Umišljena veličina

Umišljena veličina
sitnoj duši prava mera
sujetna je i ohola
kakva li je muka tera?

Umišljena veličina
legenda u svojoj priči
praznina je puna sebe
taštinom se svojom diči.

Umišljena veličina
okruži se mutnim svetom
pa počasti bratski dele:
„Ti serdare, ja vojvodom…“

Umišljena veličina
talentima traži manu
vrednima se podsmehuje
skromni su joj so na ranu.

Tužan lik je to u stvari
u zavadi sa istinom
kad istekne rok trajanja
nema nikog, nema ničeg…

…sem kajanja

Save

Fejs je kao neka kafana…

pepeljara_

… u koju neki samo povremeno navrate, neki su stalni gosti, a nekima je druga kuća.  Ima i onih koji ni nemaju druge kuće – sem Fejsa.

Raznog tu ima sveta. Osim onih koji tu konobarišu ili peru čaše, nađu se i prodavci novina, knjiga, šanirane i falš robe, sumnjive dame (koje ko zna šta prodaju) i još sumnjivija gospoda (koja ko zna šta traže), pacijenti svih vrsta, dečurlija, mračni tipovi, bezveznjaci, šaljivdžije, džeparoši, oni što su zalutali ili žure na autobus, i likovi kojima je posledni autobus zbrisao ispred nosa…

A kad će, i da’l će drugi – ne zna se.

Neki stidljivo sede, ćutke ispijaju svoje piće ili meze nešto, gledaju svoja posla, i kibicuju diskretno. Drugi pričaju i smeju se glasno, nazdavljaju i čestitaju, zabavljaju se iz sve snage za svoje pare i na svoj račun. Ali ima i smarača koji vas vuku za rukav sa namerom da vam u poverenju (ali tako da svi čuju) ispričaju neku svoju jako tužnu ili jako važnu priču. Koja nažalost – nikoga ne interesuje.

Neki dođu samo da bi plakali, ili se svađali.  Generalno – ima puno galamdžija i bukača. Čudo jedno šta malo alkohola i malo anonimnosti načini od miševa. Busaju se u grudi, zaklinju na osvetu, prete i vređaju, ili prosipaju netražene savete i velike mudrosti, sa dramatičnim patosom svoje velelepne moralne veličine i gigantskih intelektualnih kapaciteta.

Ima i poznatih faca. Stvarno poznatih, i kafanski poznatih. I onih što bi da se proslave pošto-poto. Namerno se napiju pa lupetaju nešto, dok njih ne nalupaju. Jer ima tu i cinkaroša (najgora sorta). Ta đubrad su uvek na ceni. Puštaju glasine i abrove, pale vatru, tapšu po ramenu, a onda drukaju precizno, sve po redu, tamo gde treba…

Neki misle da kafana, zapravo, tome i služi.

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Daltonista

korektne-pilule

Neko zvoni u gluvo doba…

Pred vratima stoji neki poznanik iz mladosti. Nisi ga video, čak ni u prolazu, petnaest-dvadeset godina. Šta si ono poslednje čuo o njemu? Zaboravio si. Samo znaš da je bilo nešto baš gadno. Droga? Zatvor? Ne vredi, ne sećaš se. Ko ti je kriv kad ne slušaš tračeve…

A onda ugledaš kofer. I njegove uznemirujuće oči. Izgleda bolesno. Ne samo fizički. Osim ispijenog i prerano ostarelog lica, postoji još nešto u tim očima. Nešto što te iskreno plaši. Posle treće njegove rečenice prestao si da ga slušaš, jer već znaš na čemu si. Panično pokušavaš da smisliš izgovor koji će ti biti potreban čim završi svoju tužnu priču. Hitan službeni put? Bolesna supruga? Neka maglovita „situacija“ koja se ne objašnjava? Najbolje što manje da objašnjavaš i da se pravdaš. Treba da budeš što kategoričniji. Ili da mu prosto zalupiš vrata pred nosom?

Kada si ti postao takvo đubre od čoveka?

Ne, naravno da nisi đubre. Ti si brižan otac i pažljiv suprug. Ti si zapravo sasvim pristojan i dobar čovek. Jedan od onih koji će samoinicijativno pomoći nepoznatoj ženi da popne dečija kolica uz stepenice. Od onih koji će skoro uvek stati da pomogne vozaču u nevolji. Osim ako baš žuriš negde… Jedan od onih koji će poslati SMS, ili donirati staru garderobu. Osim toga – redovno razvrstavaš plastiku i papir. Redovno plaćaš i porez, a baš i ne očekuješ bog zna šta zauzvrat…

Možda malo zaštite?

Kao i mnogima, nije ti baš prijatno u sopstvenoj koži. Postoje mnoge stvari za koje misliš da nisu u redu. Imaš neki nedefinisani osećaj da svet nije pravedan, i da ti je namenjena uloga žrtve. Bez trunke tvoje krivice. Pogotovo te iritiraju neke stvari o kojima se ne govori. Sve što si stariji – sve ih je više. Tvoje „sigurno dvorište“ se takođe intenzivno smanjuje tokom godina. Nekada si se osećao delom nesvrstanog i slobodnog sveta. Potom si se krio iza zastava i granica koje su na tvoje oči kopnile i mrvile se. Ili iza javnosti koja ti je pružala iluziju da se možeš odupreti nasilju i diktatu moćnih siledžija

A onda se sve raspalo.

I sada živiš u gromoglasnoj tišini. Praviš da ne čuješ i ne vidiš. Kad izađeš iz svog stana staviš tamne naočare, a na uši slušalice. Nemaš gde da parkiraš iako u blizini postoji 150 uvek praznih parking mesta. Tako bi rado rekao nešto o invalidima koji nemaju ni za hleb a kamoli za gorivo – ali nije korektno. A i nije to tvoj posao. Putuješ dugo jer je grad blokiran policijom koja štiti neku ugroženu manjinu. Ni o tome ne treba pričati, još bolje ni razmišljati. Tu su i neke izbeglice. Još jedna tabu tema. Jedna od mnogih. Ne čuješ. Ne vidiš. Ne govoriš…

Odradiš ćutke svoje, i bežiš nazad u svoje sigurno dvorište. Jedva čekaš da stigneš kući i zatvoriš vrata…

Možda si malo zadremao pred semaforom? Sve je nekako čudno… Ili si zaboravio da popiješ svoju pilulu? Tek, shvataš da su tvoja metalna vrata sa „H“ bravom dok si bio na poslu – nestala. U dnevnoj sobi sedi predsednik saveta stanara i upoređuje boju tvojih zidova sa „direktivom korektnih boja“. U kuhinji socijalni radnik anketira tvoju decu i pronalazi suviše strahova u njihovim snovima. Čeka te i poverenik iz Stranke koji je došao da naplati svojih 5%,  i da ti kaže šta treba lajkovati na Mreži. Usput te obavesti da su tvoju suprugu, dok si bio na poslu, poslali na dvomesečno prevaspitivanje u Kamp za nekorektne. Zato što je na pijaci naglas izgovorila nekorektnu reč trčeći za džeparošem…

Ali bar si tu, unutar tvoje glave, u samoći svojih misli, još uvek slobodan da vidiš sve to? Samo, još koliko?

Još koliko dugo?

Kako jutros zamalo da se obogatim

san-2

Sad sam se nasekirao! U prvoj sekundi dana.

Bio je to u stvari onaj drugi jutarnji san. Onokad se probudiš u regularno vreme, pa se promeškoljiš malo, na foru „još pet minuta“ – i krišom se vratiš nazad u zemlju snova. Najbolja stvar sa takvim snovima je što ih često dobro zapamtimo, a i bliži su ovozemaljskom svetu od drugih vrsta. A ja sam ovaj zapamtio do najsitnijih detalja.

U snu srećem tog nekog izmišljenog drugara na ulici,  i u prvi mah previdim pruženu ruku. On produži snuždeno dalje, a ja tek posle minut-dva shvatim ko je to bio. Požurim za njim i nađem se na mestu gde se okuplja grupa radnika koji se spremaju za povratak u Libiju. Tražeći njega u gužvi srećem gomilu poznatih lica, i scena ispraćaja se neprimetno pretvara u scenu jedne od legendarnih raslanufskih žurki. Muzika trešti, svi govore u isti glas i tiskaju se u tesnom hotelskom apartmanu. Posmatram sa zanimanjem fotografije na otvorenim laptopovima. Bizarne fotografije su zapravo odgovor na pitanje: „Kako je sada tamo? Da li se malo sredila situacija?“ Usputni sagovornik, između dva krupna gutljaja nečeg kratog i žestokog, samo još procedi: „Niko u stvari pojma nema šta se dešava. A nije nas baš mnogo ni briga…“

Utom srećem onog drugara. On mi govori nešto i jako gestikulira rukama, a ja se smeškam iako ne čujem ni jednu reč od buke. Onda shvatim da nije u pitanju standardno naklapanje drugara koji se sreću posle 25 godina, već je ta priča njemu zaista važna. Zamolim ga da se pomerimo na neko manje bučno mesto. Probijamo se kroz gužvu, pomeramo čaše sa stolica i poda, i jedva se nekako sćućurimo u nekom ćošku. On počinje priču iz početka, urlajući na sav glas da bi nadjačao muziku i graju. Čuo je da se bavim privatnim poslom i da nisam gadljiv na originalne ideje. A on ima baš jednu takvu, koju svi odbacuju u startu. „Te su najbolje!“ – kažem mu. Spominje i ušteđevinu prikupljenu tokom 25 godina provedenih u inostranstvu. I kako je nedavno shvatio da sam baš JA ključ uspeha cele stvari. A ideja je genijalno jednostavna. Treba samo da…

I u tom trenutku zazvoni telefon.

Ne samo u snu. Probudim se, i napokon shvatim zašto NIKADA ne treba držati telefon na noćnom stočiću pored kreveta.

Sad znam i to…

:.

Kad ti padne roletna…

roletna

– Halo? Miki, ti si? Ej, ćao! Htela sam nešto da te zamolim, ako imaš malo vremena. Maločas spuštam onu veliku, tešku roletnu na vratima terase, znaš onu… Znaš kako je teška? Znaš? E, vidiš, i onda mi isklizne onaj gajtan iz ruke. I onda – TRAS! Strovali se sve šupičku – i sad ne mrda – ni makac! Nego, ti znaš da namestiš roletnu? Ma, znam da znaš – ti sve znaš

– Znam. Ali neću.

– A?

– Znam ja svašta. I da promenim šuko-utikač, da zamenim plovak u kazančetu, grejač u bojleru. Znam da fabram stolariju, sklapam i tapaciram nameštaj, postavljam laminat…Ali kakva korist od toga?

– Molim? Alo? Ništa te ne razumem…

– Pa, evo… Uzmimo na primer tvoju roletnu. Ja sad recimo, upalim kola, dođem do tebe, donesem alat, otšrafim sanduk, demontiram osovinu, razmrsim i ponovo namotam gurtnu, pa se onda pomučim da to sve vratim nazad… Jer ja sam ipak AMATER, hobista, razumeš? A onda ti pristaviš kaficu, pa izneseš neki kolač – i ode dva sata. Možda i više ako si razglavila ležište, ili mi zafali neki šraf… A kad bi, recimo, zvala nekog penzosa koji popravlja po kućama, on bi to zbrzao za petnaest minuta, drmno rekijicu s’nogu, uzeo 300 kinti – i tutanj. E, vidiš to već liči na neku ekonomiju – bar iz daleka, jer penzos ipak ne plaća porez, pdv, i to… Ali ovako ja odsustvujem sa posla, ti gubiš svoje vreme,  i nigde keša… I to ti je, vidiš, slika i prilika naše ekonomske propasti! Svi smo kao stručni za sve, nešto petljamo, krpimo, improvizujemo, a nigde posla, nigde para, profita… A dok se mi tako igramo budalaština, posao za koji smo plaćeni PROPADA! Zato nam je BDP u čabru, pada i dalje, a svi se kuresamo kako smo sposobni! Opšti amaterizam!

– Ej, bre Miki! Ako te mrzi lepo reci… A ne tu da praviš analizu ko da radiš za Svetsku Banku, a ne u običnoj štampariji… Neka, neću da te smaram. Pitaću komšiju Peru, baš smo se vraćali zajedno iz samoposluge. Valjda nije već krenuo na posao…

– Peru? Onog Peru? Sedi tu, i ne mrdaj! Samo da ubacim neki alat u kola, i dolazim! Luda ženo! Imaš li ti uopšte pojma gde taj Pera radi? Ne? Na aerodromu, ćurko! Jel’ sad kapiraš? Ne?

Pera je kontrolor leta!

:.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...