Gaudeamus igitur

Objavljeno 21. februar 2012. od strane Miodrag Ristić

gaudeamus

- Komšinice Deso! Ne setite se nikad da dodjete u stari komšiluk?

- Miro, pa to si ti! E, pa što ti je sudbina… Baš jutros kažem mom Svetozaru: Ko zna gde je ta žena, kao da je u zemlju propala…

Dve gospodje u najboljim godinama sudarile su se ispred pijačne tezge, natovarene cegerima, zamotane u vunene šalove, blindirane dugačkim kaputima – kao dva laka tenka.

- Nego, kako ste ti i Sveta? Kako vam je mali? Šta ima novo kod vas?

- E pa da vidiš, imam sa čime da se pohvalim! Marko mi je pre dve godine diplomirao, i to sa DESETKOM! Kaže da mu je čak profesor čestitao na znanju… Ma šta da ti kažem – presrećna sam što se to najzad završilo. Bili smo već pri kraju snaga…

- Znam, znam… Nije danas lako imati studenta. Srećom je moj Zoki sve završio u roku, inače ne znam šta bi smo radili. I šta kaže? Šta će sad?

- Pa ništa. K’o i drugi. Eno ga kući – čeka posao. Bleji po celu noć, danju spava…

- I onda? Jeste li probali nešto? Da nadjete neku vezu?

- Ma pusti! Eno moj Sveta se načisto iskida od muke. Nema koga nije zvao, molio, kumio… Po ceo dan obija pragove, a onda dodje kući pa se dere na dete, k’o da je Marko tu nešto kriv… Kaže: Što se ne učlaniš u tu vražiju stranku, pa i ja sam bio član kad je trebalo… A  onda kad se baš jako iznervira, tera ga da ide da traži posao kod privatnika…

- A Marko?

- A on kaže: Neću valjda da nosim gajbice sa fakultetom. Nisam deset godina studirao da teglim gajbice za nekog privatnika.  Ćuti – ne pitaj! Luda kuća… A tvoj Zoki? Šta on radi?

- Hm, pa on u stvari… Da prostiš – nosi gajbice kod privatnika!

- Joj, izvini Miro, nisam ništa loše…

- Ma, ne – i ja mu to isto kažem… Eh! Kamo sreće da nadje neki PRAVI posao, državni… Da bude gospodin čovek! Ali mali je bandoglav na mene, ne sluša ništa. I znaš šta mi kaže? Kaže: Neću valjda da se doveka povlačim po kući kao neka mrcina – da me izdržavaju roditelji penzioneri… Jednom bandoglav…

Desi u trenu prelete neka ljubičasta senka preko lica, i kao da je neko šilom ubo u krsta. Najednom se ukruti u ledjima, naraste i požuti u licu kao testo za palačinke… Mira je, ne primećujući ništa, nastavila dalje da melje kao navijena:

 - …u stvari vozi neki kombi, razvozi robu, ugovara, radi i sa novcem, i sa papirima… Ja mu kažem: Pa ti radiš tri posla za jednu platu! O on se smeje. Kaže: Bolje ćuti da te ne čuje moj gazda, on misli da radim PET poslova,  a da me plaća za DVA. U stvari se dobro slaže sa tim njegovim gazdom, to mu neki drugar iz škole, a nije loša ni plata… Jedino mi krivo što je prijavljen sa srednjom spremom. Toliko smo svi truda uložili…. Eh! A on samo odmahne rukom. Kaže: Gušiš kevo – znaš da su naše penzije ukinute, samo neće još javno da kažu… Bandoglav na majku.

Mira tek tada postade svesna da se Desa ukrutila kao ledenica, i shvati da je rekla nešto što nije trebalo. U jednom kratkom trenutku se kolebala da li da se izvinjava – ili da se pravi da nema pojma. Namah se seti gajbica, i druga opcija ostade jedini izbor. Nasmeja se zadovoljno,  i samo još reče:

 - E baš mi je drago što smo se videle. Ajd’ pozdravi svoje…

A onda dobaci preko ramena:

 … i navrati ponekad -  na kafu. K’o u ona vremena?

Objavljeno pod Fikcija, lekcije sa pijace | Označeno sa , , | 5 komentara

Čemu služi kriza?

Objavljeno 17. februar 2012. od strane Miodrag Ristić

kriza

Kad čujete kako neko kaže da je kod nas oduvek bila kriza, u prvi mah to zvuči nekako lažno – retorički. A onda se (ako imate dovoljno godina) setite „par-nepar“ nestašice benzina iz 70-tih, „B.U.Š“ nestašica (brašno-ulje-šećer) iz osamdesetih, užasnih restrikcija struje sa početka 90-tih, pa onda pržionica (i nestašica) kafe, nestašice deterženta, masovnih komisionih radnji (i šverc-komerca), goriva na flaše, cigareta sa trotoara, masovnih buvljaka, „devizze-devizze“ zujanja po ulicama, autobusa koji se raspadaju, maskirnih uniformi, bombardovanja, demonstracija i suzavca, privatizacije, kolapsa banaka, kolapsa svega…

Naravno sve se to pomeša u neki jezivi galimatijas, a pošto se dosta toga ponavljalo više puta tokom decenija, teško je precizno sve vremenski poslagati. A i zašto bi hronologija krize uopšte bila važna?

Ali nešto u toj slici NIKAKO ne štima…

U isto to vreme dok su sve te biblijske nedaće (sve osim najezde skakavace) tutnjale preko naših ledja – u medjuvremenu se desio naš život. Mnogi od nas će reći – sasvim PRISTOJAN život. Završavale su se neke škole, ženilo se i udavalo, radjala se deca, kupovao se neki nameštaj i automobili, zidale su se kuće i vikendice, otvarale se neke firme… Neko više, neko manje – ali većina je postigla bar nešto od toga, a čak i oni koji su sve to vreme samo „propadali“  -  ipak su daleko od Bijafre.

Pa čak smo videli pomalo i sveta. Često smo (baš zbog krize) morali da zapucamo na neka daleka mesta da bi nabavlili nešto što je srećnijim narodima bilo dostupno „iz fotelje“. Ogroman broj ljudi je (baš zbog krize) dobar deo života proveo u nekoj pečalbi, ali odande su uvek doneli mnogo više nego što su odavde odneli. Zbog iste te krize mnogi su u sebi otkrili skrivene talente i sposobnosti koji bi se inače davno ucrvljali u nekoj o idiličnoj kolotečini. A šta smo sve tek smislili – iz čistog očajanja! Toliko sirotim Švajcarcima nije palo na pamet za 600 godina mira i blagostanja…

Znači – nosimo se mi vrlo uspešno (u proseku) sa tim baukom?

A i šta bi drugo? Da legnemo i pokrijemo se ćebetom preko glave, sve čekajući da vidimo šta će biti kad prodju izbori? A šta bi to posle nekih izbora trebalo da se desi? Da nam neki mali Djokica pokuca na vrata i kaže: „Komšija! Da častiš! Prošla kriza! Eno dele na trafici svakom po 5000 eura. Ko ne žuri na autobus!“

Sad – dal’ su evri, dolari, il’ rublje – to već već zavisi od onog ko pod ćebetom sanja…

Dok oni ostali – na miru rade svoj posao.

.

 

Objavljeno pod Flash-backs, pametovanje | Označeno sa , , | 14 komentara

Djokizam

Objavljeno 14. februar 2012. od strane Miodrag Ristić

djokizam
Zamisli da na krilima uspeha jednog mladog čoveka čitavo pokolenje preuzme filozofiju, karakter i navike pobednika:

- Da postavljaju sebi ciljeve dovoljno visoke da vredi sanjati o njima.
- Da prave planove decenijama unapred. I da ih se pridržavaju.
- Da svakog dana prvo pobede svoju lenjost i malodušnost – a onda naprave bar jedan mali korak ka ostvarenju cilja.
- Da svaku svoju obavezu odrade do kraja, strasno i temeljno. A onda urade i još malo više od toga.
- Da u svakom naporu, bolu, i porazu – nadju snagu, motiv, i lekciju.
- Da se ponose svojim znojem.
- Da se ne stide što nisu najbolji, da bi to (jednom, možda)  postali.
- Da nauče da ne pokleknu kad je teško, i ne zanesu se i rasplinu na korak do uspeha.
- Da shvate da su jedinstveni, ali ne i jedini.
- Da poštuju svoje protivnike i konkurente, jednako kao i porodicu, prijatelje, naciju – i sve ljude oko sebe.
- Da grade sebe dok ne postanu osobe dostojne uspeha. A onda da nastave da rade na tome. Zauvek.
- Da poštuju sebe.
- Da SVOJU ulogu u SVOJOJ životnoj priči odigraju sa smislom, stilom – i osmehom.

Zamisli kada bi SVI bili takvi? Ili kad bi bar tako vaspitali svoju decu?

Tada bi zaista bili prvaci sveta.

.

Objavljeno pod Flash-backs, pametovanje | Označeno sa , , | 8 komentara

Firme koje ne moraju da rade?

Objavljeno 10. februar 2012. od strane Miodrag Ristić

vlada i firme koje ne moraju da radeDanas smo od naše vlade čuli jednu neverovatnu stvar! U našoj zemlji, i pored najstrašnije ekonomske krize koju svet pamti, i pored nevidjene nezaposlenosti i potpunog privrednog kolapsa – postoje FIRME KOJE NE MORAJU DA RADE!

I ne samo to! Naša vlada im u cilju štednje energenata savetuje da čak ni ne fingiraju da rade to što (ne)rade – već da lepo sede kod kuće. Čista ušteda!

Verovatno bi ta ušteda mogla da bude još veća kada bi te iste firme stavile trajno ključ u bravu,  a (formalno) zaposleni – zauvek ostali u svojim toplim domovima? Ali izgleda da tu već postoji mali problem… Jer sasvim je izvesno da se ne radi o firmama iz tzv „realnog sektora“  pošto takve (mahom privatne) firme takav luksuz ne mogu ni da zamisle. Znači radi se o firmama koje do novca dolaze preko nekakvih monopola. Znate već – neke od onih ustanova koje zapravo samo jedan dan mesečno treba da malo otškrinu šalter da bi napunili fond za plate… Ili im plate padaju sa neba. Budžetskog.

Hm? Pa to su onda one firme koje zapošljavaju partijske kadrove? To znači da tamo ima i naših? Uostalom – Naši, tudji – nije bitno…  Nećemo sad da sitničarimo.

Pa ljudi smo, majku mu ?!

.

Objavljeno pod pametovanje | Označeno sa , | 18 komentara

Krizni marketing – tj. PromoKliz ®

Objavljeno 3. februar 2012. od strane Miodrag Ristić

„Kad jednom ova kriza prodje, mnogi će mrzovoljno rintati od 9 do 5, i sa nostalgijom se sećati šansi koje su zauvek propustili“

Posle članka u „Poduzetnik.ba“ gde me je moj virtualni prijatelj Milko svrstao u ljude koje treba, citiram: „…pratiti na tviteru da bi se došlo do inovativnih poslovnih ideja“ – moja sujeta je probila plafon! Živi dokaz za to je činjenica da sam počeo i samog sebe da citiram (ovaj podnaslov je zapravo jedan moj današnji tvit).  Živ čovek obično nije imun na takva iskušenja. Još kad dobijete par hvalospeva u direktnim porukama preko Tvitera i FB, malo vam fali da se skroz ne pogubite…

Ali, što’no kažu – slava obavezuje (sic!) I zato moram pod hitno da učinim nešto što bi bar delimično opravdalo ovakav opasan presedan, po kome se (ni kriv ni dužan) nadjoh na vrhu takve laskave liste (makar da je skroz problematična – budući da se npr. @istok ili @varagic na njoj uopšte ne nalaze).

Elem, u naslovu ovog posta je nešto što izgleda kao nonsens. Ili bar krupan lapsus? Za krizni PR su svi čuli, ali šta bi za-boga-miloga bio krizni marketing?

U suštini – ništa naročito. Marketing – k’o – marketing… Recimo da imate proizvod ili uslugu koju po dobro poznatim pravilima krojite prema zahtevima tržišta. A ti zahtevi – logično – zavise i od okruženja, od globalnih tokova, od krize, ali i njenih psiholoških efekata po potencijalne potrošače.

„Skupo! Smanji troškove! Ne bacaj pare! Tri put meri jednom seci!“ – klijenti (kupci) su jako nervozni – pošto nam svima bauk partijske države (koja je odavno bankrotirala al’ ne sme da prizna) dahće za vratom… I šta onda da radi preduzetnik suočen sa takvim horor-scenarijom? Sa jedne stane isprepadani kupci  koje ni štapom ne možeš da nateraš da se maše za novčanik, a sa druge strane poreznici, banke, sindikati… I ko zna kakvi još zombiji - sve više stežu obruč…

Ali naš siroti unezvereni preduzetnik zapravo ne treba da radi ništa više (ali ni manje) nego inače. Mora trezveno da sagleda situaciju, i da izvede svoju matematiku. Onu najprostiju:  prihodi-rashodi=profit. If profit<0 .then. fajront!

Jedino ako imate neku ideju? A obrazac razmišljanja je zapravo potpuno isti kao i inače. Gde se krije šansa? Tamo gde je niko ne vidi. Ispunite glavu onim što većina nebi dotakla ni nogom. Uzmite nešto maksimalno glupo, odvratno, detinjasto, prezahtevo, suviše prosto, neprivlačno, teško, sirovo, previše kičasto, presofisticirano, prejeftino… Ili već sa nekom drugom krupnom falinkom. Po mogućstvu – sa više njih istovremeno. I od toga krenite da gradite svoju ideju.

A onda je rutinski pretvorite u pare.

Evo na primer:  svi kukaju na sneg i zimu. Kao, hladno je, klizavo, sneg, led…„Joj, šta bi smo dali da nas što pre ogreje sunce…“

A ja bih baš voleo da sneg, zima, i smetovi potraju – bar do maja! Sad imam jedan baš dobar razlog za to:

Na podlogu od juvidura, kašira se reklamni poster, onda se sve zajedno štancuje i… Voila! PromoKliz ® podjednako funkcionalan kao i onaj „kupovni“ – ali upola jeftiniji. I još brendiran! Kao stvoren za krizne promocije, recimo za najavu dramatičnog spuštanja cena…

Prvi klijent koji naruči bar 1000 komada – dobija slogan gratis!

:.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
Objavljeno pod Ideje u razvoju, Marketing, Novi proizvodi | Označeno sa , , , | 11 komentara