Komentari na: Snajper-baba i jezivi eksperiment

Od: ТоМЦаа

ТоМЦаа — Mon, 27 Jun 2011 16:07:44 +0000

Kao odgovor za Miodrag Ristić. Хвала за нове предлоге за истраживање. Ипак мислим да не би било лоше да објавиш, некога би можда интересовало ;)

Od: Miodrag Ristić

Miodrag Ristić — Mon, 27 Jun 2011 07:19:58 +0000

Kao odgovor za Retka Zverka.

Tmlja.. Kad to tako sročiš, zvuči nekako… Ko ovi moji „uflekani“ aktivisti. Iskreno, i ja u poslednje vreme više pišem-i-bacam, nego što pišem-i-postujem. Zašto? Zato što pouzdano znam (osećam) da nikog živog ne interesuje šta Catherine McDermott misli o kiču, ili o Ruskin-u, ili zašto je bolje čitati Jaspersa nego gutati šarene pilule…

Kad komuniciramo sa ljudima pokušavamo da nadjemo zajednički sadržalac, ili neki nivo komunikacije na kome je ona uošte moguća. Ako primetimo da tu imamo neki veliki problem, to može da znači samo dve stari – ili nam je glava u oblacima, ili smo potonuli u blato. Okreni-obrni ne valja… I to nema nikave veze sa drugima – nego sa nama samima. Neshvaćeni umetnik? Ludi naučnik? Iskreni bloger? Ma ajte, molim vas…

Od: Retka Zverka

Retka Zverka — Mon, 27 Jun 2011 06:46:43 +0000

Kao odgovor za Miodrag Ristić. Možda da, a možda i ne. Mene zanima pravac iznutra ka spolja. A reakcije, ako ih ima, u redu, i isto tako i ako ih nema. Ne treba pisati radi drugih i ne treba očekivati ništa.

Od: Miodrag Ristić

Miodrag Ristić — Sun, 26 Jun 2011 18:00:46 +0000

Kao odgovor za Retka Zverka.

Cenim da je mnogim ljudima (bar onim kreativnim, pogotovo ako su još uz to i blogeri) najveći horor da njihov trud ne izazove nikakav vidljiv efekat.

Ja se često probudim u sred noći, okupan znojem…

Od: Alexandra Einstein

Alexandra Einstein — Sun, 26 Jun 2011 17:12:30 +0000

Zadovoljstvo je čitati tvoj blog!Komplimenti!

Od: Retka Zverka

Retka Zverka — Sun, 26 Jun 2011 15:29:57 +0000

To je to. Svako je ono što mrzi i/ili što mu najviše smeta kod nekog drugog i to nisam ja izmislila. Mada, moram priznati, očekivala sam nešto kao horor eksperiment, a tek na kraju priče sam shvatila da je dovoljno hororično i bez krvi do kolena, tj. dobro hara ovo kolektivno nesvesno.

Od: ТоМЦаа

ТоМЦаа — Sat, 25 Jun 2011 17:00:25 +0000

Људи су такви, на крају се увек претворе у оно што не подносе. То нам је у природи.

Od: Miodrag Ristić

Miodrag Ristić — Thu, 23 Jun 2011 18:59:56 +0000

Kao odgovor za Dragana Amarilis.

Da ti mene ne shvatiš pogrešno – ja sam onu Gagu sa mačkama u prvoj verziji nazvao Dragana… Valjda primam neke (pozitivne) vibracije? I – da, ovo jeste priča o usamljenosti i otudjenosti, a netrpeljivost je samo mehanizam da uznemirujuće slutnje odagnamo, ili samo odložimo za neko drugo vreme…

Od: Dragana Amarilis

Dragana Amarilis — Thu, 23 Jun 2011 13:55:53 +0000

Jao da me opet ne kritikuješ da sam promašila poentu, ali ja moram da ti kažem da tu situaciju imam u zgradi.
Moja, da je zovemo baba Mara, ide svima na živce, non-stop je kao slučajno u hodniku, kad neko prolazi. Meni neka tuga, što narod kaže ni roda ni poroda, sama na svetu, godine pritisle. Nekada su komšije bile rod rođeni a danas! Ovoj mojoj baba Mari, (ne kažem da nema svoje performanse, ponekad) su svašta pisali po vratima, ostavljali joj izmet na pragu, strašno.
Ne sećam se da je neko pitao da li joj je potrebno nešto sa pijace ili apoteke.
A ona uopšte nije loša, samo je tako usamljena.