Nisam siguran koja je tačna dijagnoza, ali već je prošlo(st). Malo me pomračila kombinacija teksta jednog poznatog ekonomiste, i spoznaja da sve to o čemu on priča nema blage veze sa stvarnošću. Tek danas sam uspeo tu ideju da do kraja formulišem: osnovni aksiom ekonomske nauke „profit = progres“ je potpuno pogrešan. Dokaz za to leži u činjenici da će poslednji čovek na svetu biti istovremeno najbogatiji i NAJSIROMAŠNIJI čovek koji je ikada živeo.

Kako vreme prolazi samo smo sve bliži tom ultimativnom ekonomskom paradoksu – bogati su procentualno sve ređi, sve bogatiji, njihovo bogatstvo sve irelevantnije… A ostatak sveta u sve većoj dubiozi, siromaštvu (što materijalnom – što duhovnom), i sve bliži istrebljenju. Znači samo trendove koji su prisutni i očigledni – projektuješ u budućnost – i vidiš da je sva ta „nauka“ zapravo samo slapstik.

Ekonomisti su kao oni likovi iz crtanog filma koju pokušavaju da se reše kućnog miša puneći kuću tonama eksploziva… I tovare, tovare… Eno, gore ima još malo mesta, Trpaj! Nema veze što je geg viđen 1000 puta. Konvencije nam nedozvoljavaju da crtać pretvorimo u nešto drugo. Čak i kad se kuća razleti u paramparčad to će samo biti kraj jedne epizode – a početak nove…

Čitam juče nekog uglednog ekonomistu kako upoređuje efikasnost jedne ekonomije sa sirovom (sirovinskom) snagom druge, pa onda priča o sredjeročnim i dugoročnim šansama i trendovima… A sve vreme imam taj neki osećaj da smo zapravo prešli preko ivice, i da živimo u „danu posle“.

Osim ako stvarno ne mislite da bi taj dan posle smaka sveta trebalo da izgleda kao u holivudskim filmovima? A realno sva ta industrija iluzija koja nas okružuje ima samo jednu ozbiljnu namenu:

da nas ubedi da je sve skoro isto kao pre…