Pitanja su ti vrlo „sugestivna“ – pa prosto može da se namiriše nekakva „zavera“ koja stoji iza svega. Ipak, mislim da je to samo privid. Svi se (logično) trude da maksimalno izguraju sopstvene interese. Kao na sudu: jedan tuži – drugi brani, pa se na kraju dodje do nečega… Problem je što mi nemamo svoju stranu – mi mislimo da je naša strana – NJIHOVA STRANA… I onda stvari ispadnu gore nego što je iko želeo jer izostane (očekivani) kompromis… Što reče Bobićka – ne treba zaboraviti da su naši Evroentuzijasti – bivši marksisti.

A to je fest-zaguljena sorta…

p.s. dobrodošlica svim dragim NOVIM gostima…

Čuo sam dosta priča npr oko gušenja poljoprivrede u Rumuniji… Mislim da ću tokom godine ići tamo pa ću čuti sve „iz prve ruke“… Ali sa druge strane – upravo radim na jednom projektu prekogranične saradnje gde su u igri velike pare iz tzv „pred-pristupnih fondova“… Kao i uvek, verujem da ništa nije crno ili belo. Ima još jedna stvar o kojoj vredi razmišljati: npr u Banatu je i dan danas najveći deo kapitalne infrastrukture (i manje više – svega ostalog) napravljen u vreme Marije Terezije. Poražavajuće ili ne, ali definitivno se naša energija zbog nečega rasipa. Nemam nameru da nešto imputiram, ali dok naša privatna dvorišta možda i liče na nešto, to se nikako ne može reći za one zajedničke poslove… Tako da se bojim da ni ti zasukani rukavi nebi mnogo pomogli…

U tom grmu leži zec. Nema posla – nema ljudi – nema života… Upoznao sam čoveka koji je investirao u jedno malo mesto u Banatu – podigao ozbiljan pogon za deficitaran proizvod sa izvoznim šansama… Neko vreme je bio jedina ozbiljna firma u okolini, a onda su došli iz opštine da ga reketiraju na osnovu nekakvog elaborata o zagadjivanju okoline. Inače, „najprljaviji“ deo njegove tehnologije je elektrostatička plastifikacija (emajliranje) metala. Nema dimnjak, nema otpadne vode, praktično nema nikakav otpad…
Sad više nema ni te fabrike. Mesto je toliko ekološki čisto da uskoro neće biti ni ljudi…

Slažem se. Nekad sam mislio da se ekonomska politika vodi pod uticajem lobriranja (pristojno rečeno) od strane krupnog kapitala. Ali nisam bio u pravu. Ovo zapravo – ne odgovara nikome. Šta će krupnom kapitalu tržište od 6-7 miliona ljudi koji ne mogu ništa da kupe, osim najosnovnijih životnih namirnica? Mislim da je u pitanju obična elementarna gluposti i nesposobnost. Nije ni čudno kad je mnogim kadrovima po ministarstvima to prvo radno mesto u životu.

Gledao sam. Ali, ima i tu jedna iluzija – on se vere po nekim vrletima, daleko od puteva… Ali, pustoš je i praktično nadomak Beograda. Jesenas sam zalutao u Kovinskim i Belocrkvanskim selima – predivna priroda, plodna zemlja… Do pre samo 20-tak godina bilo je i prilično urbano (put, struja,voda). Kažu mi da je u nekim selima moguće kupiti veliku švapsku kuću sa okućnicom za 5.ooo eura. Na stotine njih propadaju prazne, a niko ih neće. U Belgiji i Holandiji ispred takvih kuća stoje parkirani automobili od 200.000 Eura…

„Svi će stati pod jednu krušku“ – rekoše Tarabići.
Njujork je „Velika jabuka“ – Beograd možemo da zovemo „Velika kruška“