Imao sam pre nekoliko dana malu raspravu na temu naše poslednje akcije „Besplatne vizit karte„. Vizit karte naravno nisu besplatne, već se plaćaju vremenom koje potrošite na šerovanje naših stranica, i ustupanjem vašeg prostora po društvenim mrežama i blogovima. Ali sama ta ideja da se nešto, što neko drugi teškom mukom prodaje i još težom naplaćuje – ovde deli „džabe“ – izazvala je kod nekih ljudi pravu malu emotivnu buru.
Pritom – nisu u pitanju neki polupismeni slovoslagači iz prve polovine prošlog veka, već osobe koje barataju terminima poput „Consulting“, „Public Relations“, „Copywriting“, „Search Engine Optimisation“, i sličnim. A sebe doživljavaju kao perjanice novih IT tehnologija i pripadajućih poslovnih filozofija. Čuli su oni za „free-economy“ koncept, znaju i šta je to Facebook, Play-Store, ili Clickbait…
Ali rođak je izgleda nedavno kupio polovan laserski štampač, i nameračio se da vrati pare za godinu-dve. „Na digitronu“ je bio dobar bar 2-3 stotke mesečno, ali u praksi nikako da krene. I onda – šok! Glavnu uzdanicu njegove poslovne ideje – neko deli džabe!
Spalite ga na lomači!
Najednom sav taj divni moderni poslovni raj sa milionima besplatnih korisnih aplikacija, e-knjiga, sajtova, sve te sofisticirane usluge i alati koje nam besplatno olašavaju posao i život – SVE U TRENU NESTAJE KAO FATAMORGANA. Nesrećni junak naše priče, kao brutalno probuđeni mesečar, shvata tužnu istinu da se njegova laserska šklopocija zapravo nalazi u nekoj dronjavoj zanatskoj udžerici, i da ni on sâm nije ništa bolji nego kakav obućar ili pečatorezac. Samo sa bajatom tehnologijom iz prethodne dekade.
A esnafa nema da ga uzme u zaštitu! Nema ni zaštitničke države da ga protekcionizmom brani od stranih ekonomskih hegemona, a zakonom od lokalnih tajkuna! Banka preti plenidbom! Država preti kaznama i zateznim kamatama! Javno-komunalni-paraziti prete uterivačima dugova – i sečom svega postojećeg!
Krah. A oni dele džabe!
Njegov mozak je naravno sposoban na shvati da odavno nije 18-ti vek, i da ne postoji nikakakva bitna razlika između drugih pojava čiji je svedok, i ove koja (u njegovoj paranoji) preti da mu dođe glave. Ali nekako ne ide mu… Sve je to naravno ista priča, samo u ovoj verziji je on taj taksista koga će tamo neki Uber da ostavi bez hleba. „Nije to isto!“ Naravno da nije – taksista je retrogradni kreten – a ti si TI!
Jedini TI koga imaš.
Da se umijem – il’ da se ubijem?
Zašto nam je toliko teško da se spasemo iz uloge autsajdera? Ima tu delom i sujete, ali mislim da je mnogo važnija mentalna blokada do koje dovodi povećana količina adrenalina. To sa adrenalinom je u suštini primitivan evolutivni mehanizam namenjen da stvori reakciju tipa: „bori se – ili beži“. Prilagođavanje, a pogotovo razmišljanje, prosto nije bilo predviđeno. Te što su razmišljali je zgazio mamut. Ali mi danas možemo da odvojimo nekoliko sati da zrelo razmislimo. Možemo da izbegnemo neproduktivna pitanja tipa „gde je tome kraj“ – ili „gde nas sve to vodi“ – i da se fokusiramo na ono što naša vrsta radi najbolje od svih. Prilagoditi se trendovima, anticipirati razvoj događaja, slušati pažljivo i ljude sa kojima se ne slažemo, raspitati se malo, prikupiti činjenice, kombinovati sve raspoložive informacije, i kreirati različite scenarije za budućnost…
Pa zar je to toliko teško?
😉
Ostavite odgovor