Što neko reče: „pričamo o Japanu ili o Libiji, a komšija možda umire od gladi…“ A u stvari sve je to jedna ista priča. Evo, baš sad sam se vratio od lekara. Stanem pred šalter, a „ljubazna“ sestra mi odbrusi (umesto dobro veče): „Zakasnili ste – gotovo je za danas!“ (nije bilo ni 19h)
Ja se nasmejem, i pitam je: „Bez obzira šta mi je? A šta ako vam ovde padnem ispred šaltera?“
„A šta ste onda čekali do sada?“ – pita ona mene sva narogušena, kao da sam došao zato što nemam pametnija posla nego nju da maltretiram…
„Radio sam! Znate valjda – bolesni rade a zdravi se leče…“ odgovorim joj, sve vreme se smejući. Popustila je tek na moj zarazno-vedri optimizam.
To joj valjda definitivno nije izgledalo normalno…

Kad su po našim glavam padale bombe mislili smo da se ceo svet zgražava nad tim varvarstvom. Sad (po nama samima) vidim koliko nismo bili u pravu. Potpuno smo ravnodušni što tamo neke hladnokrvne ubice razaraju još tamo neku daleku zemlju, i ubijaju nečije sinove… Zašto? Da bi zadržali firmirane krpice na akciji, promet u Mc-u, i dobro zezanje po shoping-molovima…

Our way of life?

„Bog svakom daje onoliko tereta koji može da podnese“

„Bog iskušava one koje voli“

Kakogod. Dobar ti bio imidž, pljuga i sve to..rokerski 🙂