Bolje gledaj od čega se živi…

elektricni zeka

Ako ste od onih nesrećnika koji su se „primili“ na blogovanje (ili neku sličnu napast) čuli ste ovu frazu više od jednom. Uvek se nadje neko dobronameran ili „dobronameran“ da vam otvori oči i skrene pažnju da ne gubite dragoceno vreme uzalud.

Možete da čitate prošlonedeljne novine, odmorite posle ručka, lickate svoj krš od automobila, sredjujete šrafove, ponovo šetate psa, ili da prosto vegetirate ispred TV-a kao fikus… Teško da će vas to potpuno spasti zvocanja, ali će njegov intenzitet sigurno biti za oktavu slabiji.

Kad malo razmislite o svemu – to je sasvim logično. Vi ne samo što ste se drznuli da nešto MISLITE, već ste to još i podelili sa drugima – i što je najgore – sa  tamo nekim nepoznatim ljudima o svemu tome još i diskutujete.  Šta to može DOBRO da donese?

Ipak ono što najviše bode oči i smeta je zanos. Definišimo ga kao spremnost da zanemarite sve eventualne prepreke i nadjete energiju i volju – koje je potpuno nelogično da posedujete. Umesto ove nejasne definicije ponudiću vam sasvim realističan i očigledan primer:

Radni dan jednog privatnika počinje zapravo i pre nego što se probudi. Dakle – budim se i prisećam da sam u snu već radio nešto od onoga što mi je za danas u planu. Dok perem zube zapravo razradjujem moguće varijante  (da li da nosim sečiva na oštrenje odmah, ili da ne rizikujem već da idem pravo na zakazan sastanak). Pošto – srećom – stanujem na 2,5 minuta od štamparije, imam vremena da uz kafu odgovorim na nekoliko mejlova koji su se volšebno pojavili, iako sam računar ugasio sinoć oko ponoći, i da obavim 2 telefonska razgovora. Budući da sam već u „najboljim“ godinama, a nisam pristalica medikamenata, sastavljam spisak-podsetnik. Danas sam ispod proseka – samo 11 stavki…

Pančevo – Makiš, sa usputnim sipanjem goriva u kola i sebe (za doručak Twix). Pet minuta u magacinu dobavljača po uzorak nekog materijala, onda brzo nazad na Viline Vode na sastanak sa klijentom. 45 minuta kasnije već jurim prema Banjici da drugom klijentu odnesem model stonog kalendara (za ovo sam sam kriv, hteo sam da im uradim nešto originalno, pa sad moram da im nosim model da bi shvatili moju „inovaciju“).

Nadam se da me nećete otkucati – sve vreme telefoniram iz kola. Zovu me iz firme, ili ja njih – svakih 5 minuta… Sledeće mesto nije daleko – u blizini Autokomande uzimam tri kante od po 20 kilograma lepka, i produžavam ponovo prema Sajmu… Naravno već je počeo haos u gradu. Istim putem kojim sam pre samo par sati prošao za nepunih par minuta, sada putujem više od pola sata. Trebao sam jutros da krenem 15 minuta ranije i da izbegnem ovo… To je ona ista dilema o kojoj sam razmišljao dok sam prao zube… Umesto da se nerviram, puštam nešto „prgavo“ na radiju – Satrijani… Baš mi je leglo, žena iz susednog automobila me gleda kao da sam s Marsa pao… Menjam tupa za oštra sečiva i vozim po tranvajskoj pruzi preko puta Sajma skoro 500 metara (još uvek ne znam da li je to dozvoljeno – ali svi tako rade…) Sledeća je isporuka na Obilićevom Vencu. Ovo je rutinska stvar, ali nikad ne znaš na kakvu budalu možeš da naletiš. Na kraju ulice je jedan čuveni restoran u koji najvraćaju „face“, pa mi se jednom desilo da zamalo ogrebem jedan ganc-novi-Ferari (nije Audi kao u onoj reklami, ali dramaturgija je pretpostavljam slična).  Posle se spuštam u Silikonsku Dolinu (Gospodar Jevremova) zbog još jedne isporuke… Ovaj kraj nikako ne volim, gužva jednosmerne ulice, kreteni, nepregledno…

Kad se dokopam Brankovog mosta – svane mi! Novi Beograd je sasvim druga pesma. Široki bulevari dosta parking prostora. Jedini je problem što idem u Zemun. Neka uličica za koju niko nije čuo. Zovem „bazu“ i sekretarica me navodi kao GPS (stvarno je zadnje vreme da nabavim to sokoćalo). Kopiram u nekoj agenciji  dizajn na flash i ČAK POPIJEM KAFU. Ovi Zemunci stvarno kulturni ljudi – kažem ja – čim predješ reku lepo vidiš da si u Evropi… Setih se onog vica:“Zašto Zemunac vozi Smart? (Da može oba lakta da gurne kroz prozor)“. U povratku svraćam na Bežaniju da iz jedne štamparije pokupim neke tabake za doradu, a zatim do Airport City-ja da uzmem neke uzorke i potvrdim jedan posao…A onda pravac Pančevo!

Uz put mi zvoni telefon i javlja se klijent koji se setio da bi mogao da uradi neki reklamni materijal za predstojeće novogodišnje praznike, pa „ako imam vremena“ da navratim do njega. Skoro da je usput (kod Vuka). Nemam vremena da se zavlačim u garažu, u firmi me čeka brdo posla. Penjem se na bankinu i zbrzam dogovor za 15 minuta. Ionako ćemo se „dogovarati“ preko maila, ovo je samo kurtoazna poseta, što bi klinci rekli – da „ispoštujem“ klijenta. Istrčavam kao bez duše – dobro je –  nema „pauka“ – ulećem u kola – i tutanj!

50 metara dalje maše mi „drug organ“ da stanem. Kaže – stigao sam da upalim svetlo ali nisam stigao da vežem pojas. Ja se pravdam da sam bio u isporuci i da sam gledao samo da se što pre sklonim, a on mi kaže da je i to bio prekršaj. Sitna deca, krupna žena, zao gazda – ništa ne pomaže… Ispisao mi čestitku za 5.000 dinara, kaže dobro sam prošao, mogao je i duplo. Zahvaljujem bogu što živim u ne-pravnoj državi, i računam da li bi prošao  jeftinije da sam jutros poslao dva taksija i tri kuriske službe? Puste želje, taksisti su loši komercijalisti…

Parkiram ispred firme i pogledam na kilometražu  – 85 kilometara od jutros, a sve vreme sam „u gradu“. Ponovo pošta: ponude, ponude, ponude… Svi su se setili da ide nova godina. Gde ste bili letos kad  smo od dosade pekli roštilj iza firme? Najgore je što će većina klijenata da razmišlja još nedelju-dve. Dok ne bude kasno. Ponovo zovem klijenta iz Subotice koji je 20 miliona u blokadi već 9 meseci. Nama srećom duguje „samo“ desetak solidnih plata. Njega i još dvojicu zovem svaki dan po dva puta. Onako – iz vica.

Završavam neki dizajn koji se vuče već dva-tri dana, i šaljem ga u agenciju koja nam radi ploče. 80 megabajta za 15 minuta! Svaka čast… Isplati se družiti se privatno sa vireles-provajderom. Gledam šta je novo stiglo od posla. Zovem majstora za mašinu da dogovorim neki vanredni servis. Ponovo telefon, mailovi…

Radno vreme je odavno prošlo… Ručak se ohladio (srećom i pivo). Ručam i vraćam se nazad na posao. Imam da završim još neke pripreme… Srećom stanujem na 2,5 minuta (ali to sam već rekao). Toliko blizu da mogu (4-5 sati kasnije)  da skoknem kući na kafu…

Posle kafe, shvatam da je već odavno pao mrak i da nemam volje da predjem ni onaj put od 2,5 minuta (iako bih imao još štogod da radim). Uostalom, sutra je novi dan, ako bog da ne gori nego današnji…

Na kraju, umesto da se skljokam u fotelju i odgledam nešto sasvim zaglupljujuće na TV-a (npr. neku optimističnu prognozu naših dragih političara), najednom se setim da već nekoliko dana nisam ništa napisao na blogu. Ovo mi naprasno vraća energiju, oteram sina sa kompjutera (bolje nek uči nešto!), a ja sednem da – sa vama dragi čitaoci – podelim svoju žalosnu priču. Ne, nije mi teško, samo mi se već pomalo zgadilo da decenijama jurcam unaokolo  kao električni zeka – a svi i dalje misle: „Lako je njemu! On je privatnik – po ceo dan se zajebava…“

I onda čujem iz usta svog bračnog sapatnika frazu iz naslova: „Opet se zamlaćuješ sa tim tvojim blogom? Bolje gledaj od čega se živi…“

Šta vi mislite? Od čega se živi?

.

24 Responses

  1. Amarilis

    Znaš šta, stvarno nisi dugo pisao.
    Neću da odgovorim na tvoje pitanje, glasam za onaj bold zanos sa početka posta i sve što ide uz to.

    • Miodrag Ristić

      Ono što mene pomalo brine, je što sam počeo da pišem SVE VREME. Nešto slično mi se desilo kada sam nabavio digitalni foto-aparat: odjednom sam počeo da zaista VIDIM stvari koje ranije nisam primećivao. Sada je svaki dogadjaj, susret ili misao – materijal za neki post… A zanos? Ja mislim da je to onaj isti…

  2. ТоМЦаа

    Од чега се живи? Не знам од чега се живи, али некако ми се чини да се на крају све ради само да дођу ти моменти који нам толико значе да морамо себи да их приуштимо и да за њих увек имамо снаге. Свако мора негде да се „издува“, што би се народски рекло. И зато нема стајања!

    Узгред, супер је овај турбо-зец.

    • Miodrag Ristić

      Mislim da je to dobar odgovor. Šta-je da-je, ta energija, strast, zanos ili već šta-god – je ono što pokreće stvari. Ne znam šta je i kako se zove, ali znam da je kao voda: koliko god se trudili da ga zauzdamo, ograničimo ili kanališemo – uvek nadje put.

  3. Saša Perić

    Rile svi smo mi zeke,neko električni neko solarni neko na gurku ali se živi od nečega.A od pisanja sve kreće!

    • Miodrag Ristić

      Oca jedne moje drugarice iz mladosti sam zapamtio po jednoj jedinoj rečenici (ne sećam se konteksta, ali mislim da nije ni važno), glasila je: „Svaka budala ima svoje veselje!“ Najlepše je što je govorio (i) o sebi – pa je to celoj ideji davalo jedan vedar i optimističan ton – svi smo (hvala bogu) budale.

  4. Cyber Bosanka

    Ja sam se umorila dok sam citala ovo! Pa mislim… krepaces 🙂

    Da, posebnu draz daje svemu ta „Njemu je lako, on je privatnik“. Obozavam takve.

    Da se mi pozdravimo sa tobom do januara, krece ludilo kod tebe 😉

    • Miodrag Ristić

      Moram da priznam da je i meni bilo zamorno da pišem… A nije „uživo“, časna reč. Valjda se čovek navikne na taj tempo, kao što se navikne i da po ceo dan sedi i vrti palčeve.

      A što se tiče ludila, sumnjam. Posla ima koliko hoćeš, ali ako si baš zapeo da ti za isti i PLATE – drastično se proredi… Bolje da blogujem, od toga bar nema ŠTETE ?

  5. Retka Zverka

    Ja sam trenutno u zanosu, doduše ne verskom, pa od toga i živim. Mada, mogla bih da ti uterujem dugove, onako iz hobija, pa ako upali, upali. 😉 Vidim da tu jedino škripi, osim što si se razmahao kao hobotnica. Inače, da, baš se „zajebavaš“ iz sve snage. Ipak si ti čovek privatnik, može ti se. 😉 Stvarno, priznajem, vrtela sam palčeve dok sam čitala tvoj post, ali mi je bio beskrajno zanimljiv. Sada pred Novu godinu nema lera, mož’ da bidne samo malera. Mislim, zbog tih klijenata koji će se setiti 2 dana uoči sledeće godine da nisu ništa preduzeli sproću svoje neophodne grafičke galanterije. A za kintu, o tome će da razmišljaju na proleće, pošto im prođe grace period. 🙂

    • Miodrag Ristić

      Uterivanje dugova? Nema od toga ništa… A znaš zašto? Čak i neka polu-ozbiljna država bi to mogla da preseče za 5 minuta, da nema jedne „sitnice“. Zna se dobro ko je najveći džeparoš…

  6. Pedya

    Živi se od lepih trenutaka. Sve ostalo je „u međuvremenu“. E sad, da l’ je to ‘ladno pivo, ili vruć blog post, stvar je ukusa. Mada, ne bih ja to razdvajao. 😉

  7. zubarica

    Ja se pridužujem Pedya.
    Živim od onoga što mi hrani dušu – to je (srećom) i moj posao, ali i hranjenje patkica na reci, i druge nekorisne i neprofitne stvari.
    Pozdrav od privatnika sa 20 godina i 14 dana privatničkog staža :).

    • Miodrag Ristić

      Srećna ti godišnjica (sa 14 dana zakašnjenja). Ti si u najužem izboru za onaj „Orden zasluga za narod“ koji sam nedavno predložio kod Varagića u nekom komentaru… Ali, neka – jednog dana će se bara razbistriti…

  8. milja lukić

    Sve te razumem! Mada ti to ništa ne znači. 🙂
    Kad si već bio u Airport Cityju, mogla sam da ti mahnem s nekog od onih staklenih zidova.
    Od bloga se – živi! To je izduvni ventil, terapija, fitnes za male sive ćelije, spa za dušu…

    • Miodrag Ristić

      Ko zna koliko puta su nam se putevi već ukrštali… SPA za dušu? Lepo… Nije baš u trendu, ali možda bolje aerobik. Ili joga? U svakom slučaju nešto povezano sa kiseonikom, disanjem, i otvaranjem čakri…

  9. Charolija

    Uuuhuu kakav dinamičan radni dan. Volim takve svoje dane, osećam se potpuno ispunjeno, ali zima nije vreme za naš posao, pa se uglavnom bavim porodicom i kućom i smišljam kako još mogu da ispunim vreme.

    Najgore je što mnogi ne mogu ni od rada da žive, a od blogovanja ne možemo da živimo, ali bar se zanosimo ako ništa drugo, a zanos prija i te kako. 😀

    • Miodrag Ristić

      Neki ne mogu da žive od rada, a tek oni drugi… A neki treći lukavo huškaju druge na prve, da se ne sapliću dok tegle pare na egzotična ostrva…

  10. Rada

    I ja se smorih s tobom u toj jurnjavi , a sve do kraja čitajući, setim se da nisam uradila ni dizajn čestitike i zahvalnice donatorima letnjeg kampa…ijuuu, teško meni, a hvala tebi što me podseti :))
    Već ne danima neg’ mesecima se spremam da ubacim što-god u moje blogče a nigde inspiracije…dok sam čitala ovaj tvoj post ( i sve komentare sa Re.), učinilo mi se da sam u paraleli…ne moram ni da pišem, samo ću linkove da ubacujem do vaših postova :))))
    Srećno u Novoj i da nam se džeparoši skinu s grbače !

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *