Nikada nisam voleo tu frazu „samo kod nas“. Čak i ako je tačna – potpuno je irelevantna. Licemerje je veoma destruktivna stvar, ali je istovremeno i prirodna pojava jednako kao i znojenje. Nešto-kao dokaz da smo živi, i da pokušavamo da se opravdamo pred samim sobom i svetom na koji ne možemo da utičemo. Čak i najveći moralisti obigravaju oko ideje da se feriseji „bar malo poprave“, da UČINE NEŠTO KONKRETNO kako bi malo potkrepili svoju samoobmanu. Nikada nije bilo lako živeti po Zakonu, a što svet postaje veći složeniji – to je sve teže. Ako ne i nemoguće.

Ironija je da su oni ludaci što idu ulicom i viču „pokajte se – kraj je blizu!“ verovatno u pravu. Moj greh se sastoji u tome što verujem da je to tako oduvek i svuda bilo.

Ljudi konstantno pričaju o politici, a pri tom ne žele da uđu u političke stranke i aktivno se bave politikom. Političari to ne rade. Oni ne troše energiju na oblasti koje su im em nepoznate em ih se ne tiču.

„Intelektualci“ osuđuju političate, zgroženi su načinom na koji se ophode prema narodu, ali zato ne odbijaju prvu ponudu da budu savetnici za BILO KOJU oblast u Vladi ovog ili onog ministra, OVE ILI ONE stranke.

Kćerke „uglednih“ članova društva- pisaca, lekara, rediterlja…, ne nadograđuju nokte, ne farbaju kosu, oblače se pristojno, puno čitaju, idu u pozorište.. Čim se ukaže prva dobra „prilika“, udaće se bez problema za političara, tranzicionog dobitnika ili fudbalskog menadžera (ne za pisca, arhitekru, reditelja). Tad silikoni, nokti i nadograđena kosa dolaze u prvi plan.

Ima licemerja kao nigde u svetu. Zato nam je kako nam je. Bila bi grehota da svo ovo ne bude uništeno!

Tebe su fascinirale posledice (zvezde bez zanimanja), a mene teorija zavere i misteriozni manipulatori iz senke koji stoje iza svega… Svako se razmeće onim što (misli da) ima, a u mom slučaju je to očigledno – mašta…