Profesionalizam

Od pamtiveka profesionalizam je proizvod tri teško merljiva parametra. Ravnopravni članovi ove magične formule su: Znanje, Umeće i Karakter. Elementarna algebra je tu jasna i neumoljiva: ni jedan član proizvoda ne sme da bude nula, jer će i konačan rezultat biti – nula. Ali to je manje-više jedina stvar koja je očigledna…

Znanje

… je za površnog ili naivnog glavni element u formuli. A zapravo je zamka. Besomučna trka za akademskim, čisto teorijskim znanjem je uništila više profesionalaca od bilo čega drugog. Gomilajući titule i sertifikate nisu stigli da probaju ni tablicu množenja u praksi. Nisu stigli da steknu samopouzdanje, osećaj, orijentaciju u sivoj zoni… Postoje tu i druge zamke, jer znanje je čaša koja je uvek dopola puna. Što više znate sve ste više svesni koliko je još ostalo da se nauči, i tu nikad nema kraja. Taj trnovit put se može završiti samo u lenjosti, sujeti, frustraciji ili beznađu…

Umeće

… je veština primene znanja. Raspon je ogroman – od traljave (ali uspešne) improvizacije, do vrhunske inventivnosti – ili čiste poezije. Ali nemojte se zanositi pričama o talentu, daru od boga ili genetskoj predodređenosti za neku karijeru. Od Stravinskog do danas, milion puta je osporena ta bajka. Jedini vilinski prah je – znoj. Oni što vas ubeđuju da treba raditi „pametno a ne mnogo“ su zaboravili jednu neugodnu sitnicu: niko nikada nije postao Neko ili postigao Nešto – isključivo misleći o tome. Umeće je veština, a svaka veština je isključivo proizvod vežbe. Onih desetina hiljada sati straćenih na neke besmislene skale, drop-šot i bekend, senčenje mrtvih priroda, ili prodaju polovnih automobila…

Karakter

…Uh! Matori ljudi se često lože na te smaračke priče o moralu… Možda vam ta tema nije na prvi pogled bliska, ali ako samo za trenutak pomislite da vas neki profesionalac u bilo kojoj delatnosti „vaćari“- to će verovatno biti i kraj vaše saradnje, zar ne? Štos je u tome što karakter nije samo još jedna pragmatična maska koju, poput kravate, stavite ujutro a skinete popodne. Još jedna pogrešna predrasuda na tu temu je da je to neka nepromenljiva stvar sa kojoj se rađamo, poput kukastog nosa ili ravnih tabana. Čak i da je tako, kad malo razmislite, nema te stvari sa kojom se rađamo a koja se ne može dramatično promeniti. A karakter je ključ koji uspešno otvara sve druge brave. Ako ga kamen po kamen izgradite čvrstog i stamenog kao piramidu – omogući će vam da istrajete u potrazi za znanjem i u beskrajnom peglanju svojih sposobnosti…

Interakcija sva tri…

Na isti način utiču i drugi elementi jedni na druge. Rad gradi karakter, karakter zida znanje, znanje umnožava vaše sposobnosti, što ste veštiji to bolje razumete druge, a što ih bolje razumete – sve ste vispreniji i bolje motivisani… I tako u krug.

Postoji i neka vrsta božanske pravde u svemu tome. Nikom, ili skoro nikom, nije dato da dostigne vrh u svemu. Pošto nam svaki pojedinačni cilj stalno i uporno beži, to izjednačava šanse potpunog početnika i iskusnog ali umornog cinika. Svoj nedostatak na jednom polju (možda) možete nadoknaditi na drugom. Dobra i loša vest je da ništa nije za uvek. Na sreću ili na žalost, jer nema ničeg patetičnijeg od bivših stručnjaka, ni smešnijeg od nadobudnih početnika/neznalica.

A negde u sredini, u ušicama igle, živimo svi mi ostali…

Profesionalci… 🙂