Snajper-baba i jezivi eksperiment

„Ooo, dobar dan tetka! Kako ste danas? A jel’ vam nebi bilo teško da mi malo pripazite na auto? Hvala tetka, srce ste!“ – mladić je smejući se ušao u ulaz  oronule stambene zgrade, pre toga mahnuvši prema prozoru na prizemlju. Iza rešetki, dvostrukog stakla, jefinih sintetičkih zavesa, i draperija nedefinisane boje, samo je za trenutak zaigrala njena figura. Ali nije bilo zabune – ona je uvek bila tu.

. . .

Marika (tako su je svi oslovljavali, iako niko nije znao da li joj je to ime ili nadimak) je bila najstariji stanar u zgradi, i po stažu, i po godinama.  Njen „hobi“ je zapravo bio jedino što je bilo ko o njoj znao. Kakve god informacije da je skupljala, nikada in nije delila ni širila dalje, i zapravo je bila skoro nevidljiva. Sa većinom ostalih stanara bi razmenila samo „dobro jutro“ ili „veče“, a sa mnogima čak ni to.  Ipak, svako ko bi pri ulasku u zgradu malo podigao pogled – obavezno bi primetio zavesu koja se upravo zatvara, ili senku koja zamiče iza draperije.

„Opet me je slikala! Ma stvarno mi idu žmarci od te babetine…“  – praskao je Draško, iako je inače duša od čoveka…
„Šta joj to znači? Bzvzeee… Kev’mi moramo nešto d’uradimo s’tom ludačom…“ – Gundjala je Tanja (koju svi  iza ledja zovu  „Njanja“)
„Ma pustite ženu, vidite da nema ni kučeta ni mačeta…“ – Uzela bi je stidljivo u zaštitu Gaga sa trećeg sprata (ima tri mačke) – a onda bi svi skočili na nju:
„Pa šta! Ako joj je dosadno – nek gleda televiziju, k’o i drugi! Šta joj mi dodjemo? Akvarijum?“

Na kraju je Marika postala glavni predmet razgovora, neka vrsta kolektivne opsesije, i bilo je jasno da se nešto mora  učiniti…

Onaj Đole sa početka priče koji je uvek voleo da je zadirkuje,  i uvek  namerno parkirao pod njenim prozorom, u šali joj je tepao „naša služba obezbedjenja“. On je jedan od onih površnih bezveznjaka koji u svemu vide samo dobar vic.  Sasvim logično – taj jezivi plan je bio  njegova ideja.

Na savetu stanara su sve detaljno razradili, i zahvatilo ih je neko čudno jedinstvo koje su poslednji put osetili još pre trideset godina kad su se priključivali na toplovod (onog Djuru što je uvek protiv svega, više ni ne zovu na sastanke). Za zaboravne su obeležili na trotoaru kredom dva velika krsta, a iznad ulaza su okačili Partizanovu i Zvezdinu zastavu (iznudjen kompromis).  Čika-Draško je jedva nekako uspeo da otvori pomoćni zadnji ulaz, koji je oduvek bio zaključan, a ključ ko zna kada izgubljen… I eksperiment je mogao da počne!

Tog jutra svi su u školu ili na posao otišli na zadnji ulaz. Domaćice su isti koristile za odlazak do prodavnice  – i SVI SU GA KORISTILI I U POVRATKU. Uspeh je bio preko očekivanja, do podneva niko osim poštara nije ušao ni izašao na glavna vrata. Svi stanari čiji prozori su okrenuti ka ulici, sve češće su provirivali ispod roletni ili kroz zavese, nestrpljivo očekujući neku reakciju, i pomno prateći da niko slučajno ne pokvari plan. Komšije su po hodnicima išli na prstima, razmenjivali značajne zavereničke poglede, i tiho se kikotali.  Kola su parkirali nekoliko ulica dalje, sačekivali su jedni druge ispred zgrade, a onda se krišom prikradali kroz dvorište do pomoćnog ulaza, sve vreme pokušavajući da iz prikrajka uhvate neku Marikinu reakciju. Svi su bili sigurni da se nešto mora desiti, i uporno su to čekali…

. . .

Čekali su do predveče. Uzalud. Nije se desilo ništa! Entuzijazam, zaverenički zanos,  i humor ustupili su mesto nekom bljutavo-gorkom osećaju uzaludnosti i poraza. Tek uveče su počeli da shvataju da se nešto ipak desilo: svi su postali Marika…

Ili su to oduvek i bili?