Marketing snobovi

marketing-snobovi

William Makepeace Thackeray je u svojoj čuvenoj knjizi „O snobovima“ zastupao tezu da postoji nebrojeno mnogo vrsta snobova, i da smo verovatno svi snobovi, makar u nekom malom segmentu svog života. U knjizi je nabrojao desetak najčešćih vrsta u Britaniji njegovog vremena (19. vek), a ovu nije mogao da spomene jer tada nije još postojala. Bar ne pod tim imenom.

Marx o marketingu, i marketing snobovima

Niste znali da je Marx pisao o marketingu? Možda zato što sam mislio na onog drugog Marxa. U stvari – ni on nije napravio ni jedan geg na račun marketinga, verovatno je smatrao da je nauka o prodaji konzervirane pileće supe suviše prozaična i nezanimljiva. Najbliže „marketing-mudrosti“ bila bi ova njegova izjava:

„Well, Art is Art, isn’t it? Still, on the other hand, water is water. And east is east and west is west and if you take cranberries and stew them like applesauce they taste much more like prunes than rhubarb does. Now you tell me what you know.“ /Groucho Marx/

Marketing snobovi su, kao i sve druge vrste snobova, ono što se u narodu kaže: „slepi kraj očiju“. Ta slepoća je naravno selektivna, jer oni ne vide ono što ne žele da vide, a naročito obratno. Iako se kunu u istraživanja, merljive rezultate, i slične brojke, izgleda im one činjenice na koje nas je Bertrand Russell upozorio, nisu baš u prvom planu. Sve to ih čini interesantnijim za posmatranje od drugih vrsta. Jer u samoj osnovi „marketing ideologije“ nalaze se objektivnost, otvorenost duha, i kreativnost, a snobizam je najbolji protiv-otrov za sve tri vrline.

Ironija je da se ti isti snobovi tetoviraju pričom o sveprisutnom i uzvišenom kreativno-stvaralačkom geniju. Ne samo što u agencijama i/ili organizacijama neizostavno mora da postoji neki „kreativni tim“ (sektor, odeljenje, ili već štagod), već se kao osnovna mantra celog postupka, sveti gral, i prorokova kaba marketinga – nalaze kreativnost, originalnost, i stvaranje nove vrednosti. Kao takvo. Amin.

Sekta Malih Đokica?

Ali u praksi – sveštenici u ovoj sekti se ne razlikuju mnogo od drugih posvećenih snobova iz takerijevog vremena. Pretežno se drže proverenih i nepromenljivih istina (čitaj: šablona) – kao pijan plota. Osim toga, ako nekom laiku i pođe za rukom da uspe u igri o kojoj oni propovedaju, taj uspeh je naravno – slučajan. Ili izuzuzetak koji potvrđuje pravilo. Jer čak i kada je nesporan, uspeh sam po sebi ne daje pravo srećniku da se priključi posvećenom užem krugu pozvanih i rukopoloženih eksperata. Isto se odnosi i na izvore. Iako nam već samo ime ove nauke kaže da je nastala na pijaci, ona se ne samo stidi svoga porekla, već odbija svaku pomisao na to da se i dalje spontano stvara „negde tamo napolju,“ van akreditovanih ekspertskih krugova. Jer šta su onda oni? Prepisivači? Tupave birokrate?

Ali nažalost, sve se urotilo protiv jadnih, malih, marketing snobova. Najveće uspehe k’o za baksuz – postižu upravo oni sa oskudnim znanjem citata i floskula. I to najpre oni koji „sve rade pogrešno“. Ne može više da se živi od nepismenih pacera sa milionima u banci. Čitava nauka je postala smuti-pa-prospi. Čak i u drugim, starim smaračkim naukama, čvrste zakonitosti su postale u 21-vom veku samo maglovite statističke verovatnoće. O marketingu da ne govorimo! Izuzetaka više od pravila! Naši siroti snobovi jedva stižu da menjaju doktrine i filozofije, izmišljaju nova slova „P“, primaju „padobrance“ za počasne članove, i ekpresno ih promovišu u stručnjake (kad nema druge) – jer se ceo taj vražiji ringišpil vrti sve brže i brže.

A sad se pojavljuju i ti neki novi nepozati marketing-autori, sa teškim i nerazumljivim citatima, poput:

“Without deviation from the norm, progress is not possible.” /Frank Zappa/

Ljudi moji! Pa ko će sve to da pohvata…

🙂

Čiji si ti mali?

ciji-si-ti-mali

Od pre nekog vremena u impresumu ili već nečem-nalik u vertikalnom prostoru za vidžete (to vam je ova šlajfna sa leve strane u kojoj stoji svašta-nešto) – piše kako je ovo: „lični blog, koji odražava isključivo stavove autora tekstova i ilustracija, koji snosi potpunu odgovornost za sav sadržaj bloga…“ Nemam pojma odakle mi uopšte ideja da to ubacujem tu, ali posle nedavnog razvoja događaja pokazalo se kao sasvim lucidan gest.

Jer, izgleda da se ranija sumnja o postojanju grupa, sekti, rojeva, krda, formalnih ili neformalnih, plaćenih ili volonterskih udruženja grupa i grupica (u blogosferi) pokazala kao istinita? Pa eto – da me slučajno neko sa nekim ne pobrka, ili greškom ubroji ili svrsta u tako neku bulumentu, imam da svečano izjavim za Dnevnik, sledeće:

Potpisnik ovih redova je veoma introvertna osoba, u smislu socijalne inteligencije polu-idiot, u brojne felere mu spada i izražena patološka odvratnost prema prema bilo kakvom političkom ili sličnom organizovanju, koje podrazumeva dobrovoljni gubitak ličnog identiteta zarad mira i harmonije u grupi, a o ostvarivanju nekih grupnih interesa – da ni ne govorim. Nemam ja u stvari ništa protiv udruživanja snaga, zbijanja redova, i organizovanja bilo kakve vrste  – ali to prosto nije moja „šoljica čaja“. Možda zato što sam uvek smatrao da su interesi (logično) uvek lični – a da svako grupisanje oko navodnih „grupnih“ ciljeva predstavlja teren za manipulaciju. Ne verujem da sam o tome baš mnogo razmišljao (malo je smorna tema, zar ne?) ali svejedno, tek – nikada nisam bio član ni jedne stranke, niti sam navijao za neki sportski klub, pa čak nisam bio ni „fan“ neke muzičke grupe, ili pravca.

Povremene ponude za sklapanje „neprincipijelnih koalicija“ ili „poslovnih kartela“ (na štetu treće strane) sam uvek odbijao sa gađenjem. Ako želite da neku tajnu sačuvate – nikada mi ništa nemojte reći „u poverenju“. Ako ste u dilemi da li sam „za njih“ ili „za vas“ odmah možete da se batalite prostpostavki, jer sama činjenica da me neko ili nešto tera da biram između dve opcije, neminovno u mojoj glavi proizvodi svest o tome da MORA postojati treći (i trideset treći) put.

Uostalon, siguran sam da možete da vodite svoje male prljave ratove i bez mene. Zar ne? Blogosfera, ili kako već ko zove ovo virtualno javno mnjenje, ima samo jednu kapitalnu prednost u odnosu na realni svet. Možete uvek da radite, mislite ili pišeta šta god hoćete. Samo ako imate snage da se oduprete zovu gomile. Samo taj mali voljni napor, i imate tu, i svaku drugu slobodu. Na primer, slobodu da vas boli neka stvar za temu koja je trenutno na dnevnom redu.

Naravno, rizik je popriličan. Mravi i pčelice će vas optužiti da pokušavate da ustrojite neku treću falangu, da iz vas progovara najljigavija i najprovidnija sujeta i ego-trip, i još svašta će vam nakrpiti. Uglavnom da bi opravdali sopstvenu svrstanost.  Nezgodno? Mm-da, ali imate izbora. Možete da ćutite i okrenete glavu, da izvadite iz naftalina neku omiljenu temu, ili da ovako teoretišete na suvo. I svaki izbor je bolji od horskog pevanja „na 3-4“. Jer ako uspeju da dobiju vašu pažnju, uradili su u dlaku isto što nam rade rijaliti programi. Bez obzira da li smo hipnotisani, ili nam se „pegla“ od tih gluposti – oni troše i manipulišu našim vremenom i našom energijom. Znači – ako je to neki test – upravo smo ga pali. Ali sledeći put nećemo, zar ne?

Ee, da… Umalo da zaboravim da odgovorim na pitanje iz naslova:

„Mamin i tatin.“  

Kad smo bili klinci to je bio jedini tačan odgovor, zar ne?

.

Noga u vratima

noga-u-vratima

Možda je malo nekulturno? U principu sam protiv nasilja, ali agresivnost u poslu nije, sama po sebi, loša stvar. Ako ste nadobudni klinac (bože, da li je iko ikada o sebi mislio: „ja sam nadobudni klinac“?) višak samopouzdanja je definitivno bolja stvar od njegovog manjka.

Ali postoji jedna tanka crvena linija koja razdvaja pajace – od ljudi sa potencijalom. To je onaj trenutak kad shvatiš da si „out of your league“. Kad dođe taj „stani-pani“ momenat, oni najbolji se vade na šarm, iskrenost, na neku dobro uvežbanu foru.

Oni osrednji se ukrute, parališu, – i stoički izdrže pet najgorih minuta u životu. I gore stvari prođu. Ako ostaneš da stojiš, ima šanse za tebe. Ponekad samo treba malo progutati ponos. naučiti nešto, i nastaviti dalje kao da se ništa nije desilo. Loša vest je da većina ljudi nema vremena da se bavi nama. Dobra vest je da većina ljudi nema vremena… I da sećanja blede.

Amateri, gubitnici,
trgovci maglom…

Ali postoje i ljudi koji su zalutali. Koji misle da jučerašnji trik pali svaki dan, i na svakom mestu. Ljudi bez mašte. Onda kad treba da ćute – oni prave buku. Onda kad treba da slušaju – oni viču na sav glas. Umesto da sebi i drugima postavljaju pametna (ili bilo kakva) pitanja – oni se gađaju praznim i besmislenim frazama.

A onda zalupe vrata za sobom. Takođe nogom.

Kad otvaraš vrata nogom, to ponekad ima smisla. Možda nije mnogo pametno, ali bar govori o želji i karakteru. Pokazuje sirovi potencijal. Ako stvari nastave da se kreću u dobrom smeru, ako si pravi čovek na pravom mestu, i ako u tvom „repertoaru“ ima nešto više od prazne halabuke – ko zna? Šansa uvek postoji.

Ali kad zatvaraš vrata nogom – to samo pokazuje da nemaš ideju šta bi dalje radio na toj sceni  i sa tom konkrenom publikom. Što je najgore – tim besmislenim gestom jasno poručuješ da nemaš ni trunku poštovanja prema šansama koje ti se igrom slučaja ukazuju. Jer čak i najmršavija šansa – je šansa. Kao kad pecaš ribu – pa uloviš neku malu. Da li je riba kriva? I kakve uopšte to ima veze sa krivicom?

Nadobudni klinac bi se ovde uhvatio za reč. Ta reč koja mu bode oči je „igra slučaja“ – tj. sreća. Najvažnija zajednička osobina svih nadobudnih klinaca je ta da podcenjuju važnost sreće. Bilo da smatraju da je, nekim čudom, nose u džepu, bilo da potpuno negiraju njen uticaj.

Ta zabluda najčešće traje sve do trenutka kad prerastu tu detinjastu fazu. Ili dok potroše sve svoje šanse. Postoji još nešto zanimljivo u vezi šansi: Najduže se sećaš onih propuštenih.

Ukoliko nisi suviše glup da ih prepoznaš.

Industrija koje nema

industrija-koje-nema

Dobio sam nedavno poziv za učešće na lokalnom sajmu ambalaže. Dobijam ga svake godine, što je donekle i logično, pošto se ambalažom pretežno bavim već dve decenije. Ali poslednjih godina nema mnogo logičnog ni racionalnog kad je ta tema u pitanju.

Samo, nije to od juče…

Ako ćemo pošteno – nikada tu nisu ni bila čista posla. U onoj nekadašnjoj velikoj zemlji, veliki proizvođači i potrošači ambalaže su bili „mamuti“ iz društvenog sektora. Marketing je bio još u povoju, baš kao i ideja o slobodnom tržištu. Braća Slovenci su nam držali lekcije (prepisane iz zapadnih „puškica“), a retke lokalne agencije su do poslova dolazile na isti način kao i socijalističke banke do velikih klijenata. „Drug K. se dogovorio sa Drugom M. da se malo pomogne Drugu F…“

A onda smo u tranziciji prvo izgubili Drugove. Pa banke. Pa većinu velikih kupaca ambalaže, kao i većinu velikih proizvođača. Ako su neki i pretekli, sasvim sigurno nisu više u domaćem vlasništvu. Slična stvar je i sa kreativnim sektorom. Najjače agencije su ekspoziture, ili „franšize“ čuvenih svetskih imena. Bez obzira što u njima mahom rade lokalni ljudi, i bez obzira na konkretnu vlasničku ili organizacionu strukturu – teško ih je nazvati domaćim. Pre svega zato što mahom rade za strane brendove. I to najčešće jedva nešto više od puke lokalizacije (čitaj: bukvalnog prevođenja).

Naša ambalažna industrija nema dakle: 1) kupce, 2) proizvođače, i 3) kreativni sektor. Ili, da malo pojasnim:

Mi nemamo – ništa!

Što nas dovodi do pitanja:  čime se ja to onda bavim?

Ako još uvek postoji nešto-kao srpska ambalažna industrija (ili bilo kakva srpska industrija) ona se već sada nalazi „ispod radara“ velikih multinacionalnih igrača. Mi zapravo skupljamo mrvice. Radimo ono što je suviše sitno i neisplativo za one koji bi mogli da se sa pravom nazovu „industrijom“. Jedan moj poslovni saradnik je ovo naše nazvao „manufakturom“ – i nije bio daleko od istine. Možda smo tehnološki nešto malo bolji od zanatlija, ali u svakom drugom smislu nismo daleko. Prosečni tiraži se iz godine u godinu smanjuju, a da bi se opstalo u igri – sve su važnija znanja koja nemaju mnogo veze sa ambalažom u užem smislu. To što se sa patosom naziva „multidisciplinarnost“ – su zapravo izviđačke lekcije iz preživljavanja: jedemo puževe i koprive, pravimo zemunice, i palimo vatru suvom mahovinom (tj: bavimo se e-marketingom, inovacijama, menjamo strukturu poslova od masovne proizvodnje u korist intelektualnih usluga, itd).

Na sreću – pošto su „iglene uši“ sve uže, oni koji uspeju da ih prođu,  lako prelaze i državne granice, pa se u globalnoj divljini ipak nekako dá preživeti. Govorim o oblasti koju poznajem, ali pretpostavljam da je situacija slična i sa drugim malim i mikro proizvodnjama i uslugama. Izviđači, ili „Grunfovi“ kako ih je Lazar Džamić lucidno nazvao, su novi anti-heroji liberalne ideje, bez obzira čime se konkretno bave.

Sticajem okolnosti u poslednjih mesec dana čitam već drugu knjigu sa sličnom tematikom i zaključkom. O prvoj sam već pisao, a druga se zove „What is graphic design for?“ Obe govore o kreativnosti na sličan način, i uvezuju je sa idejom „manufakture“ na marginama korporativnog sveta. Kao da smo, svi zajedno, priznali da je svet „ozbiljne industrije“ zauvek izgubljen i van domašaja smrtnika. U tom svetu izgleda možemo samo da budemo najamnici. Koliko god nas platili – ništa suštinski svoje tu nećemo uneti, makar se popeli do samog vrha. Pogotovo je nerealna ideja da se globalni sistem može, nekim čudom, vratiti ljudima – ili pobediti…

Ali da ne idemo predaleko u ovoj površnoj analizi. U čemu je poenta? Kada živimo u ideološkoj narkolepsiji prespavamo najinteresantnije detalje. Npr. priču kako veliki Italijanski proizvođač sirovina za ambalažnu industriju kupuje tri od pet velikih proizvođača strateške ambalaže, a savremena „monstrum“ linija prelazi granicu, i uskoro betonira monopol. Ne samo da niko neće zucnuti o tome, već će „investicija“ verovatno biti prikazana kao veliki uspeh vlade u privlačenju stranih „strateških partnera“, i bogato nagrađena budžetskim subvencijama. Uprkos notornoj činjenici je broj radnika koji će izgubiti posao neuporedivo veći od novozaposlenih. O budžetskim prihodima da ne govorimo, jer propadaju domaće firme, a profit stranih je praktično neoporeziv. Dve-tri ili pet godine kasnije sličan scenario će ponoviti neka američka ili kineska kompanija, kao što su to uradili Poljaci ili Norvežani pre neku godinu. Što bi rekla ona afrička poslovica: „Dok se slonovi tuku – trava strada.“

Ali, ako malo razmislite o tome… Travi je uglavnom svejedno.

Zar ne?

Sucker

good-luck

Razmenio sam juče dva maila sa potencijalnim klijentom koji je na kraju imao potrebu da me obavesti da „nije naivan“, i da zna da na drugom mestu može moju uslugu pronaći znatno jeftinije. Takođe me je obavestio da živimo u Srbiji a ne u USA…

Dobro znam kako se ta priča završava. „Projekat“ koji je već na samom početku pravio kompromise u vezi ambalaže i promocije, jednako traljavo i neurotično hita ka svom brzom i bolnom kraju. A na kraju će investitor tvrditi da je ispao NAIVAN, jer nije hteo da prihvati činjenicu da živi u SRBIJI – a ne u USA.

Kakva ironija?

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...