Panj

Ležao je u kržljavoj travi, do pola iskopan, malo nagaravljen i pun dubokih ožiljaka. Spustio sam se na kolena i položio težak teret koji sam nosio kao naramak. Dve sekire, jaka metalna šipka, ašov i kramp… Spustio sam sve pored ogromnog panja koji mi se smejao iz rupe.

Gledao sam ga sa strahopoštovanjem. Setio sam se ranog proleća pre punih 40 godina, kada sam sa pokojnim ocem položio nejaku sadnicu u tu istu rupu, iskopanu na polusmrznutoj njivi. Bio sam svedok kako je ta, kao palac debela grančica, godinama rasla u gorostasnu trešnju, koju najčešće nismo uspevali ni da oberemo. Sada mi je nedostajao njen duboki hlad. I to me podseti da je vreme za posao, jer sunce se već dobro popelo iznad horizonta…

Nisam mnogo očekivao od prvih nekoliko udaraca velikom sekirom po delimično iskopanim korenovim granama. Jedva da sam okrznuo čađ od mog i bratovog neuspešnog pokušaja da ga vatrom uništimo. Panj se rugao: „Ne možeš mi ništa…“ Kao da je uvukao glavu u ramena i još se dublje ukopao u svoju rupu. Dohvatio sam ašov i obišao ga sa svih strana, gledajući ga sa mržnjom.

Postoje neki poslovi koji ti se prosto gade. Najradije bih zatrpao taj panj i na njega navalio neki otpad, smeće, bilo šta. Samo da ga ne vidim. Ali bih zauvek osećao da je tu, i da mi se smeje ispod te gomile. Na sred voćnjaka? Možda bih i mogao to da uradim, isto kao što godinu dana odlažem da se suočim sa njim… Ali došao je i taj dan:

„Ja – ili on?“

Krenuo sam da kopam, ali je išlo vrlo traljavo. Tamo gde nije bilo debelog korenja ašov se zaglavljivao među tanje žile. Nekoliko puta sam uzimao u ruke kramp, pa bih onda manjom sekirom pokušavao da oslobodim ašov, ili da potkopam kao kamen tvrdu zemlju ispod korena. Posle teškog krampa i ašova koji je stalno udarao u nešto i zapinjao, mala ručna sekira je izgledala laka kao pero. Ali i efekat po panj je bio sličan – kao da ga golicam. Nekoliko puta sam iz čistog očaja zamahnuo sa obe ruke – iz sve snage…

I sekirica za zabila u jedan od debljih korenova, ne više od santimetra, ali ju je ljuto trešnjino drvo steglo kao čeličnim kleštima. Obema rukama sam iz ramena cimao kao lud, ali nisam mogao da je pomerim ni za milimetar. Znoj je već dobro natopio moju košulju. Seo sam zadihan na ivicu rupe… Onda sam shvatio šta treba da radim. Nema povlačenja:

„Sad ćeš da vidiš svog boga…“

Dograbio sam veliku sekiru okrenuo je na tupu stranu i nekoliko puta ušicama kucnuo zaglavljenu sekiricu da je ispravim. Onda sam izašao iz rupe i pronašao najbolje mesto za zamah. Kao bacač kugle prvo sam „na prazno“ probao zamah i putanju. Potom sam munjevito trgao sekiru lučnim pokretom iznad glave i pustio je da svojom težinom završi strašnu putanju. Varnice koje su sevnule kada su se gvožđa poljubila ispunile su me nastranim zadovoljstvom. Pogledao sam izbliza efekat prvog udarca i shvatio da postoji neki jedva primetan – ali ViDLJIV efekat. Skinuo sam košulju, i bacio se na posao…

* * *

Prvi koren, debeo kao butina, pukao je posle četrdeset-pedeset zamaha. Trebalo je i malo kopanja, i nekoliko puta menjati položaj metalnog klina (držalju sekirice sam polomio već posle prvog promašaja). Tek posle drugog slomljenog korena usudio sam se da zavučem onu metalnu šipku ispod panja. Panj se i dalje smejao, ali je taj smeh bio manje ubedljiv nego pre tri sata… Osećao sam kako me znoj ujeda između lopatica. Ali osećao sam još nešto – borio sam se da uhvatim dovoljno vazduha, puls je i dalje udarao kao lud – ali ništa od toga mi nije smetalo. Samo bih povremeno nadlakticom obrisao graške znoja koje bi se skupile na obrvama. Ali i to sam radio mahinalno, jer NIŠTA MI VIŠE NIJE SMETALO. Ni kapljice znoja koje su se skupljale na vrhu nosa, ni nekolio poderotina na šakama koje sam zaradio dok sam čupao krhotine korena iz rupe. Ništa, baš ništa…

Umesto da hiljade kalorija straćenih na taj uzaludan posao počnu da mi otimaju snagu iz mišića, a mlečna kiselina da ih nagradi zasluženim bolom – osećao sam se bolje nego ikad. Početni strah i bes sada je zamenio neki mehanički trans. Hladna, proračunata, i neumoljiva odlučnost. Gledao sam garavi panj koji je pucao i krunio se pred mojim očima, ali i dalje sam video mitsku aždaju kojoj je je od sedam glava odsečeno već tri. I mislio:

„On – ili ja?“

A onda mi to pitanje u trenutku malodušnosti vrati odjek onog početnog očajanja: „Vredi li truda? ima li smisla da pustim dušu zbog glupog panja? Čoveče, pa tebi je pedeset – nisi više mladić! Samo će te preseći u grudima – i ćao! Ooo, gos’n Sveti Petre? Nećete zameriti što sam bio pomalo ateista? To sam i mislio…“

Nasmejah se glasno i raspalih sekirom iz sve snage. Kad je puklo Sveti Petar se rasplinu kao letnja izmaglica. Sekira utonu dublje nego maločas što je značilo da je pala još jedna aždajina glava: „To, Tito dragi… idemo!“ – bodrio sam se…

Pogledah panj. Posiveo. Skupio se. Došlo mi ga malo žao. Dohvatih onu metalnu šipku, podmetnuh rame, udahnuh kao poslednju put da udišem, pa zapeh iz peta, preko listova, butina… Ne misleći na kičmu, ne misleći ni na šta – sem kako da mu dušu iščupam. A onda – shvatih da se džinovski panj ljulja. Ili je to panj ostao u svom univerzumu – a pomerio sam čitavu planetu? Uostalom sve je to samo do ugla posmatranja. Poluga je tu, i oslonac… I volja. Sada sam POUZDANO znao da će i ovog puta pobeda biti moja.

Jer volja pomera planine…

:.