Ima se – može se… (kesa fenomen)

turbo kesa

Ponekad se dvoumim da li je neki post za ovaj blog, ili za onaj „koroporativni„.  Razlika je generalno samo u tome što ovde mogu da o poslu i srodnim temama pišem u prvom licu, a tamo obavezno koristim ono neutralno „mi“ – pa se ponekad osećam kao da sam sebi persiram…

Ali sad nemam tu dilemu, pošto je stvar vrlo čupava i problematična. Zaustih da kažem „naročito u ovakvim vremenima“ – pa se ujedoh za jezik, jer kod nas su uvek „ovakva“ vremena.  Inspiraciju mi je dao dugogodišnji klijent sa kojim (kuriozitet!) sarađujem već 20 godina – pa smo u međuvremenu postali nešto kao rod. Kaže čovek: „Moram da uteram kola u dvorište kada se vraćam iz supermarketa…

U prvi mah nisam shvatio poentu. Pričali smo o depresivnom okruženju i problemima na koje preduzetnici nailaze u svakodevnim situacijama… Kakve TO sad veze ima?

Kesa fenomen

A onda shvatim na šta je mislio: Iznošenje kesa iz supermarketa ispred nosa komšiluka! On inače živi i radi u jednom malom prigradskom naselju gde odavno nema nikakve proizvodnje, a poljoprivreda je… Da ne psujem. Većina faktički živi od penzija.

Zamišljam čoveka koji prosečno provodi 12 i više sati na poslu, prelazi na hiljade kilometara svakog meseca, radi bar tri posla u svojoj firmi (od finansijskog direktora – do fizičkog radnika – kurira), obezbeđuje posao i pristojna primanja za još desetak porodica u svojoj zajednici… A mora da se krije kad se vraća iz nabavke. Zašto?

Zato što će neka baba iz komšiluka da mu sa prekorom uputi ono čuveno : „Ima se – može se?“

I onda će da skrhan sedne ispred svog televizora od 32″ (prošlogodišni model iz kompenzacije – kakav buržuj!), a sa ekrana će da ga dočeka priča o ogromnoj nezaposlenosti i socijalnim fondovima koji su pred kolapsom jer nema ko da ih puni. Čak i ako sa televizora ne optuže nikoga direktno, ceo komšiluk će ga svejedno opsovati kao da je on lično kriv zbog toga. I njegove kese iz supermarketa. Nekom fantastičnom iracionalnom gimnastikom te kese će postati uzrokom svih zala, propasti i beznađa. U tim kesama će se skupiti sva mržnja i zavist prema svakom ko nije na kolenima. I svakoga dana će rasti –  sa svakim neplaćenim računom za struju, sa svakom novom „crtom“ u prodavnici, sa svakim novim minusom na kartici… I  neće se smiriti dok i na firmi mog klijenta jednog jutra ne osvane katanac.

Dok i on ne postane isti bednik kao i svi mi ostali

.

Slični postovi:

7 Responses

  1. Gaga

    Ja ne mogu da uteram kola u dvorište, na moju veliku žalost pošto živim u stanu. A dušebrižnice imam i to na pretek. 🙁 Skener radi samo tako. 🙁

    • Miodrag Ristić

      Do skora se nisam mnogo obazirao na ovu „anomaliju“ – ali sad mi već opasno ide na živce. Teraju te da se osećaš krivim… Za ŠTA? Teraju te da ućutkuješ dete kad te u prodavnici glasno pita: „a kakav je to sir KAMEMBER?“

      I niko ne može da me ubedi da to „kanalisanje besa“ nije osmišljeno sa tačno definisanim ciljem. Da skrene pažnju gnevnih, a one druge drži u strahu…

      Dok „elita“ radi pos’o…

  2. zubarica

    Ja ovo imam stalno više ili manje, a posebno šokantno poslednjih možda godinu i po dana.
    Gleda se i kesa, i u kesi, i cipele, i Bog sveti zna…

    • detozin

      Cipeleee!!! Dal’su viksane il’su nove? Oooh! Ja od 96-te idem svuda u patofnama. Pocepanim! E lako je vama PRIVATNICIMA – ima se – može se…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *