Zar to nije dramatično i dobro za literaturu? 🙂
Nažalost, loše je u stvarnom životu.

Naravno, ne pada mi na pamet da ih amnestiram. Samo mislim da isto s*anje traje već odavno, te da, ovakvi kakvi smo, nećemo moći demokratskim kapacitetom, državnim mehanizmima i sl. da riješimo problem. 50 godina najotvorenijeg kapitalizma (ne mislim tu na robovlasništvo, nego na pravno uređen tržišni sistem)-pa ko preživi, neka priča. A najsposobniji neka potom vode.

Stvarno ne znam kako drugačije riješiti bilo šta.

Kao što ti već rekoh (na tvom blogu) – nije baš da nije bilo razlike. Mnogima je i tada na nerve išla tzv „dogovorna ekonomija“ i ondašnja „crvena buržoazija“ i tzv „anomalije“ koje su zapravo bile sama suština sistema… Ali bila je čini mi se i jedna crvena linija ispod koje su ovi sadašnji prešli a da nisi ni trepnuli. Ako je neki nesposobnjaković ili kreten na položaju upropastio neku firmu – neki drugi „drugovi“ bi priskočili da pomognu, tek da ljudi ne završe na ulici (a kretenu bi našli zanimaciju adekvatnu „sposobnostima“). I te neke pare od kredita su ipak većim delom završavale u nekim halama, nekakvoj opremi, infrastrukturi… Tako da ovi sadašnji BEZ TRUNKE PRETERIVANJA ne mogu ni da okreče ono što je ranije stvoreno. Logično – tada nije (bilo potrebe da) 60% ljudi parazitira(lo) na grbači budžeta kao danas.

Slažem se ja da je sve ovo što se danas dešava dobrim delom zakuvano još tada. I da je negativna selekcija, kretenizacija elite, partokratija, šta-god, direktan uvoz iz „zlatnih vremena“. Ali ne bih nipošto želeo da umanjim „zasluge“ ovih potonjih.

Dapače!

Ali čak i ako su brojniji i gluplji nego ikad, nije njihova zasluga što mudrice gledaju svoja posla, i neće da se zameraju. Na kraju se sve svodi na ono da svaki narod ima onakvu vlast kakvu i zaslužuje. Ali to se da čitati na dva načina. Meni se dopada način na koji TI to čitaš. Makar da se retko slažemo 75% oko nečega. Ali samo nek što više ljudi ljulja čamac, i nek razgrće žabokrečinu…

Pa ćemo na kraju da najurimo pacove.

Čest motiv u literaturi? Prvo ide nekoliko generacija uspešnih, vrednih i štedljivih ljudi. A onda na scenu stupaju neki razmaženi i frustrirani naslednici…

U pravu si – sve stvarno zvuči nekako grobljanski…