Sucker

good-luck

Razmenio sam juče dva maila sa potencijalnim klijentom koji je na kraju imao potrebu da me obavesti da „nije naivan“, i da zna da na drugom mestu može moju uslugu pronaći znatno jeftinije. Takođe me je obavestio da živimo u Srbiji a ne u USA…

Dobro znam kako se ta priča završava. „Projekat“ koji je već na samom početku pravio kompromise u vezi ambalaže i promocije, jednako traljavo i neurotično hita ka svom brzom i bolnom kraju. A na kraju će investitor tvrditi da je ispao NAIVAN, jer nije hteo da prihvati činjenicu da živi u SRBIJI – a ne u USA.

Kakva ironija?

The Design Entrepreneur

Odavno nisam pisao o nekoj knjizi. Ova to definitivno zaslužuje. Samo mi je žao što nisam ranije imao prilike da je pročitam. Ako ste dizajner, ili preduzetnik, ili želite to da budete (jedno, drugo, ili oba) – nemojte nipošto napraviti tu grešku.

Knjigu potpisuju Steven Heler i Lita Talarico. Stiven je verovatno jedan od najplodnijih pisaca literature iz oblasti dizajna, i dobitnik AIGA medalje za životno delo, a Lita je pedagog (i ko-predsednik) na School of Visual Arts (NY).

Specifičnost pomenute škole (čijim MFA Dizajn-programom rukovode autori ove knjige) je baš u tome što svoje studente podstiče da postanu Dizajn-preduzetnici. Taj koncept nije nov, i postoji praktično od kada postoji i dizajn, ali je tokom godina prilično potisnut „klijent-agencija/dizajner“ praksom. Knjiga predstavlja kompilaciju projekata/biografija autora koji sa više ili manje uspeha posluju na tržištu, i pritom se bar povremeno bave dizajnom za račun nekog sopstvenog poslovnog poduhvata.

Uradi sam…

Situacija koja se može opisati kao „sam-sebi-klijent“ (ili „sam-sebi-dizajner“) skupila je između korica ljude sa različitim bekgroundom. Neki od njih su školovani dizajneri (bez formalnih znanja iz oblasti biznisa), kod drugih je situacija obrnuta, ali postoji i prilična grupa (mahom studenata sa SVA-NY) koji su imali tu sreću da se spremaju za obe uloge.

Projekti su najrazličitiji – od igračaka, suvenira, knjiga i časopisa, sajtova & web servisa, fontova, mode, nameštaja – pa sve do sasvim originalnih ideja koje je jako teško klasifikovati. Ali ovo nije samo još jedna od bezbrojnih knjiga koje nas zasipaju „vizuelnom stimulacijom i inspiracijom“.  Iza svakog pojedinačnog intervjua, polako se formira čvrsta ideja o prednostima, ograničenjima, zakonitostima – o čitavom SVETU koji stoji iza tog koncepta. Pojavljuje se slika Autora, koji najčešće u slobodno vreme, između standardnih plaćenih „narudžbi“, investira svoj talenat i lični novac u neki sopstveni projekat, ili više njih. Vrlo često ti projekti nemaju komercijalno opravdanje. Bar ne na „prvu loptu“.  Ali kreativna sloboda koja se retko sreće na tržištu, omogućava autorima da izgrade prepoznatljiv stil, ili stvore brend (komercijalni ili lični) u nekoj specifičnoj oblasti.

Zašto je ova ideja važna?

U vreme start-up manije odgovor je očigledniji nego ranije.  Originalne ideje su bar jednako važne koliko i originalne i sveže realizacije. Uključujući i neuspešne. Sama suština dizajna je u pronicljivom otkrivanju i prepoznavanju problema,  lucidnoj analizi, kreativnom, duhovitom, ili dovitljivom rešenju…

Ali čak i kada ta moda jednom neminovno prođe  – ideja o sopstvenom dizajn-projektu će nastaviti da živi kao i do sada. Zato što je ona vrlo bliska primarnoj stvaralačkoj ideji. Večita dilema o tome da li je dizajn prvenstveno zanat ili umetnost, prevazilazi se u zajedničkom porivu da se ideja realizuje bez kompromisa. Po svom ćefu, viziji i ukusu. Bez upravnog odbora, klijent-side eksperata, frustriranih kritičara, ili u timskom ekspres loncu…

Kriterijum uspešnosti – postaje potpuno subjektivan, a jedino merilo je stepen realizacije originalne ideje. Kruna toga može (a ne mora) biti komercijalni uspeh, priznanje struke, fanatična zaljubljenost publike/potrošača, ili bilo šta drugo…

Ali ovakvi projekti velikom većinom pokazuju jednu bitnu razliku u odnosu na standarne „kreativne tunele“ – rezultati su mnogo manje konfekcijski i predvidivi. Kao da je ogromna sputana energija odjednom puštena sa lanca…

Standardni sistemi rada su efikasni, kontrolisani, kvalitetni, standizovani…

Ali prave ideje – žive samo na slobodi.

.

(knjigu The Design Entrepreneur možete malo prelistati na „Google-books“, ako kliknete na link)

 

.

Koncepti, reklamni proizvodi, vaši proizvodi…

visor-plazma

U svojoj knjizi „Duh koji pleni“ Edvard De Bono objašnjava pojam koncepta na primeru „parkiranje u centru grada“. Na početku postavlja pitanje: šta je suština tog koncepta? Da se zaradi novac? Ili da što više ljudi parkira na nekoj teritoriji u istom vremenskom periodu?

Ukoliko izaberemo drugi odgovor, neminovno sledi da postoje mnogo ekonomičniji i efikasniji metodi od parking satova, sms-plaćanja, „paukova“, i sličnih rešenja. Na primer – dovoljno bi bilo da se donese propis po kome je u toj zoni obavezno parkiranje sa UPALJENIM SVETLIMA. Vozači bi panično žurili da završe šta god da su naumili, a oni koji planiraju duže zadržavanje – išli bi taksijem ili biciklom…

Koncepti su nam neophodni da bi smo pronašli alternativna (nova, originalna, najbolja) rešenja.

Reklamni proizvodi

Mi naravno nismo izmisli ovaj izraz, ali smo redefinisali koncept po svojoj meri. Postoje stotine definicija i tumačenja, ali za našu malu firmu je jedino važna ona definicija na kojoj se bazira naša poslovna filozofija. To naravno nije nepromenljiva kategorija, već se razvija i raste onako kako se razvija i sama firma. U ovom trenutku (posle tričavih 20 godina razvoja) reklamni proizvodi su središte ideje o superiornoj usluzi na kojoj baziramo svoju egzistenciju na tržištu. Bez krupnih reči i suvišne filozofije:

„Reklamni proizvodi su generički grafički mediji, lako prilagodljivi za svakog konkretnog klijenta, tehničko-tehnološki i estetski razrađeni do nivoa koji je neophodan da bi obezbedio najekonomičnije rešenje nekog konkretnog problema – uz obavezan višak vrednosti. „

Zvuči komplikovano? Ni izbliza onoliko koliko zaista jeste… Pa opet – sve je u osnovi „elementarno“:

Generička prilagodljivost – znači da je iz proizvoda isključeno sve suvišno, i da je njegova suština da bude kvalitetan nosilac poruke, ili već osmišljenog vizuelnog identiteta. Važno je da „ispod haube“ sve bude organizovano i uklopljeno tako da se sve može brzo i uz minimalne troškove efikasno ponavljati, sa uvek novim protagonistima…

To „ispod haube“ (što se ne vidi na prvi pogled) je zapravo najjača stvar u ovoj definiciji. Zašto čak i Kinezi mogu samo da nam „pljunu pod prozor“? Zato što osim alata, mašina i tehologije rada, postoji i tehnologija ugovaranja, optimalnih rokova, uhodana zajednička logistika, ali i optimalna usklađenost usluge sa unutrašnjom „arhitekturom“ i okolnim „pejzažem“. Agencije, slobodni strelci, internet, stari klijenti… Mnogo ZADOVOLJNIH starih klijenata… I sistem! Sistem koji uspešno sve to povezuje, i melje svaki posao već 20 godina…

Ali najveća poslovna „tajna“ je u onom višku vrednosti na kraju definicije. To je ono što nedvosmisleno stavlja klijenta u centar cele priče. To je ona neuhvatljiva komparativna prednost o kojoj je govorio Ridderstråle: nešto što nesvesno pokupite u prvom susretu sa našim veb-sajtom, pa se „to nešto“ malo nadogradi u prvom (i svakom sledećem) telefonskom kontaktu, pa se još malo uveća kada vam na mail stigne naše (prvo, drugo ili treće) idejno rešenje… I u svakom sledećem kontaktu – kad god uspemo da bar malo prevaziđemo vaša očekivanja. I svaki put kad osetite da se uporno i dalje trudimo oko vas.

A vi? Vaš proizvod ili usluga?

Kako vi definišete vaš proizvod ili uslugu? Koja je suština vašeg koncepta? U čemu ste (ili tek planirate da budete) najbolji? Koja je vaša priča? Pokušajte da ozbiljno odgovorite na to pitanje, toliko ozbiljno – da vam taj odgovor lično nešto znači, a ne samo da bude tek fraza pokupljena iz knjiga. Možda će vam to pomoći da sa sebe otresete (kao perut) sve one suvišne inercije i kompromise u kojima se masa ljudi davi samo „zato što to svi tako rade“. Ponekad je dovoljno samo malo sesti, pustiti neku umirujuću muziku, i razmisliti dobro…

O osnovnim stvarima…

:.

To je samo stres…

Već se dešavalo povremeno da ovaj blog zaćuti na kraće ili duže vreme. Retko kada se to desi zbog manjka ideja. Ono što češće nedostaje je energija koja se potroši na drugoj strani. A još ćešće – vreme. I onda mi neki pametnjaković kaže kako je taj hronični osećaj da ti nedostaje vremena da bi uradio sve što treba – samo stres. Kaže baksuz: „Sve je to u glavi…“

Ma nemoj! E, zato sam rešio da ukratko sumiram na šta sam to potrošio proteklih mesec dana…

Grafima

34. Grafima - Deto d.o.o.

34. Međunardni sajam grafičke i papirne industrije, medija i komunikacije“… „Grafima“ je bila i ostala najveća takva manifestacija u regionu. Dvadeset godina sam u tom poslu, ali nikada pre mi nije palo na pamet da učestvujemo. Prosečan (manji) štand košta oko 100-tinak hiljada dinara (što je 100-tinak hiljada razloga protiv pojavljivanja).  Razlozi za pojavljivanje su takođe brojni, ali daleko manje konkretni… Ranijih godina uspeo bih samo da protrčim, pokupim par interesantnih prospekata, i samo se kratko pozdravim sa par dobavljača i kolega.  Slično bi bilo i ove godine –  da me bukvano nisu povukli za rukav iz Privredne komore Srbije. Sekretar odbora Kreativne industrije (čiji sam član) me je pozvao i izneo mi ponudu koja se ne odbija. PKS je pronašla model koji je omogućavao malim firmama poput naše da se pojave – i to smo prosto morali da probamo. Iako je poziv stigao samo dve nedelje pre početka sajma (baš negde u vreme prethodnog posta na blogu)…

Izvoz za Francusku

lidlUpravo tih dana stigao je još jedan interesantan mail. A već smo bili pomalo i zaboravili na dve simpatične dame koje su nas posetile u junu, sa predlogom za poslovnu saradnju.  Mail je nastavljao priču tamo gde se razgovor iz juna završio. Otvarao je mnoge mogućnosti pošto se firma „Imexdif“ is Menecy-ja u Francuskoj bavi skoro identičnim stvarima kao i naša, ali na ogromnom i prebogatom EU tržištu. Posle tog prvog maila, u nekoliko narednih dana razmenili smo još desetak, i vešestruko uvećali račune za telefon. Baš negde uoči početka sajma prvi veliki posao za francuski „Lidl“ je ušao u štampu… Prva isporuka je otišla juče, u izradi je već drugi posao, a još nekoliko ponuda su na razmatranju…

Konkurs za novi reklamni proizvod

Ideja se zapravo „krčkala“ još od onih zajedničkih lepeza od proletos. A onda je najednom morala da neplanirano „eksplodira“ za samo nekoliko dana – da bi se sve poklopilo sa „Grafimom“.  Bilo nam je jasno da ništa neće biti idealno, da je rok suviše kratak,  i da ćemo dobiti samo ideje koje već „čuče po fiokama“ ili radove slabog kvaliteta… Nije zapravo bilo vremena ni da se dva puta razmisli. Ipak smo objavili konkurs,  rešeni da izvučemo maksimum iz situacije (pa šta bude). Najviše sam se plašio da se ne desi neka blamaža poput one koju smo zamalo izbegli sa „pronađi iglu“ kampanjom prošle godine. U desetinama knjiga koje sam pročitao na tu temu,  može se naći savet tipa: „ako čekate da sve bude idealno – nikada nećete dočekati…“ Jedino što ni jedna od tih knjiga ne uspeva da te uteši, pa uvek ostane prostora za kajanje u stilu: „da smo imali bar još jednu nedelju….“ Tih nedelju dana dok je trajao konkurs poklopilo se sa „peek-om“ priprema za sajam. Poslednjim atomima snage sam (obično oko ponoći) ostavljao komentare na pristigle radove na GreenDesign.rs – i sve vreme se gorko kajao što nisam ranije na ovom blogu (ili na sajtu) napisao neki tekst koji bi malo detaljnije obrađivao temu „reklamni proizvod“ – jer je izgleda ceo koncept skoro potpuno nepoznat većini naših dizajnera…

Put za Zagreb

Baš kad se sve maksimalno zahuktalo na sva tri fronta, Marfi je rešio da nas dotuče. Stiže i poziv od značajnog klijenta iz Hrvatske da ih obavezno posetimo radi dogovora oko ovogodišnje saradnje.

Prošle godine smo, baš u ovo vreme, uradili stvarno spektakularan posao za promotivni nastup agencije „Croatia&More“ na Moskovkom i Kanskom sajmu turizma… Može li sastanak samo malo da se odgodi? Do završetka sajma? Srećom – može, ali klijent očekuje i da vidi neki predlog, tako da ogromna obaveza ostaje da lebdi u vazduhu…

A od čega se u međuvremenu živi?

Odgovor na to pitanje je onaj uobičajeni svakodnevni stres koji smo naučili da podnosimo u protekle dve decenije. U jednom trenutku moj radni sto izgleda kao polica u parfimeriji. U istom trenutku radimo čak 9 različitih pakovanja za četiri različite firme (po jedna iz Bosne i Crne Gore, i dve iz Srbije). Već su počele ozbiljne pripreme za Božićnu šoping histeriju… Srećom – oko 50% posla prolazi kroz firmu po inerciji, tako da ga jedva primetim. Bogu hvala na uigranoj i pouzdanoj ekipi…

„Kocka iznenađenja“ i „Srebrni pečat“

Rad na Kocki je zapavo započet još uoči prošle novogodišnje kampanje (kao ideja za novogodišnju čestitku) – pa je onda napušten zbog tehničkih problema. Nismo mogli da rešimo kako da se gumice koje celu prokletinju pokreću ne odlepe tokom dužeg stajanja u zategnutom stanju. Ideju smo „povampirili“ sa željom da (naravno na brzinu) napravimo pozivnice za sajam.

Koleginica Kristina Jovović je letos u trenucima dokolice rešila onaj tehnički problem, a ja sam osmislio koncept: „I kad pomislite da više nema novih ideja…“ Negde na pola realizacije smo shvatili da nećemo stići da ih pošaljemo na vreme, pa samo na brzinu napravili druge „utešne“ pozivnice, a Kocka je ostala da visi. Na kraju smo je jedva progurali kroz budžet,  i rešili da je delimo za vreme sajma „onako“. U poslednjem trenutku nam pada na pamet da bi mogli da je prijavimo za ocenjivanje od strane sručnog žirija… I na sopstveno zaprepašćenje – osvajamo nagradu!

Deto - Srebrni pečat - Grafima

Gerila Public Relation

Nama na Balkanu su te neke gerilske varijante ono k’o popiti čašu vode… Pošto mi je sasvim slučajno pored kreveta ovog meseca i Levinova „Gerila marketing 2.0“ nisam mogao da ne probam i to. Sve je počelo od kolege blogera Dragana Radoviće (alias @NovinarskaPatka – odnosno @kovinexpres) – pa onda malo Facebook, Twitter… Ubrzo se pojavljuje i tekst u lokalnom listu „Pančevac„. Zatim se najavaljuje ekipa iz lokalnog predstavništva RTS-a. Sledi snimanje za „Srbija danas“ na RTS1, takođe i za „Paralele“  (na Radio Pančevu), pa tekst u „Blic“-u i „24 sata“… Odjednom počinju da se gomilaju tekstovi u štampanim i on-line izdanjim… Izgleda da ljudi ovde (a novinari pogotovo) mnogo vole lepe vesti…

(snimak sa Radio Pančeva)

Jeste li vi nešto od ovoga razumeli?

Zaista – sve se odigralo kao na nekom ubrzanom snimku: prijava za sajam, konkurs raspisan, kocka puštena u rad, pozivnice poslate, štand opremljen, raspored napravljen, svaki dan na sajmu (po12 sati), prepiska sa Francuskom, organizacija posla, pozvani učesnici konkursa, dodeljena nagrada, demontiran štand, poseta Zagrebu, papiri za izvoz, tekst o konkursu na sajtu, tekst za PR, kontakti sa medijima, doček ekipe sa RTS-a/radija, marketing na mrežama, novi poslovi za Francusku, ambalaža za parfimerije, novi katalog za Hrvatsku… Da ne spominjem uobičajeno more tekućih obaveza…

I na kraju ovaj blog.

A šta smo sve propustili?

Za vreme sajma, a naročito posle dobijanja nagrade, mnogo ljudi me pitalo „kako sam zadovoljan“. A onda bi me čudno gledali jer bi se (pretpostavljam) na mom licu pojavila nejasna grimasa. Odprilike: delimično sam zadovoljan onim što sam uradio, a vrlo sam nezadovoljan onim što nisam. Jer sve je moglo mnogo bolje – a možda će jednom i biti: na konkursu smo dobili samo nekoliko stvarno vrednih ideja, „pečat“ je mogao da bude i zlatan, kad smo već išli u Zagreb mogli smo da obiđemo još pet-šest drugih potencijalnih klijenata (da je imao ko da ih prethodno kontaktira), komunikacija sa Francuskom je u početku opasno štucala jer na sajmu nije postojao Wi-Fi, da smo za PR angažovali nekoga sa iskustvom napravili bi 100 puta bolji rezultat, za vreme pre i posle sajma sam skoro potpuno zanemario rad na AdWords-u i SEO sajta, zbog sve ove frke bar dve nedelje nam kasni novogodišnja kampanja (kalendari, i slično)…

I sve tako, u tom stilu.

Mislim da većinu ljudi, još dok su sasvim mali, nauče da sve ima svoje granice i da ne možeš staviti dva kolača u usta.

Mene izgleda nikada nisu potpuno ubedili…

.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...