Zločinački poduhvat

posted in: ljudska prava | 7

muhamedDečak sa slike se zove Muhamed. Pre 22 godine vodio sam ga (ili on mene?) u zološki vrt u Tripoliju, jedan od najvećih i najlepših na svetu. Danas ima blizu trideset godina i verovatno je Libijski vojnik…

Njegova majka Nedžvija je jedna draga i skromna žena, koja je svaki atom svog bića i svaki gram svoje ljubavi posvetila svojoj porodici. Sada verovatno sedi u nekom skloništu i čeka najstrašniju vest. Broji svaku „pametnu“ bombu i krstareću raketu, i sa svakom detonacijom ponovo umire

Njegov otac Ahmed morao je kao dečak da napusti rodnu Palestinu, jer su i tamo padale bombe. Morao je da potraži život na nekom drugom mestu. Uvek je bio snalažljiv, vredan, i pošten čovek. Možda ga je bog zbog toga nagradio unucima? Ako mu zločinci ubiju sina – šta da radi, gde da ide? Bog je milostiv…  Bog je veliki.

To svi znaju da kažu na Arapskom.

.

7 Responses

  1. Milko

    „Zašto se loše stvari dešavaju dobrim ljudima?“

    „Bog svakom daje onoliko tereta koji može da podnese“

    „Bog iskušava one koje voli“

    Kakogod. Dobar ti bio imidž, pljuga i sve to..rokerski 🙂

  2. milja lukić

    Nadam se da je Muhamed dobro, kao i njegovi. Eto, sad ću, kad god gledam vesti iz Libije – da mislim na njega.
    Prelep je dečko!

    • Miodrag Ristić

      Kad su po našim glavam padale bombe mislili smo da se ceo svet zgražava nad tim varvarstvom. Sad (po nama samima) vidim koliko nismo bili u pravu. Potpuno smo ravnodušni što tamo neke hladnokrvne ubice razaraju još tamo neku daleku zemlju, i ubijaju nečije sinove… Zašto? Da bi zadržali firmirane krpice na akciji, promet u Mc-u, i dobro zezanje po shoping-molovima…

      Our way of life?

  3. Pedya

    Šta te čudi? Dok se Kraljevo još treslo, lokalni kafići su bili puni onih čiji zid nije pukao. A komšijin? Ko ga… 😕 Daleko je Libija. Kao što smo i mi daleko od svih.

    • Miodrag Ristić

      Što neko reče: „pričamo o Japanu ili o Libiji, a komšija možda umire od gladi…“ A u stvari sve je to jedna ista priča. Evo, baš sad sam se vratio od lekara. Stanem pred šalter, a „ljubazna“ sestra mi odbrusi (umesto dobro veče): „Zakasnili ste – gotovo je za danas!“ (nije bilo ni 19h)
      Ja se nasmejem, i pitam je: „Bez obzira šta mi je? A šta ako vam ovde padnem ispred šaltera?“
      „A šta ste onda čekali do sada?“ – pita ona mene sva narogušena, kao da sam došao zato što nemam pametnija posla nego nju da maltretiram…
      „Radio sam! Znate valjda – bolesni rade a zdravi se leče…“ odgovorim joj, sve vreme se smejući. Popustila je tek na moj zarazno-vedri optimizam.
      To joj valjda definitivno nije izgledalo normalno…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *