Snajper-baba i jezivi eksperiment

posted in: Fikcija | 9

snajper-baba i jezivi eksperiment„Ooo, dobar dan tetka! Kako ste danas? A jel’ vam nebi bilo teško da mi malo pripazite na auto? Hvala tetka, srce ste!“ – mladić je smejući se ušao u ulaz  oronule stambene zgrade, pre toga mahnuvši prema prozoru na prizemlju. Iza rešetki, dvostrukog stakla, jefinih sintetičkih zavesa, i draperija nedefinisane boje, samo je za trenutak zaigrala njena figura. Ali nije bilo zabune – ona je uvek bila tu.

. . .

Marika (tako su je svi oslovljavali, iako niko nije znao da li joj je to ime ili nadimak) je bila najstariji stanar u zgradi, i po stažu, i po godinama.  Njen „hobi“ je zapravo bio jedino što je bilo ko o njoj znao. Kakve god informacije da je skupljala, nikada in nije delila ni širila dalje, i zapravo je bila skoro nevidljiva. Sa većinom ostalih stanara bi razmenila samo „dobro jutro“ ili „veče“, a sa mnogima čak ni to.  Ipak, svako ko bi pri ulasku u zgradu malo podigao pogled – obavezno bi primetio zavesu koja se upravo zatvara, ili senku koja zamiče iza draperije.

„Opet me je slikala! Ma stvarno mi idu žmarci od te babetine…“  – praskao je Draško, iako je inače duša od čoveka…
„Šta joj to znači? Bzvzeee… Kev’mi moramo nešto d’uradimo s’tom ludačom…“ – Gundjala je Tanja (koju svi  iza ledja zovu  „Njanja“)
„Ma pustite ženu, vidite da nema ni kučeta ni mačeta…“ – Uzela bi je stidljivo u zaštitu Gaga sa trećeg sprata (ima tri mačke) – a onda bi svi skočili na nju:
„Pa šta! Ako joj je dosadno – nek gleda televiziju, k’o i drugi! Šta joj mi dodjemo? Akvarijum?“

Na kraju je Marika postala glavni predmet razgovora, neka vrsta kolektivne opsesije, i bilo je jasno da se nešto mora  učiniti

Onaj Đole sa početka priče koji je uvek voleo da je zadirkuje,  i uvek  namerno parkirao pod njenim prozorom, u šali joj je tepao „naša služba obezbedjenja“. On je jedan od onih površnih bezveznjaka koji u svemu vide samo dobar vic.  Sasvim logično – taj jezivi plan je bio  njegova ideja.

Na savetu stanara su sve detaljno razradili, i zahvatilo ih je neko čudno jedinstvo koje su poslednji put osetili još pre trideset godina kad su se priključivali na toplovod (onog Djuru što je uvek protiv svega, više ni ne zovu na sastanke). Za zaboravne su obeležili na trotoaru kredom dva velika krsta, a iznad ulaza su okačili Partizanovu i Zvezdinu zastavu (iznudjen kompromis).  Čika-Draško je jedva nekako uspeo da otvori pomoćni zadnji ulaz, koji je oduvek bio zaključan, a ključ ko zna kada izgubljen… I eksperiment je mogao da počne!

Tog jutra svi su u školu ili na posao otišli na zadnji ulaz. Domaćice su isti koristile za odlazak do prodavnice  – i SVI SU GA KORISTILI I U POVRATKU. Uspeh je bio preko očekivanja, do podneva niko osim poštara nije ušao ni izašao na glavna vrata. Svi stanari čiji prozori su okrenuti ka ulici, sve češće su provirivali ispod roletni ili kroz zavese, nestrpljivo očekujući neku reakciju, i pomno prateći da niko slučajno ne pokvari plan. Komšije su po hodnicima išli na prstima, razmenjivali značajne zavereničke poglede, i tiho se kikotali.  Kola su parkirali nekoliko ulica dalje, sačekivali su jedni druge ispred zgrade, a onda se krišom prikradali kroz dvorište do pomoćnog ulaza, sve vreme pokušavajući da iz prikrajka uhvate neku Marikinu reakciju. Svi su bili sigurni da se nešto mora desiti, i uporno su to čekali…

. . .

Čekali su do predveče. Uzalud. Nije se desilo ništa! Entuzijazam, zaverenički zanos,  i humor ustupili su mesto nekom bljutavo-gorkom osećaju uzaludnosti i poraza. Tek uveče su počeli da shvataju da se nešto ipak desilo: svi su postali Marika…

Ili su to oduvek i bili?

Slični postovi:

9 Responses

  1. Dragana Amarilis

    Jao da me opet ne kritikuješ da sam promašila poentu, ali ja moram da ti kažem da tu situaciju imam u zgradi.
    Moja, da je zovemo baba Mara, ide svima na živce, non-stop je kao slučajno u hodniku, kad neko prolazi. Meni neka tuga, što narod kaže ni roda ni poroda, sama na svetu, godine pritisle. Nekada su komšije bile rod rođeni a danas! Ovoj mojoj baba Mari, (ne kažem da nema svoje performanse, ponekad) su svašta pisali po vratima, ostavljali joj izmet na pragu, strašno.
    Ne sećam se da je neko pitao da li joj je potrebno nešto sa pijace ili apoteke.
    A ona uopšte nije loša, samo je tako usamljena.

    • Miodrag Ristić

      Da ti mene ne shvatiš pogrešno – ja sam onu Gagu sa mačkama u prvoj verziji nazvao Dragana… Valjda primam neke (pozitivne) vibracije? I – da, ovo jeste priča o usamljenosti i otudjenosti, a netrpeljivost je samo mehanizam da uznemirujuće slutnje odagnamo, ili samo odložimo za neko drugo vreme…

  2. ТоМЦаа

    Људи су такви, на крају се увек претворе у оно што не подносе. То нам је у природи.

  3. Retka Zverka

    To je to. Svako je ono što mrzi i/ili što mu najviše smeta kod nekog drugog i to nisam ja izmislila. Mada, moram priznati, očekivala sam nešto kao horor eksperiment, a tek na kraju priče sam shvatila da je dovoljno hororično i bez krvi do kolena, tj. dobro hara ovo kolektivno nesvesno.

    • Miodrag Ristić

      Cenim da je mnogim ljudima (bar onim kreativnim, pogotovo ako su još uz to i blogeri) najveći horor da njihov trud ne izazove nikakav vidljiv efekat.

      Ja se često probudim u sred noći, okupan znojem…

      • Retka Zverka

        Možda da, a možda i ne. Mene zanima pravac iznutra ka spolja. A reakcije, ako ih ima, u redu, i isto tako i ako ih nema. Ne treba pisati radi drugih i ne treba očekivati ništa.

        • Miodrag Ristić

          Tmlja.. Kad to tako sročiš, zvuči nekako… Ko ovi moji „uflekani“ aktivisti. Iskreno, i ja u poslednje vreme više pišem-i-bacam, nego što pišem-i-postujem. Zašto? Zato što pouzdano znam (osećam) da nikog živog ne interesuje šta Catherine McDermott misli o kiču, ili o Ruskin-u, ili zašto je bolje čitati Jaspersa nego gutati šarene pilule…

          Kad komuniciramo sa ljudima pokušavamo da nadjemo zajednički sadržalac, ili neki nivo komunikacije na kome je ona uošte moguća. Ako primetimo da tu imamo neki veliki problem, to može da znači samo dve stari – ili nam je glava u oblacima, ili smo potonuli u blato. Okreni-obrni ne valja… I to nema nikave veze sa drugima – nego sa nama samima. Neshvaćeni umetnik? Ludi naučnik? Iskreni bloger? Ma ajte, molim vas…

          • ТоМЦаа

            Хвала за нове предлоге за истраживање. Ипак мислим да не би било лоше да објавиш, некога би можда интересовало 😉

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *