Živorad

posted in: Fikcija, Flash-backs | 2

Moje pravo ime je Živorad. U stvarnom svetu živim u brvnari 70 metara ispod repetitora na Tupižnici (Vrh Lasovački kamen 1160 m). Imam 17 koza, 5 ovaca i jednu kravu (od toga živim), nemam tekuću vodu, pristojan put, trofaznu struju…

Ali imam internet.

U virtualnom svetu ja sam Smarowski, živim u jednom malom mestu kraj Amsterdama i radim za UN kao „Konsultant za društvene mreže“, visok sam 185, plav sam, mišićav i preplanuo, imam Ph.D sa Stockholm School of Economic (predavao mi je lično Jonas Ridderstråle), i glavna sam faca u Blogolendu…

Sve je počelo kada su na mom imanju pre mnogo godina podigli te antene. Nagodili smo se da mi priključe jednu fazu sa njihovih generatora, tek za sijalicu i radio… Obično bi leti nešto radili oko predajnika, a ja sam im pravio društvo… I tako kasnije jednog leta (ovde leto kratko traje) sprijateljio sam se sa nekim inženjerom, i on mi je, kad je odlazio, ostavio njegov stari lap-top. U stvari trampio sam ga za jagnje… Ma nije važno! Uglavnom: povezali su me na njihov link, njih je, kao i svake godine, odneo helikopter – a ja sam ostao…

Nisam ja ni pre toga bio nepismen. A, ne! Odmah posle 4 razreda osnovne škole (ukinuli su je kad sam završio četvrti razred), završio sam i kurs za vunovlačara (za drndanje vune) u obližnjoj Zadruzi. To „obližnja“ shvatite vrlo uslovno. Ima 3 sata dobrog hoda nizbrdo (po lepom vremenu). Uvek sam voleo da učim. I mnogo sam voleo da čitam. Imao sam četiri SVOJE knjige i nekoliko starih časopisa. U ovoj vukojebini to je bilo kao Aleksandrijska biblioteka…

Ali te zime, kada sam ostao sam sa kozama, ovcama i internetom – za mene se otvorio novi univerzum! Ne sećam se da li sam uopšte jeo, ili spavao… Ovce i koze su morale da zapomažu satima da bi ih pomuzao ili nahranio… Tu zimu smo jedva preživeli.

I tako je krenulo. Kao bujica u proleće! Moj um je bio gladan i žedan kao sundjer. Informacije su se slivale bez reda i smisla, kao planinska reka, sve se penilo i pušilo. Od te divlje buke i haosa znala je da me zaboli glava toliko da bih istrčao bos na sneg, i udarao glavom u zaledjenu zemlju.

Bilo je i nekih stvari koje ne mogu da vam ispričam. Nisam ni ja siguran da li su se zaista desile i da li sam opšte bio pri sebi tih meseci (u stvari godina). Da li je sve bio samo šum, bolje reći – grmljavina probudjenih neurona? Kao Venera – novi JA nastao je iz pene! Znam da mi ni pola nebi verovali…

Zašto bi mi bilo šta verovali?

Moje „novo ja“ konstruisao sam na internetu onako kako je i nastajalo – stihijski. Posle mi je trebalo mnogo truda da neke nebulozne detalje koje sam lakomisleno obnarodovao u početku, kasnije uklopim u smislenu celinu. Pomoglo mi je i to što je ISTINA često bizarnija od fikcije. Osim toga moj meteorski narastajući autoritet je mogao da pokrije sve. Sedeo sam na vrhu planine sa skoro neograničenim vremenom,  i neograničenom energijom…

Kao u onim pričama o mudracu sa planine…

Svoju tajnu sam uspešno skrivao godinama i mogao bih da vas obmanjujem zauvek. Tudje fotografije, postojeće adrese i identiteti, pomešane stvarne činjenice u realno „pomerenim“ situacijama, izmišljene okolnosti zasnovane na dosadnoj dramaturgiji svakodnevice. Istina je uvek miks stavljen od malo anegdotskog – i mnogo prozaičnog. Konzistentna i ubedljiva (samo ponekad namerno providna) priča smišljana godinama. A onda sam shvatio. Nema više potrebe za skrivanjem.

Ja sam ZAISTA postao taj čovek.

Smarowski!

Bog!

A sad moram da prekinem.
Vreme je da pomuzem ovce.

Slični postovi:

2 Responses

  1. Милко Грмуша

    i da onda neko posumnja u altruističke osnove internet civilizacije..:)))

    P.S.

    zanimljiv blog..pozdrav

Leave a Reply