Kako se pravi novi proizvod?

Već godinama ponavljam kako se na našem sajtu www.deto.rs nalazi oko 200 različitih proizvoda. U međuvremenu je taj broj porastao na bar 230 (ili možda celih 250?) – zaista ne znam tačno, jer me užasno mrzi da ih brojim. Dok ih izbrojim mogao bih da napravim još jedan. A to je manje-više upravo ono što stalno i radimo…

Nastavi sa čitanjem Kako se pravi novi proizvod?

10 rečenica koje nije pametno izgovoriti u štampariji

mashina

1. – Treba nam za početak 50 komada (flajera, kutija, fascikli, itd), a posle ćemo naručiti mnogo više…

(iskustvo je nepokolebljivo i nedvosmisleno. Oni koji tako započinju saradnju NIKADA ne naruče ništa)

2. – Na mom ekranu to je jedna nežna, pastelna boja, a u štampi uvek ispadne odvratno…

(ova izjava govori da niste spremni da učite i prihvatite realni svet. Svet u kome monitor ima dva puta veću „gamu“ (broj boja) nego što ih je realno moguće odštampati) Nastavi sa čitanjem 10 rečenica koje nije pametno izgovoriti u štampariji

Kako da budem prvi na Guglu?

SEO oblak deto.rsOdmah da raščistimo jednu stvar. Ja nisam nikakav Google ekspert, ili profesionalac u ovoj oblasti, koja se ako ne znate stručno zove „SEO“ (od „search engine optimization„, tj optimizacija za pretraživače). Ako zamislite nekog od tih magova kao inženjera koji profesionalno projektuje i gradi avione, ja sam u odnosu na njega tek neki strastveni avio-modelar. Hobista.

Ipak – moj „aviončić“ uspešno leti. Bolje od mnogih.

„Deto d.o.o.“ se inače više od dve decenije bavi dizajnom i štampom ambalaže i raznih reklamnih proizvoda. Naš sajt je ovaj kružić u centru grafikona: deto.rs, a imamo još dva (kružiči ispod) kutijice.com i najnoviji lepeze.com. Sve to, uključujući i ovaj blog, su samo delići jedne komplikovane mreže, koja je zapravo još mnogo komplikovanija nego što je to prikazano na grafikonu. Čemu sve to služi? Pa, da bismo postigli cilj iz naslova, tj. da bi što više naših proizvoda bili prvi na Google pretragama. Ali pođimo od početka…. Nastavi sa čitanjem Kako da budem prvi na Guglu?

Selektivna pamet

half-hipster

Imao sam pre nekoliko dana malu raspravu na temu naše poslednje akcije „Besplatne vizit karte„. Vizit karte naravno nisu besplatne, već se plaćaju vremenom koje potrošite na šerovanje naših stranica, i ustupanjem vašeg prostora po društvenim mrežama i blogovima. Ali sama ta ideja da se nešto, što neko drugi teškom mukom prodaje i još težom naplaćuje – ovde deli „džabe“ – izazvala je kod nekih ljudi pravu malu emotivnu buru.

Pritom – nisu u pitanju neki polupismeni slovoslagači iz prve polovine prošlog veka, već osobe koje barataju terminima poput „Consulting“, „Public Relations“, „Copywriting“, „Search Engine Optimisation“, i sličnim. A sebe doživljavaju kao perjanice novih IT tehnologija i pripadajućih poslovnih filozofija. Čuli su oni za „free-economy“ koncept, znaju i šta je to Facebook, Play-Store, ili Clickbait…

Ali rođak je izgleda nedavno kupio polovan laserski štampač, i nameračio se da vrati pare za godinu-dve. „Na digitronu“ je bio dobar bar 2-3 stotke mesečno, ali u praksi nikako da krene. I onda – šok! Glavnu uzdanicu njegove poslovne ideje – neko deli džabe!

Spalite ga na lomači!

Najednom sav taj divni moderni poslovni raj sa milionima besplatnih korisnih aplikacija, e-knjiga, sajtova, sve te sofisticirane usluge i alati koje nam besplatno olašavaju posao i život – SVE U TRENU NESTAJE KAO FATAMORGANA.  Nesrećni junak naše priče, kao brutalno probuđeni mesečar, shvata tužnu istinu da se njegova laserska šklopocija zapravo nalazi u nekoj dronjavoj zanatskoj udžerici, i da ni on sâm nije ništa bolji nego kakav obućar ili pečatorezac. Samo sa bajatom tehnologijom iz prethodne dekade.

A esnafa nema da ga uzme u zaštitu! Nema ni zaštitničke države da ga protekcionizmom brani od stranih ekonomskih hegemona, a zakonom od lokalnih tajkuna! Banka preti plenidbom! Država preti kaznama i zateznim kamatama! Javno-komunalni-paraziti prete uterivačima dugova – i sečom svega postojećeg!

Krah. A oni dele džabe!

Njegov mozak je naravno sposoban na shvati da odavno nije 18-ti vek, i da ne postoji nikakakva bitna razlika između drugih pojava čiji je svedok, i ove koja (u njegovoj paranoji) preti da mu dođe glave. Ali nekako ne ide mu… Sve je to naravno ista priča, samo u ovoj verziji je on taj taksista koga će tamo neki Uber da ostavi bez hleba. „Nije to isto!“ Naravno da nije – taksista je retrogradni kreten – a ti si TI!

Jedini TI koga imaš.

Da se umijem – il’ da se ubijem?

Zašto nam je toliko teško da se spasemo iz uloge autsajdera? Ima tu delom i sujete, ali mislim da je mnogo važnija mentalna blokada do koje dovodi povećana količina adrenalina. To sa adrenalinom je u suštini primitivan evolutivni mehanizam namenjen da stvori reakciju tipa: „bori se – ili beži“. Prilagođavanje, a pogotovo razmišljanje, prosto nije bilo predviđeno. Te što su razmišljali je zgazio mamut. Ali mi danas možemo da odvojimo nekoliko sati da zrelo razmislimo. Možemo da izbegnemo neproduktivna pitanja tipa „gde je tome kraj“ – ili „gde nas sve to vodi“ – i da se fokusiramo na ono što naša vrsta radi najbolje od svih. Prilagoditi se trendovima, anticipirati razvoj događaja, slušati pažljivo i ljude sa kojima se ne slažemo, raspitati se malo, prikupiti činjenice, kombinovati sve raspoložive informacije, i kreirati različite scenarije za budućnost…

Pa zar je to toliko teško? 

😉

Noga u vratima

noga-u-vratima

Možda je malo nekulturno? U principu sam protiv nasilja, ali agresivnost u poslu nije, sama po sebi, loša stvar. Ako ste nadobudni klinac (bože, da li je iko ikada o sebi mislio: „ja sam nadobudni klinac“?) višak samopouzdanja je definitivno bolja stvar od njegovog manjka.

Ali postoji jedna tanka crvena linija koja razdvaja pajace – od ljudi sa potencijalom. To je onaj trenutak kad shvatiš da si „out of your league“. Kad dođe taj „stani-pani“ momenat, oni najbolji se vade na šarm, iskrenost, na neku dobro uvežbanu foru.

Oni osrednji se ukrute, parališu, – i stoički izdrže pet najgorih minuta u životu. I gore stvari prođu. Ako ostaneš da stojiš, ima šanse za tebe. Ponekad samo treba malo progutati ponos. naučiti nešto, i nastaviti dalje kao da se ništa nije desilo. Loša vest je da većina ljudi nema vremena da se bavi nama. Dobra vest je da većina ljudi nema vremena… I da sećanja blede.

Amateri, gubitnici,
trgovci maglom…

Ali postoje i ljudi koji su zalutali. Koji misle da jučerašnji trik pali svaki dan, i na svakom mestu. Ljudi bez mašte. Onda kad treba da ćute – oni prave buku. Onda kad treba da slušaju – oni viču na sav glas. Umesto da sebi i drugima postavljaju pametna (ili bilo kakva) pitanja – oni se gađaju praznim i besmislenim frazama.

A onda zalupe vrata za sobom. Takođe nogom.

Kad otvaraš vrata nogom, to ponekad ima smisla. Možda nije mnogo pametno, ali bar govori o želji i karakteru. Pokazuje sirovi potencijal. Ako stvari nastave da se kreću u dobrom smeru, ako si pravi čovek na pravom mestu, i ako u tvom „repertoaru“ ima nešto više od prazne halabuke – ko zna? Šansa uvek postoji.

Ali kad zatvaraš vrata nogom – to samo pokazuje da nemaš ideju šta bi dalje radio na toj sceni  i sa tom konkrenom publikom. Što je najgore – tim besmislenim gestom jasno poručuješ da nemaš ni trunku poštovanja prema šansama koje ti se igrom slučaja ukazuju. Jer čak i najmršavija šansa – je šansa. Kao kad pecaš ribu – pa uloviš neku malu. Da li je riba kriva? I kakve uopšte to ima veze sa krivicom?

Nadobudni klinac bi se ovde uhvatio za reč. Ta reč koja mu bode oči je „igra slučaja“ – tj. sreća. Najvažnija zajednička osobina svih nadobudnih klinaca je ta da podcenjuju važnost sreće. Bilo da smatraju da je, nekim čudom, nose u džepu, bilo da potpuno negiraju njen uticaj.

Ta zabluda najčešće traje sve do trenutka kad prerastu tu detinjastu fazu. Ili dok potroše sve svoje šanse. Postoji još nešto zanimljivo u vezi šansi: Najduže se sećaš onih propuštenih.

Ukoliko nisi suviše glup da ih prepoznaš.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...