

Pogotovo iritira ta naglašena komercijalizacija svega i svačega, i ukalupljivanje u globalni program. Što reče stih iz iste pesme: „po mome mozgu crtaju šeme“. Svi se tu nešto otimaju, puštaju uzdahe i krike individualizma i kreativnosti, ali sve u svemu – mrka kapa.