Živorad

posted in: Fikcija | 2

Moje pravo ime je Živorad. U stvarnom svetu živim u brvnari 70 metara ispod repetitora na Tupižnici (Vrh Lasovački kamen 1160 m). Imam 17 koza, 5 ovaca i jednu kravu (od toga živim), nemam tekuću vodu, pristojan put, trofaznu struju…

Ali imam internet.

U virtualnom svetu ja sam Smarowski, živim u jednom malom mestu kraj Amsterdama i radim za UN kao „Konsultant za društvene mreže“, visok sam 185, plav sam, mišićav i preplanuo, imam Ph.D sa Stockholm School of Economic (predavao mi je lično Jonas Ridderstråle), i glavna sam faca u Blogolendu…

Sve je počelo kada su na mom imanju pre mnogo godina podigli te antene. Nagodili smo se da mi priključe jednu fazu sa njihovih generatora, tek za sijalicu i radio… Obično bi leti nešto radili oko predajnika, a ja sam im pravio društvo… I tako kasnije jednog leta (ovde leto kratko traje) sprijateljio sam se sa nekim inženjerom, i on mi je, kad je odlazio, ostavio njegov stari lap-top. U stvari trampio sam ga za jagnje… Ma nije važno! Uglavnom: povezali su me na njihov link, njih je, kao i svake godine, odneo helikopter – a ja sam ostao…

Nisam ja ni pre toga bio nepismen. A, ne! Odmah posle 4 razreda osnovne škole (ukinuli su je kad sam završio četvrti razred), završio sam i kurs za vunovlačara (za drndanje vune) u obližnjoj Zadruzi. To „obližnja“ shvatite vrlo uslovno. Ima 3 sata dobrog hoda nizbrdo (po lepom vremenu). Uvek sam voleo da učim. I mnogo sam voleo da čitam. Imao sam četiri SVOJE knjige i nekoliko starih časopisa. U ovoj vukojebini to je bilo kao Aleksandrijska biblioteka…

Ali te zime, kada sam ostao sam sa kozama, ovcama i Internetom – za mene se otvorio novi univerzum! Ne sećam se da li sam uopšte jeo, ili spavao… Ovce i koze su morale da zapomažu satima da bi ih pomuzao ili nahranio… Tu zimu smo jedva preživeli.

I tako je krenulo. Kao bujica u proleće! Moj um je bio gladan i žedan kao sundjer. Informacije su se slivale bez reda i smisla, kao planinska reka, sve se penilo i pušilo. Od te divlje buke i haosa znala je da me zaboli glava toliko da bih istrčao bos na sneg, i udarao glavom u zaledjenu zemlju.

Bilo je i nekih stvari koje ne mogu da vam ispričam. Nisam ni ja siguran da li su se zaista desile i da li sam uopšte bio pri sebi tih meseci (u stvari godina). Da li je sve bio samo šum, bolje reći – grmljavina probudjenih neurona? Kao Venera – novi JA nastao je iz pene ogromnog okeana koji se otvorio predamnom! Znam da mi ni pola ne bi poverovali…

Zašto bi mi bilo šta verovali?

Moje „novo ja“ konstruisao sam na internetu onako kako je i nastajalo – stihijski. Posle mi je trebalo mnogo truda da neke nebulozne detalje koje sam lakomisleno obnarodovao u početku, kasnije uklopim u smislenu celinu. Pomoglo mi je i to što je ISTINA često bizarnija od fikcije. Osim toga moj meteorski narastajući autoritet je mogao da pokrije sve. Sedeo sam na vrhu planine sa skoro neograničenim vremenom,  i neograničenom energijom…

Kao u onim pričama o mudracu sa planine…

Svoju tajnu sam uspešno skrivao godinama i mogao bih da vas obmanjujem zauvek. Tudje fotografije, postojeće adrese i identiteti, pomešane stvarne činjenice u realno „pomerenim“ situacijama, izmišljene okolnosti zasnovane na dosadnoj dramaturgiji svakodnevice. Istina je uvek miks stavljen od malo anegdotskog – i mnogo prozaičnog. Konzistentna i ubedljiva (samo ponekad namerno providna) priča smišljana godinama. A onda sam shvatio! Nema više potrebe za skrivanjem.

Ja sam ZAISTA postao taj čovek.

Smarowski!

Bog!

Ali sad stvarno moram da prekinem.

Vreme je da pomuzem ovce…


/slika je preuzeta ->odavde/

Slični postovi:

2 Responses

  1. Милко Грмуша

    i da onda neko posumnja u altruističke osnove internet civilizacije..:)))

    P.S.

    zanimljiv blog..pozdrav

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *