Podseti me ovaj tvoj komentar na jedno razmišljanje od pre neki dan. Zatrebao mi mali elektromotor (nešto sam se igrao sa klincima), i setim se da u starim CD-drajvovima ima toga. Rasturim jedan koji se već desetak godina povlači po tavanu, i shvatim jednu bizarnu činjenicu:

Kada bi svima nama na Balkanu život zavisio od toga da li ćemo ili nećemo za – recimo mesec dana – uspeti da napravimo identičnu kopiju takvog (prastarog) CD-drajava, mi to prosto nebi UMELI da uradimo. Čak i kada bi u to uložili sav novac kojim raspolažemo, angažovali naše najveće stručnjake iz svih oblasti, profesore sa fakulteta, najbolje inženjere, majstrore svih specijalnosti…. Nije bitno da li 500, 5000 ili 50.000 ljudi – mi naprosto nebi umeli da napravimo svaki pojedinačni šraf, magnet, elektronsku komponentu, ili komad plastike od koga je sve to sastavljeno. Čak i kad bi zahtev bio mnogo blaži, da recimo bar 50% elemenata bude naše proizvodnje – opet nebi imali šanse…

E, tu dolazimo do tvojih profesora. Prilično sam siguran da postoje mnogi cenjeni profesori sa gomilom naučnih radova, stručnjaci za recimo „step-mikro-motore“ (ako tako nešto uopšte postoji) koji bi bili potpuno beskorisni u tom hipotetičkom timu koji bi trebalo da za mesec dana projektuje i izvede minijaturni elektromotor. Pa kakva je onda njihova svrha? Što bi Ken Robinson rekao:

„Smisao fakultetskih profesora – je u stvaranju novih profesora…“

Kad si se već „ofirao“ – mogao si i da kažeš još neku lepu reč… Ono: kvalitet usluge, poslovnost, pristupačne cene, kratki i fleksibilni rokovi…

I uvijek smo to komentarisali u ovakvim i sličnim situacijama, posebno kad bismo zbog rokova zaglavili duboko u noći stižući rokove 😀

Pozdrav od starog drugara sa neta. 🙂