Industrija koje nema

industrija-koje-nema

Dobio sam nedavno poziv za učešće na lokalnom sajmu ambalaže. Dobijam ga svake godine, što je donekle i logično, pošto se ambalažom pretežno bavim već dve decenije. Ali poslednjih godina nema mnogo logičnog ni racionalnog kad je ta tema u pitanju.

Samo, nije to od juče…

Ako ćemo pošteno – nikada tu nisu ni bila čista posla. U onoj nekadašnjoj velikoj zemlji, veliki proizvođači i potrošači ambalaže su bili „mamuti“ iz društvenog sektora. Marketing je bio još u povoju, baš kao i ideja o slobodnom tržištu. Braća Slovenci su nam držali lekcije (prepisane iz zapadnih „puškica“), a retke lokalne agencije su do poslova dolazile na isti način kao i socijalističke banke do velikih klijenata. „Drug K. se dogovorio sa Drugom M. da se malo pomogne Drugu F…“

A onda smo u tranziciji prvo izgubili Drugove. Pa banke. Pa većinu velikih kupaca ambalaže, kao i većinu velikih proizvođača. Ako su neki i pretekli, sasvim sigurno nisu više u domaćem vlasništvu. Slična stvar je i sa kreativnim sektorom. Najjače agencije su ekspoziture, ili „franšize“ čuvenih svetskih imena. Bez obzira što u njima mahom rade lokalni ljudi, i bez obzira na konkretnu vlasničku ili organizacionu strukturu – teško ih je nazvati domaćim. Pre svega zato što mahom rade za strane brendove. I to najčešće jedva nešto više od puke lokalizacije (čitaj: bukvalnog prevođenja).

Naša ambalažna industrija nema dakle: 1) kupce, 2) proizvođače, i 3) kreativni sektor. Ili, da malo pojasnim:

Mi nemamo – ništa!

Što nas dovodi do pitanja:  čime se ja to onda bavim?

Ako još uvek postoji nešto-kao srpska ambalažna industrija (ili bilo kakva srpska industrija) ona se već sada nalazi „ispod radara“ velikih multinacionalnih igrača. Mi zapravo skupljamo mrvice. Radimo ono što je suviše sitno i neisplativo za one koji bi mogli da se sa pravom nazovu „industrijom“. Jedan moj poslovni saradnik je ovo naše nazvao „manufakturom“ – i nije bio daleko od istine. Možda smo tehnološki nešto malo bolji od zanatlija, ali u svakom drugom smislu nismo daleko. Prosečni tiraži se iz godine u godinu smanjuju, a da bi se opstalo u igri – sve su važnija znanja koja nemaju mnogo veze sa ambalažom u užem smislu. To što se sa patosom naziva „multidisciplinarnost“ – su zapravo izviđačke lekcije iz preživljavanja: jedemo puževe i koprive, pravimo zemunice, i palimo vatru suvom mahovinom (tj: bavimo se e-marketingom, inovacijama, menjamo strukturu poslova od masovne proizvodnje u korist intelektualnih usluga, itd).

Na sreću – pošto su „iglene uši“ sve uže, oni koji uspeju da ih prođu,  lako prelaze i državne granice, pa se u globalnoj divljini ipak nekako dá preživeti. Govorim o oblasti koju poznajem, ali pretpostavljam da je situacija slična i sa drugim malim i mikro proizvodnjama i uslugama. Izviđači, ili „Grunfovi“ kako ih je Lazar Džamić lucidno nazvao, su novi anti-heroji liberalne ideje, bez obzira čime se konkretno bave.

Sticajem okolnosti u poslednjih mesec dana čitam već drugu knjigu sa sličnom tematikom i zaključkom. O prvoj sam već pisao, a druga se zove „What is graphic design for?“ Obe govore o kreativnosti na sličan način, i uvezuju je sa idejom „manufakture“ na marginama korporativnog sveta. Kao da smo, svi zajedno, priznali da je svet „ozbiljne industrije“ zauvek izgubljen i van domašaja smrtnika. U tom svetu izgleda možemo samo da budemo najamnici. Koliko god nas platili – ništa suštinski svoje tu nećemo uneti, makar se popeli do samog vrha. Pogotovo je nerealna ideja da se globalni sistem može, nekim čudom, vratiti ljudima – ili pobediti…

Ali da ne idemo predaleko u ovoj površnoj analizi. U čemu je poenta? Kada živimo u ideološkoj narkolepsiji prespavamo najinteresantnije detalje. Npr. priču kako veliki Italijanski proizvođač sirovina za ambalažnu industriju kupuje tri od pet velikih proizvođača strateške ambalaže, a savremena „monstrum“ linija prelazi granicu, i uskoro betonira monopol. Ne samo da niko neće zucnuti o tome, već će „investicija“ verovatno biti prikazana kao veliki uspeh vlade u privlačenju stranih „strateških partnera“, i bogato nagrađena budžetskim subvencijama. Uprkos notornoj činjenici je broj radnika koji će izgubiti posao neuporedivo veći od novozaposlenih. O budžetskim prihodima da ne govorimo, jer propadaju domaće firme, a profit stranih je praktično neoporeziv. Dve-tri ili pet godine kasnije sličan scenario će ponoviti neka američka ili kineska kompanija, kao što su to uradili Poljaci ili Norvežani pre neku godinu. Što bi rekla ona afrička poslovica: „Dok se slonovi tuku – trava strada.“

Ali, ako malo razmislite o tome… Travi je uglavnom svejedno.

Zar ne?

Sucker

good-luck

Razmenio sam juče dva maila sa potencijalnim klijentom koji je na kraju imao potrebu da me obavesti da „nije naivan“, i da zna da na drugom mestu može moju uslugu pronaći znatno jeftinije. Takođe me je obavestio da živimo u Srbiji a ne u USA…

Dobro znam kako se ta priča završava. „Projekat“ koji je već na samom početku pravio kompromise u vezi ambalaže i promocije, jednako traljavo i neurotično hita ka svom brzom i bolnom kraju. A na kraju će investitor tvrditi da je ispao NAIVAN, jer nije hteo da prihvati činjenicu da živi u SRBIJI – a ne u USA.

Kakva ironija?

Ima se – može se… (kesa fenomen)

turbo kesa

Ponekad se dvoumim da li je neki post za ovaj blog, ili za onaj „koroporativni„.  Razlika je generalno samo u tome što ovde mogu da o poslu i srodnim temama pišem u prvom licu, a tamo obavezno koristim ono neutralno „mi“ – pa se ponekad osećam kao da sam sebi persiram…

Ali sad nemam tu dilemu, pošto je stvar vrlo čupava i problematična. Zaustih da kažem „naročito u ovakvim vremenima“ – pa se ujedoh za jezik, jer kod nas su uvek „ovakva“ vremena.  Inspiraciju mi je dao dugogodišnji klijent sa kojim (kuriozitet!) sarađujem već 20 godina – pa smo u međuvremenu postali nešto kao rod. Kaže čovek: „Moram da uteram kola u dvorište kada se vraćam iz supermarketa…

U prvi mah nisam shvatio poentu. Pričali smo o depresivnom okruženju i problemima na koje preduzetnici nailaze u svakodevnim situacijama… Kakve TO sad veze ima?

Kesa fenomen

A onda shvatim na šta je mislio: Iznošenje kesa iz supermarketa ispred nosa komšiluka! On inače živi i radi u jednom malom prigradskom naselju gde odavno nema nikakve proizvodnje, a poljoprivreda je… Da ne psujem. Većina faktički živi od penzija.

Zamišljam čoveka koji prosečno provodi 12 i više sati na poslu, prelazi na hiljade kilometara svakog meseca, radi bar tri posla u svojoj firmi (od finansijskog direktora – do fizičkog radnika – kurira), obezbeđuje posao i pristojna primanja za još desetak porodica u svojoj zajednici… A mora da se krije kad se vraća iz nabavke. Zašto?

Zato što će neka baba iz komšiluka da mu sa prekorom uputi ono čuveno : „Ima se – može se?“

I onda će da skrhan sedne ispred svog televizora od 32″ (prošlogodišni model iz kompenzacije – kakav buržuj!), a sa ekrana će da ga dočeka priča o ogromnoj nezaposlenosti i socijalnim fondovima koji su pred kolapsom jer nema ko da ih puni. Čak i ako sa televizora ne optuže nikoga direktno, ceo komšiluk će ga svejedno opsovati kao da je on lično kriv zbog toga. I njegove kese iz supermarketa. Nekom fantastičnom iracionalnom gimnastikom te kese će postati uzrokom svih zala, propasti i beznađa. U tim kesama će se skupiti sva mržnja i zavist prema svakom ko nije na kolenima. I svakoga dana će rasti –  sa svakim neplaćenim računom za struju, sa svakom novom „crtom“ u prodavnici, sa svakim novim minusom na kartici… I  neće se smiriti dok i na firmi mog klijenta jednog jutra ne osvane katanac.

Dok i on ne postane isti bednik kao i svi mi ostali

.

Poslovni i privatni blog

Ovaj blog je zapravo bio i poslovni – i privatni od početka svog postojanja – do danas. „Bio“ zato što je od juče poslovni deo preseljen na adresu http://deto.rs/aktuelno/

Šta će ostati na ovoj adresi? Nisam sasvim siguran –  kao što nisam siguran da li ću moći da odolim povremeno da vam ovde ne ostavim pozivnicu za „onaj drugi blog“. Da vas pozovem da odete tamo i pogledate nešto što mislim da je zanimljivo i onima kojima nemam nameru ništa da prodam. Kao na primer tekst o zanimljivom predavanju o „eye tracking technology“ (autor Gregor Franken) koje sam slušao na ovogodišnjem CPA&G simpozijumu u organizaciji TMF-a.

U sklopu prezentacije pokazan je i ovaj interesantan video:

Ako vas je ovaj „filmić“ zainteresovao, biće vam zanimljiv i tekst o istraživanju:
“Eye tracking technology in the field of the interaction  between a viewer and computer screen in media creation of packaging designs – by G. Franken, A. Iskra & K. Množina”

Eto – i ovaj tekst je očigledan dokaz koliko je (u mom slučaju) teško odvojiti „privatnu“ od „poslovne“ strane.  Nadam se da ću ovim potezom uspeti da obogatim zvanični sajt svoje firme, a na ovom blogu ću ubuduće moći da se ponašam malo opuštenije. I što je najvažnije – skinuću sa vrata sve one koji me godinama kritikuju kako „mešam babe i žabe“…

Nadam se samo da babama i žabama sada neće biti dosadno? Šta vi mislite?
.

Sandra Afrika vs. Piletina Časar

sandra_afrika_vNekome će biti dovoljno to što sam u istu rečenicu stavio jednu estradnu umetnicu, i firmu koja se bavi preradom pilećeg mesa – da ODMAH osudi ovaj tekst. Ipak, nadam se da tu odluku nećete doneti bar do kraja ovog pasusa, jer želim da već na početku naglasim jednu stvar: ovaj članak se bavi isključivo odnosom ambalaže i brenda u kriznim vremenima.

Ništa više – i ništa manje.

Ako želite da date svoj sud o nekoj vrsti muzike, estradnoj ili kulturološkoj pojavi – na pogrešnom ste mestu. To važi i u slučaju da su vaše prehrambene navike ili etički stavovi u sukobu sa upotrebom pilećeg mesa za ljudsku ishranu.  Ja takodje privatno slušam neku drugu muziku, a naginjem (u poslednje vreme) i semi-vegetarijanstvu – ali to sa ovim postom, prosto – nema nikakve veze!

Ono što povezuje ova dva brenda (iz mog ugla, osim činjenice da se oba „oblače“ u moju ambalažu) – je to da su uspešni. Fascinira zapravo činjenica da pri tom nisu deo nikakve velike poslovne mašinerije, iza njih ne stoji neki značajan strani kapital,  pa čak ni neka partijsko-burazerska poslovna šema..  A ipak se više nego uspešno nose sa krizom? I to – na Balkanu?

Prvi odgovor koji pada s’ neba – je da ljudi i u krizi moraju da jedu… Ali, da li baš „Rolovanu piletinu na Madjarski način“? Ista stvar je i sa estradom. Jasno da „cveta“ i u vremenima krize, ali teško da BAŠ SVIMA cveta  – mnogi su bogami – opasno „uvenuli“, pa neke zvezde sa „The best off“ albumima nastupaju po seoskim diskotekama…

Da je ovo samoreklamerski tekst (a nije?) – drugi ponudjen odgovor bi bio da na površini ostaju duže oni koji znaju da plivaju, ili bar jako mašu rukama. Uobičajeni recepti u vreme krize (smanji troškove, ne srljaj, štedi snagu…) obično brzo vode na dno. Pre svega zato što većina prvo odustaje od marketinga, okreće se sopstvenim unutrašnjim problemima i strahovima, i na taj način se udaljava sve dalje i dalje od centra problema:

Bitka se dobija ili gubi na tržištu – oči u oči sa potrošačima/publikom

omot-casarAko vam je možda zasmetalo to što se u naslovu mešaju „babe i žabe“ – zapitajte se zašto u poslu (ili karijeri) često radimo baš to i dopuštamo da nam se fokus raspe ili zamagli.  Imate pred sobom cilj (zaradu, tj. profit), arenu (tržište), i jasna pravila igre (kupac je bog) – a pretežno se bavite nekim glupostima.

Ako malo razmislite o suštini krize, shvatićete da nema ni jednog dobrog razloga za preispitivanjem osnovnih stvari, jer se u osnovi ništa nije ni promenilo. Sve je isto – samo malo „žešće“. Zato ako ste suočeni sa krizom treba da radite ono što i inače radite – samo jače, bolje, i više nego pre.

Radite ono što najbolje umete.  i batalite gluposti.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...