Odosmo svi mnogo u aut… Neki post-praznični sindrom? Treba se brzo otrgnuti od toga.

Evo ja se skroz ponašam konstruktivno, i paralelno radim neke zakasnele poslove (verovali ili ne – još smo u kalendarima za ovu godinu) – i istovremeno pravim jedan mali zanimljivi „filmić“ za neki od sledećih postova. Imam još trista nekih planova i ideja, a posle ovog silnog prazničnog lenčarenja – imam i gomilu energije…

A sve vreme mi zvoni u ušima jedan od odgovora na moju „udarenu“ novogodišnju čestitiku. Kaže jedna moja poznanica: „…stvarno verujem da će mi ova godina biti jedna od najboljih.“

Toliko je blesavo – da prosto NE MOŽE da promaši!

Ja ga očekujem (pre nego što stvari postanu stvarno ružne) – ali ga ne vidim. Pre neki dan me je, baš oko Božića, zgozio prizor dečaka od svojih desetak godina koji pretura po kontejneru, a onda vadi neku polupopijenu flašu Koka-Kole – i PIJE! U po’ bela dana, u centru grada. Svi trendovi su tu, vreme je „na našoj strani“, znači – samo treba da stanemo u vrstu i čekamo naš red…

Svaki sledeća garnitura ima sve manje mogućnosti za „kraduckanje“. To nema veze sa politikom ili etikom – u pitanju je čista fizika. Stvari postaju brutalnije – iz čiste nužde. Tih par zlatnih koki koje su još preostale su prosto previše očerupane i izmaltretirane. I zato će uskoro na red doći otimanje tašni bakicama…