Kad iVer ponese vetar…

posted in: Fikcija, pametovanje | 14

Kad iVer ponese vetarVerovatno ste već čuli ovakvu priču:

Većinski vlasnik ugledne privatne firme povlači se iz posla iz zdravstvenih razloga, a njegovo mesto zauzima naslednik ili naslednica – kojima je to prvo radno mesto u životu. Obrazovan(a) u najboljim školama, govori jezike… Dete koje se igralo nekada u firminim magacinima i kancelarijama,  poznaje sve i svakoga,  rodilo se za fotelju…

U prvo vreme sve ide kao po loju. Prva stidljiva poboljšanja i unapredjenja su pun pogodak. Vidi se da je isti ćale – ima duha i energije, zna sa ljudima, a zna i znanje…

Ali…

Najbliži saradnici to prvi primete. Neka sitna brzopletost, nadobudnost, nedostatak takta, iskustva ili koncentracije… Tek – greške se nižu u pravilnim vremenskim razmacima. Prve prolaze skoro  neprimećeno. Firma je ugledna i jaka, može to lako da podnese. Ali kada prvi stari klijenti počnu polako da se osipaju, dežurni pesimisti počinju da ćutke vrte glavom.

Te porodične firme su najčeće nešto kao prava porodica. Većina vodećih ljudi u firmi radi i živi zajedno godinama. Za to vreme su preturili toliko toga preko glave, i starom gazdi su uvek mogli sve da kažu (na ovaj ili onaj način)… Ali sa „potomkom“ je malo drugačije. On igra ulogu za koju sam piše scenario – i jako se trudi da ispuni očekivanja. Čak ni najbliži saradnici nisu sigurni u kom pravcu bi priča mogla da krene svakoga trenutka. Ako iskreno ponude pomoć ili savet – a to se shvati kao prekor? Ili podcenjivanje? Bolje neka eksperimentiše neko drugi…

Kašalj i siromaštvo je nemoguće sakriti. Pritisak koji narasta u firmi ima ponešto od oboje. Svi se suviše trude da sakriju probleme. A problemi rastu. Počinje prvo šaputanje po ćoškovima sa kolegama od poverenja, pa šaputanje sa kupcima i dobavljačima od poverenja… Šapat postaje sve glasniji i Naslednik shvata da su sve oči uprte u njega, da vrebaju, da čekaju…

Njegovu sledeću grešku!

U tom trenutku, problem je dobio ime i prezime. Od tog trenutka sve što ne valja, sve što se desi loše – je krivica NASLEDNIKA. Pitanje krivice odjednom postaje veoma važno, i zato se niko više ne meša u ništa što nije njegov isključivi posao.  Ljudi se bukvalno boje da podignu pogled sa svojih papira i konkretnih zaduženja. Nekada čvrsto uvezan sistem, odjednom se raspada na gomilu nepovezanih pojedica koji su u stalnom konfliktu i nesporazumu. Nikakvi standardi ni procedure ne mogu pomoći ljudima koji stalno peru ruke od odgovornosti. Naslednik shvata da nema na koga da se osloni, da su stvari izmakle kontroli, i da mora da preduzme nešto radikalno.

Radikalno glupo.

Sa malo sreće prve dve radikalne odluke će uspeti, ali treća će biti katastrofalna. I svaka sledeća. Sve neminovno tone još dublje. Najsposobniji saradnici su već isparili. Najlojalnije je sam oterao (jer su se usudili da budu u pravu dok se on kopcao u zabludama). Svi ostali su u strahu i isčekivanju. Decenije provedene u podizanju i sticanju, u minutima se pretvaraju u dim. Kula od karata se ruši i ostaje tek poneka da stoji. Sa malo sreće.

. . .

A onda, jednoj jutra (možda) sve počinje iz početka, opušteno i rasterećeno, sa puno entuzijazma.  Osnaženo i nadahnuto otrežnjujućim LIČNIM iskustvom…

Onako kako je i trebalo da bude.

Slični postovi:

14 Responses

  1. zubarica

    Dragi Miki,
    ti si opisao idealnu situaciju, koju sam ja videla doslovno jednom u životu.

    Viđala sam PRAVE naslednike, koji „nogom otvaraju vrata“, slabo šta znaju o poslu (niti ih interesuje) – ali ih zato jako interesuje kako mogu kupiti nov SUV, ma preko čijih leđa to bilo.

    Ako je ne dao Bog firma takva da iziskuje vrhunski obrazovane (i iskusne) zaposlene, problem je tim veći – jer jedan ozbiljan programer ili farmaceut sa odgovarajućim usavršavanjem za visokospecijalizovanu laboratoriju jesu ljudi koji itekako ne rastu na drveću, i itekako zarade svoju platu.

    Meni ovo nije toliko ‘zanimljiva’ varijanta, daleko je veselije kad za direktora dođe švalerka… 😀

    • Miodrag Ristić

      Priznajem – pisao sam ovo pomalo zamišljajući svoju decu jednog dana… Ima verovatno hiljadu varijacija, i verovatno su najredje priče sa srećnim krajem. Upoznao sam u Belgiji čoveka koji vodi porodičnu štampariju osnovanu početkom 18 veka. Kako li to uspeva? Okruženje? Poslovna kultura?

      Mislim da je ipak ključno da se iskustvo stiče postepeno, na nižim stepenicama u hijerarhiji. Video sam (vidjam) i to, i verujem da ima perspektivu…

      A što se tiče švalerki – verovatno je i „biznis“ sasvim adekvatan „menadžmentu“…

  2. Sandra Kravitz

    problem obično naprave sami roditelji, u dva dijametralno suprotna slučajeva:
    prvi je kada dete ćuškaju od sebe i bilo kakvog posla rečima: neka, ima vremena, naradiće se, ceo život je pred njim/njom
    a drugi kada porede dete sa drugim detetom, ili sa sobom, konstantno nabijajući detetu na nos: ja sam u tvojim godinama ovo ili ono

    nisam roditelj još uvek
    i nemam rešenje za ovo

    • Miodrag Ristić

      Sve ima svoj put, svoju sezonu i ritam. Ni glupi paradajz iz staklenika nije isti kao onaj iz bašte. Retko kada se slažem sa političarima, ali Gordana Čomić (@gordanacom) na twiteru reče danas: „…promene SU proces, treba vreme…“ I to je naravno čista istina.

      Šteta što se tako često koristi kao izgovor da se nebi radilo ništa…

      • zubarica

        Ja mislim da je jako dobar princip onaj stari – odnositi se prema detetu kao prema bilo kome drugom ko uči zanat.
        Da krene od onog – da mete dvorište i čisti cipele „majstorici“, pa KAD ZASLUŽI i pokaže se, onda da može da kroči u radnju, karikirano.

        Taj jedan momak kojeg znam i tvrdim da će biti drugačiji gazda je baš tako učen, to je ovaj.
        On neće naslediti firmu, nego imperiju – ali zna sve, od najstinijih točkića pa naviše, naradio se već odavno na svakom zamislivom poslu – ne mrzi ga ništa (i da skoči u 3 ujutru da ide na aerodrom), i još – adekvatno je obrazovan.

        Kako rekoh – jedini primer, a po meni – samo zahvaljujući roditeljima, odnosno sistemu vrednosti i stavu cele porodice u kojoj je odrastao.

        Da ne bude zabune, moja ćerka se naradila u ordinaciji – od ribanja posle krečenja, pa nadalje…:). Zato i ne studira stomatologiju :D.

    • Miodrag Ristić

      Kažu da je teško održati vrednosti u vremenima koja ih obezvredjuju. Ali ja ne mislim tako. Sve to zavisi samo od čega je ko napravljen. Čista genetika. Ako deca vide da nemaš ni trunku sumnje u ispravnost svojih stavova I POSTUPAKA – zar mogu da misle drugačije? Zato takve stvari možemo samo u porodici da pokupimo.

  3. milja lukić

    Jedan naš poznat advokat, kad je počinjao u advokatskoj kancelariji svog oca, prvo je svima kupovao burek ujutro, maltretirao ga je ko je stigao (tek kasnije je saznao da ih je otac podstrekavao na to) i dobijao je slučajeve u kojima nije mogao da se iskaže jer je uvek bio „pomoćnik“ advokatu koji vodi spor… Mislim da je samo zbog toga i on kasnije postao uspešan. Puko nasleđivanje advokatske kancelarije ne znači ništa.
    Ne bih se bukvalno složila s izrekom: Tuci dete ako ga voliš, ali ima mnogo istine ako se shvati metaforički.

    • Miodrag Ristić

      Jedan stariji kolega mi je jednom rekao: „U tvojoj firmi nema nezamenljivih – osim tebe. “ Zvučalo mi je kontraverzno (kao velika glupost) – pa sam zato zapamtio, ali…

      Pre mnogo godina čitao sam neki esej Stravinskog u kome vrlo argumentovano poriče postojanje talenta, i sve svodi na skup povoljnih okolnosti u toku razvoja neke individue. Stvar je u tome što su sve to „kockice“ koje moraju da se slože u pravom redosledu i na pravom mestu. Karakter, znanje, emotivna inteligencija, moral, iskustvo… Da bi napravio čoveka mnogo toga treba da bude uravnoteženo i „priheftano“ jedno za drugo.

      A onda sledi kapitalno pitanje: kako je taj užasno komplikovan posao uspevao tako dobro polupismenim i neobrazovanim ljudima, koji čak o svemu tome nisu ni razmišljali, nego su sve to radili intuitivno?

      Mislim da su dva odgovora: ljubav i moral.

      Sve ono što nedostaje obrazovanju u savremenom svetu.

  4. Sindža Mrsomud

    Pa ja imam nekoliko iskustava (tuđih, ne svojih naravno).
    Bilo je i jednoga i drugoga. Jedino što mi se učinilo je da nema pravila.
    Čak kada su u pitanju neki ljudi iz moje generacije, bilo je mojih potpuno promašenih procena. Na neke na koje se nikada ne bih kladio, nastavili su „Femili biznis“ vrlo korektno, a neki za koje sam bio ubeđen da će nakon taticinog amaneta đipiti u nedogled su potonuli. Neki na žalost potpuno.
    Teško je pričati o realnom ispravnom nastavljanju porodičnog biznisa. Neki iz moje generacije su se još 1986. ( sa 22 godine) pridruživali tatinom poslu i tada u nekom iole normalnom okruženju (ali koje ipak nije baš „mirisalo“ privatnike) produžavali dalje.
    E onda je došlo ono zlo 1991. i posle toga je možda i neopravdano reći da je neko usr’o babovinu a da smo potpuno objektivni. Bilo je i toga, ali je sigurno bilo i situacija u kojima bi i baba (da je ostao da radi) potonuo jer su mnoga sidra bila vezana za naše noge u tim vremenima. Ja sam počeo sam 1992. (kada sam prvi put dobio platu 3 marke i 40 feninga i dao otkaz u firmi) pa ne znam kako je to. Možda onda zato i kažem da nemam prava da sudim.
    Osim toga, uvek sam izbegavao one priče „Lako je njemu, baba ostavio….. a on doš’o na gotovo“. Pa i baba je nekad pre počeo sam. Neko je morao početi.
    U mom slučaju to sam bio ja, ali ni sam ne verujem da će ovo što radim postati porodični posao.
    Teško je u ovoj zemlji i imati i očuvati porodični posao.
    Skupi se „društvo“ u skupštinskom restoranu, dogovori se i donese zakon i bukvalno te za jedan dan „obriše“ iz registra.
    Tak’i nam horoskop!
    Pozdrav, Sindža Mrsomud

    • Miodrag Ristić

      Pojam „porodičnog posla“ se tokom vremena promenio kao i sami poslovi. Kažu da će ljudi već u našoj generaciji za života menjati po nekoliko profesija. Moj deda verovatno nije ni imao u rečniku reč da njom opiše čime mu se unuk danas (posle samo 40-tak godina) bavi. Ali sve to nije važno.

      Ono što mene zanima je ono porodično nasledje koje MORA da preživi sve te parazitske ujdurme, jer je ono OSNOV SVEGA. Govorim o onoj stvaralačkoj energiji koja se stalno iznova diže iz pepela, i koja uporno stavlja svima hranu na sto (čak i parazitima). Mi nemamo pravo da kažemo: „O.k sad je bilo dosta! Idem i ja na kazan…“ – jer ako to kažemo – kazan će biti prazan.

      Ali, neće da škodi da zajedniči malo doprinesemo afirmaciji te priče. Treba da stalno forsiramo pitanje: „A kako ste VI danas zaradili svoj ručak?“ Da se bar zna – ko koga hrani.

      Možda parazita neće biti manje – ali će bar biti manje opasni.
      .

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *