Kada me je Miloje Sekulić pozvao da učestvujem u panelu povodom dana „.RS“ domena (D.I.D.S.), u prvi mah sam se osetio polaskanim. To bi, naime, trebalo da predstavlja neku vrstu priznanja za uložen trud i (ili?) ostvarene rezultate na polju internet marketinga…
Ali već posle minut-dva uhvatila me panika: šta ja dođavola znam o tome?
A onda sam se setio ideje koju sam imao za jednu drugu priliku. Zamislio sam Power-Point prezentaciju sa samo tri slajda. Na prvom slajdu naziv predavanja i generalije predavača (tj. mene), na trećem standardno „Hvala na pažnji!“ i kontakt podaci… A na drugom samo jedna-jedina rečenica:
„Dvadeset godina se u Srbiji uspešno bavimo privatnim poslom, bez ikakvih političkih, mafijaških, ili sličnih veza i kontakata.“
Posle bih se obratio auditorijumu sa uobičajenom frazom: „Ako imate nekih pitanja – samo izvolite, stojim vam na raspolaganju…“
W.T.F.?!?
Da, da… Teško da bi neko shvatio poentu takvog predavanja. Pogotovo što je predavanje bilo namenjeno budućim menadžerima sa FON-a, koji će tek da se sudare sa tim zidom partokratskih prečica i marketinškog beznađa. Ponekad čak ni sam sebi ne verujem da je to istina, ali koliko god vraćao film unazad ne mogu da nađem ni jedan trenutak u kome nam je pomogla neka nedividljiva ruka, ni jedan dobitak na loto-u, ni jednog ujku iz Amerike…
Što će reći da čak i ako ja POJMA NEMAM kako smo to uspeli – mora biti da smo nešto ipak radili onako kako je trebalo?
A najbolje od svega je što zapravo nismo radili ništa novo ni naročito originalno (ako izuzmemo desetak naših sasvim bizarnih proizvoda, poput kocke koja iskače iz koverta, vizit karte koja ima osam strana, kartonske navlake za čaše, ili kaveza za vino…) Počeli smo marta 1992-ge godine u šest kvadrata predsoblja porodičnog stana, sa jednim Atari kompjuterom i osnivačkim ulogom od 100 nemačkih maraka… Primenjivali smo kako smo znali i umeli sve štosove iz knjiga, i „samo“ dvadest godina kasnije imamo potpuno opremljenu štampariju sa 15 zaposlenih (naravno – prijavljenih) radnika, poslovnu (naravno – neuknjiženu) poslovnu zgradu od 400 m2. Plus – oko 5000 klijenata, od kojih su bar 500 stalni, i izvoz u desetak zemalja na tri kontinenta…
Mora biti da je zbog sajta?
Naravno to je sasvim racionalna teorija, koja se potpuno uklapa u konkretan „okejžn“. Jedini problem koji tu može da ispadne je to što će svako iole verziran u materiji web-dizajna ili internet marketinga već na prvi pogled ustanoviti da je predmetni sajt – potpuno bezveze! Konfekcijski Word-press sa izlizanim funkcionalnostima, siromašnog dizajna, spor… Kladim se da će svaki stručnjak-početnik u prvih pet minuta analize pronaći bar još desetak kardinalnih falinki.
E, baš iz tog razloga – ja već godinama sam pravim, prepravljam, i održavam sajt (i sve ono „nešto“ oko njega – od ovog bloga, do naloga na Pinterst-u + još bar desetak sličnih povezanih mesta). Daleko od toga da ne cenim stručnost ljudi kojima je to struka – naprotiv! Veoma ih često nešto zapitkujem, ili profesionalno angažujem na konkretnim problemima… Čak većinu ekspertskih primedbi shvatam vrlo ozbiljno, i nekada godinama radim na njihovom poboljšanju…
Pa zašto ih, pobogu, onda ne angažujem da sve to urade umesto mene?
Zato što eksperti pojma nemaju…
Podnaslov je naravno budalaština, ali nisam mogao da odolim… Ipak, u skladu sa jednom od 52 zablude iz Dobelijeve knjige, treba staviti sve stvari na svoje mesto. Ako nastavim dalje u ovom pravcu verovatno se nikada neću izvući iz jalove polemike, i zato ću se brzo koncentrisati na pozitivnu stranu: u čemu su te kolosalne prednosti situacije u kojoj „izvršni menadžment“ (tj. preduzetnik) uzima LIČNO internet marketing u svoje ruke? Izbrojao sam ih četiri, što ne znači da ih samo toliko, nego nisam imao večeras više vremena:
Razlog 1:
„Kontakt ima svrhu“
Mnogo toga u on-line svetu je samo preslikano iz off-line praistorije ljudskih odnosa. Nevolja je što je mnogo ljudi stasalao on-line, i ne umeju te stvari da prepoznaju niti realno da vrednuju. Upravo odnos prema umrežavanju je jedan od krupnijih savremenih promašaja. U toj veoma raširenoj zabludi se uporno forsiraju neki parametri koji nemaju veze s mozgom. Šta je vrednije? Jedna prodaja – ili 10.000 lajkova? Jedan stalni klijent – ili 5.000 folovera? Mnogi „eksperti“ su zaslepljeni brojevima koji bukvano ne znače ništa i nemaju nikakvog praktičnog smisla. Veoma je lako povećati za 30% broj poseta sajtu, ili smanjiti „Bounce Rate“ za 50%, jednako kao i povećati broj folovera, „prijatelja“, lajkova, ili komentara… Ali ima li tu negde nekih realnih para? Da ne govorim o umrežavanju na duge staze, o značaju ljudi sa kojima stupamo u interakciju, o kvalitetu i širini odnosa… To mislim da je za mnoge današnje „eksperte“ viša matematika, ako ne i kvantna fizika…
Razlog 2:
„Pričuvaj mi štapove, sad ću da se vratim…“
Ribolovac koji uradi ovo iz podnaslova – zapravo ne postiže ništa. Ideja da će vam neko drugi (van vaše firme) uspešno održavati sajt (Facebook, Twiter, You-Tube, Pinterest…) je vrlo problematična. Pogotovo verzija te ideje koja barata sa smešno malim parama. Zamislite da date nekom detetu lizalicu, i kažete mu da ako se zakači neka ribetina – slobodno je izvuče na obalu. Mislim da je jedini realan deo priče onaj u kome dajete detetu lizalicu (tek da smirite savest)… U stvarnom životu ova priča se završava tako što ne ostanete samo bez ribe, – već i bez plovka, najlona, i udica. A možda i štapova…
Razlog 3:
„Zašto svaki preduzetnik mora da bude SEO stručnjak?“
Odgovor je u samoj suštini posla kojim se bavimo. Mi nešto nudimo na tržištu. Šta nudimo i na kom tržištu je isključivo posledica našeg kreativnog sagledavanja. Ta slika je tačna ili pogrešna – i u zavisnosti od toga smo uspešni ili neuspešni. Ali naš je posao da vidimo gde smo i da se prilagodimo situaciji. To ne može niko drugi da uradi umesto nas. Stvari su zapravo potpuno obrnute od perspektive kakvu ima „standardan“ SEO ekspert. Nije naš cilj da „spakujemo SEO“ prema proizvodu, već obrnuto – da proizvod oblikujemo prema zahtevima tržišta. Ako stvarno osluškujete Internet (a to je suštine SEO – zar ne?) to će vam pomoći da se fokusirate na ono što ima optimalan odnos između ponude i tražnje. Uvek citiram jednu rečenicu koju sam (naravno na internetu) pročitao pre 100 godina: „Ako prodajete ručni alat koji nudi milion firmi preko interneta – imate veliki problem! Ali ako nudite ručni alat za levoruke lezbejke – sigurno ste prvi na Googlu…“
Razlog 4:
„Kad sam već na internetu, da zaradim i neki novac…“
Još jedna od omiljenih „internet tema“ koja dokazuje da je istina samo pitanje stanovišta. Kako moj prijatelj Dragan Radović često ističe – samo oko 5% ljudi imaju sklonosti i sposobnosti potrebne za pravljenje para. Koliko god to zvučalo elitistički – statistika je neumoljiva. I tu ni internet neće ništa promeniti, jer on je alatka jednako kao i ašov. Neko će smisliti bar jedan od milion načina da se naprave pare na ašovu (na pravljenju, popravljanju, oštrenju, iznajmljivanju, izlaganju, dekoraciji, promociji..) – ali većina će ga uvek tretirati samo kao ašov – i koristiti za banalan fizički posao. U tom smislu možete sebi da postavite jedno jednostavno pitanje, i ako odgovor bude negativan – odmah da se manete ćorava posla: „Da li u tome što ja radim na internetu ima bilo čega originalnog?“ Ako primenjujete neki poznat model, radite nešto na uobičejen način (npr. po savetu „eksperta“), ili se slepo držite bilo kakave rutine – vi zapravo samo kopate kanale. Samo sa ašovom iz 21 veka…
Drugi širi kontekst ove priče je da preduzetnik koji lično barata ovom alatkom veoma često može (usput) da nabasa i neko zlato ili drago kamenje koje će „običan fizikalac“ sigurno da previdi…
Za one koji mrze da čitaju dugačke postove (instant-poenta)
Početkom devedesetih kupio sam prvi fax-modem 14.4k/2400 bauda. Ne zbog interneta - jer to tada nije postojalo (bar ne u komercijalnom smislu) već zbog spamovanja klijenta – fax-om! Bilo je vrlo lako povezati ga sa bazom podataka, i u kasnim noćnim satima bombardovati faksove klijentata jeftinim reklamnim ponudama. To je naravno bio samo jedan od trikova, a svi zajedno su imali za posledicu da je „Deto“ u najgorem poslovnom okruženju ikada, uleteo u veliki problem – sa viškom posla.
Od onda smo mnogo naučili, pre svega da doziramo količinu (i vrstu) posla, i da se razvijamo i napredujemo harmonično. Naravno - spam je sada fuj – jer svest se menja, tehnologija se menja, okruženje se menja, ali neke stvari uvek ostaju iste. Uporno se i dalje držimo one Grunfove devize: „Ako želiš pobijediti – ne smiješ izgubiti!“ Najgenijalnije istine su uvek vrlo jednostavne i očigledne:
Dovoljno biti samo jedan mali korak ispred drugih…
.
