Marketing i škembići u saftu

skembici

Maločas neko nešto reče, i ja se setih jedne davne priče. Prve priče na temu marketinga koju sam ikada čuo…

Priču sam čuo, a i dešava se krajem osamdesetih. Sedimo u čajnoj kuhinji čuvenog studija „Aquarius“ Laza Ristovski, Hašim Hučuk, Ratko Ostojić, moja malenkost, i još jedan ili dvojica anonimusa. Pijemo neku dobru rakiju koju je Hašim doneo iz zavičaja (svi sem Laze koji pije čaj), a Ratko priča anegdotu o Neši Japancu koji je tih godina bio živa legenda među studijskim muzičarima:

– Radimo ti tako ja i Japanac desetak dana od jutra do mraka, po dvadeset-trideset sati u cugu. Bilo je to pred neki „Mesam“, ili tako neki festival… Ma, radim dok ne padnem u nesvest, samo odem gore (u potkrovlju te zgrade na Slaviji je bio i mali stančić o kome sigurno postoji još 1001 priča), odspavam dva-tri sata – pa udri dalje… A Neša me sve vreme „truje“ nekom glupom pričom o – kavurmi. Kao, postoji neka zabačena kafanica sa dva stola, negde na nekoj pijaci, gde prave NEVIĐENU kavurmu. Ili škembiće? I truje on mene tako, sve mu voda ide na usta. Šta god naručimo od hrane nije „ni prineti“ njegovim škembićima. Pa sve: „moraš gazda da probaš, obavezno da te odvedem, čim završimo ovo…“ I na kraju se primim. Počnem i ja da maštam kako ću da jednog dana, čim izađem iz ovog podruma, da sednem u makinu (Ratko je vozio ganc-novog BMW-a najviše klase), i odem sa Japancem na te legendardne škembiće. I kako će to da bude nešto stvarno spektakularno…

I dođe taj dan.

Sedim ja tamo, gledam u onu prljavu limenu pepeljaru, pocepan karirani stoljnjak, okrnjen tanjir, sa onim smrdljivim govnetom. I sve nešto mislim. Nije njegov marketing bio toliko dobar, koliko…

…koliko je moj život sjeban.

.

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Bjelogrlić novi predsednik Odbora Udruženja za kreativnu industriju

bijela-komora

Na današnjoj konstitutivnoj sednici Odbora Udruženja za kreativnu industriju  Privredne komore Srbije, predsednici i zamenici predsednika grupacija koje čine ovo udruženje, jednoglasno su izabrali Dragana Bjelogrlića za novog predsednika udruženja.

Pre toga je izvršena verifikacija članova odbora, a predstavnici stručnih službi su prisutne upoznali sa velikim statusnim promenama, planovima za proširenje i reorganizaciju, kao  i drugim znanačajnim novinama iz oblasti rada. Najvažnija promena se odnosi na nova zakonska rešenja po kojima će mišljenje ovog odbora ubuduće biti OBAVEZUJUĆE za predlagače zakona iz oblasti rada koju udruženje pokriva.

Pošto nam u bliskoj budućnosti predstoji donošenje čitavog niza veoma važnih zakona i  izmena zakona koji treba da urede oblast marketinških usluga, medijskog prostora, oglašavanja, autorskih i srodnih prava, i slično – sve ovo je jako dobra vest, jer ćemo po prvi put biti u prilici da konkretno i direktno utičemo na pravni ukvir u kome svi zajedno poslujemo.

Save

Save

Fejs je kao neka kafana…

pepeljara_

… u koju neki samo povremeno navrate, neki su stalni gosti, a nekima je druga kuća.  Ima i onih koji ni nemaju druge kuće – sem Fejsa.

Raznog tu ima sveta. Osim onih koji tu konobarišu ili peru čaše, nađu se i prodavci novina, knjiga, šanirane i falš robe, sumnjive dame (koje ko zna šta prodaju) i još sumnjivija gospoda (koja ko zna šta traže), pacijenti svih vrsta, dečurlija, mračni tipovi, bezveznjaci, šaljivdžije, džeparoši, oni što su zalutali ili žure na autobus, i likovi kojima je posledni autobus zbrisao ispred nosa…

A kad će, i da’l će drugi – ne zna se.

Neki stidljivo sede, ćutke ispijaju svoje piće ili meze nešto, gledaju svoja posla, i kibicuju diskretno. Drugi pričaju i smeju se glasno, nazdavljaju i čestitaju, zabavljaju se iz sve snage za svoje pare i na svoj račun. Ali ima i smarača koji vas vuku za rukav sa namerom da vam u poverenju (ali tako da svi čuju) ispričaju neku svoju jako tužnu ili jako važnu priču. Koja nažalost – nikoga ne interesuje.

Neki dođu samo da bi plakali, ili se svađali.  Generalno – ima puno galamdžija i bukača. Čudo jedno šta malo alkohola i malo anonimnosti načini od miševa. Busaju se u grudi, zaklinju na osvetu, prete i vređaju, ili prosipaju netražene savete i velike mudrosti, sa dramatičnim patosom svoje velelepne moralne veličine i gigantskih intelektualnih kapaciteta.

Ima i poznatih faca. Stvarno poznatih, i kafanski poznatih. I onih što bi da se proslave pošto-poto. Namerno se napiju pa lupetaju nešto, dok njih ne nalupaju. Jer ima tu i cinkaroša (najgora sorta). Ta đubrad su uvek na ceni. Puštaju glasine i abrove, pale vatru, tapšu po ramenu, a onda drukaju precizno, sve po redu, tamo gde treba…

Neki misle da kafana, zapravo, tome i služi.

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Too good to be true…

sheikh_lotfollah_1200Recimo da sam baš sad, u ovom konkretnom sekundu, u nekom nestvarnom i neviđenom raspoloženju da vam, potpuno besplatno, pružim svoj maksimum. Da vam, tek tako, odam najveću tajnu koju znam. Istinu Nad Istinama.

Ne verujete?

E, u tome je vaš problem. Zapravo – NAŠ problem – jer niko na svetu ne veruje da su ogovori na najteža pitanja tu, na dohvat ruke.  Tačnije, oni koji bi možda i poverovali u to su najčešće neke jadne sumanute dileje, pa ionako neće shvatiti ostatak poruke. Inteligentni su po pravilu sumnjičavi. Nesigurni. Moraju malo da sačekaju. Da provere. Na sopstvenoj koži. Makar na tu proveru straćili pola života…

Čuo sam od jednog prijatelja izreku, liči na stih iz neke Iranske srednjevekovne pesme: „Gde bi čovjeku kraj bio, samo kad bi znao… Da ga je Bog pogledao.“

Najbolji trenuci u našim životima verovatno ne prođu nezapaženi, ali većinom prođu neiskorišteni. Ne znajući da je „to-to“, onaj jedinstveni trenutak u kome se susrećemo sa svojom sudbinom, puštamo ga da prođe. I od tada, pa nadalje, zauvek ga gledamo na „ponovljenom snimku“. Nebitno da li sa kajanjem, ili bez njega, ali uvek sa neumoljivim saznanjem da neće biti druge šanse. Ili da ćemo je, čak i ako je bude, skoro izvesno, prokockati kao i prethodnu.

Eto – saznali ste. A niste ništa saznali.

I dalje mislite da nešto tek treba da naučite? Da treba da se steknu neki uslovi? Država-duradi? Još samo da sačekate neki bezvezni događaj, neki datum, neki ponedeljak, sledeći septembar, ili povratak ujke iz Amerike? Ne, nije poenta u prokrastinaciji – već u svesti da je svaki sekund vašeg života – raskrsnica.

Ako baš uvek na raskrsnici čekate zeleno svetlo, pratite mape i putokaze, slušate turističke vodiče, ili uvek idete tamo gde i svi ostali – skoro je sigurno da nikada nećete stići nigde.

Ili bar ne na neko mesto na koje vredi stići.

Save

Save

Save

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...