Karirana papazjanija sa šljokicama u saftu

(Za one slabije načitane „papazjanija“ je neko sirotinjsko jelo od „svačeg promešanog“, ali se upotrebljava i kao posprdan epitet za modne i druge kombinacije zasnovane na slobodnom ili haotičnom uparivanju neuparivih elemenata )

Na ovom blogu još jedino nedostaju kulinarske i modne teme. Cenim da će ovaj post da popuni tu prazninu. A neka velika praznina je pukla i zjapi, kao ogromna crna rupa koja preti da nas sve usisa u ništavilo…

Nije da nema tema za blog – naprotiv: Ministar ukida jedne i najavljuje druge subvencije, nekakav „lifestyle“ postoji i u Srbiji, Coca-Cola zapošljava blogere, čak se i Tadić ko-fol-zaposlio, u komšiluku hiljade ljudi svakog sata lajkuje stranicu podrške kretenu koji pozdravlja ustaškim pozdravom… Ništa od toga me nimalo ne inspiriše. Osim možda „Coca-Cola“ teme, ali sam nažalost baš pre neki dan potpisao za „Pepsi“…

Moda

E to je već mnogo inspirativnija tema. Nije da znam nešto o tome, ali taj detalj mi ne smeta ni kad pišem o ekonomiji, politici, ili bilo čemu drugom. Nekad se govorilo za novinare da su svestrane neznalice, a blogeri su tu stvar samo dodatno unapredili. Lično smatram da je rodonačelnik modnih-blogova Bora Đorđević u jednom stihu rekao sve što ima da se kaže na tu temu za ovo podneblje. Mislim naravno na onaj čuveni stih: „Sve se seljanke – utegle u helanke“…

Pošto naravno moram nešto i da dodam, setio sam se nesrećnih Kineza, buvljaka, i šoping molova. Moguće je da će kao posledica epidemije „fiskalitisa“ Kinezi masovno napustiti Srbiju. To će drastično izmeniti modnu scenu kod nas. Već dugo u većini naših gradova i sela postoje samo dva načina da se obučete/obujete. Da kupite direktno od Kineza, ili od „brendiranih“ posrednika. Mislim naravno na brend-šopove po tržnim centrima gde je roba takođe kineskog porekla, ali upakovana u svetske „robne marke“. Zanimljiv paradoks koji upada u oči je da su oni koji su se do sada oblačili na buvljacima ili u kineskim robnim kućama, često izgledali „ispeglanije“ i „sofisticiranije“ od onih sa dubljim džepom. To je zato što modna industrija sa zapada, u besomučnoj poteri za profitom, već godinama forsira dronjavi „casual-look“.

Tako da kad odu Kinezi – čak ćemo i da izgledamo kao sirotinja…

Hrana

Sa druge strane – gladni biti nećemo. Sasvim drugo pitanje je šta ćemo jesti, i kojoj meri će te namirnice biti genetski modifikovane, ili otrovane na neki drugi način. Statistika nas ionako uverava već godinama, da se u proseku vrlo nezdravo hranimo. Statistici ne verujem ništa (to su oni isti koji od mene traže da im svake godine kažem koliko TONA vizit karti sam štampao prethodne godine). Ali ono čemu treba verovati je letimičan pogled na školsko dvorište. Gomila debele i trome dece.  Previše slatkiša, Koka-Kole, hamburgera…

Nisu ni lokalne varijante mnogo zdravije. Pekare niču kao pečurke, takođe i razne druge varijante brze i nošene hrane „za prezaposlene“. Toliko smo u „mašini“ da možemo samo da se „hranimo mašinski“.  Istovremeno smo većinski nezaposleni (ali to je suviše paradoksa za jedan post)… Svo to ludilo u kome se hranimo da bi mogli dalje da radimo, i radimo da bi mogli dalje da kumzumiramo – ubrzano stvara buduće invalide, srčane bolesnike, dijabetičare, neurotičare… Bolesne ljude za bolesno društvo.

Uvod, razrada… Zaključak?

Jedemo i pijemo  junk-food, oblačimo se u dronjke i krpe napravljene od reciklirane pet-ambalaže i genetski modifikovanog pamuka. Sasvim u skladu sa političkom, ekonomskom, kulturnom, i svakom drugom situacijom. Praktično – smeće je naš habitat, i živimo u postapokaliptičnom svetu u kome su futuristi ostali bez posla…

A gde su one šljokice iz naslova? Stvarnost je toliko odurna, da nam je kič od životne važnosti. Neko pametan je kič definisao kao „bezrazložnu veselost“.  Pa evo – nadam se da ste dobili svoju dnevno dozu iste. A ako sam omanuo – pokušajte na twitteru, facebooku ili nekom sličnom mestu. Tamo sve vrca od humora i vickastosti!  Ili ako ste baš „retro“ možete pokušati sa kablovskom (pa čak – i običnom?) televizijom. Toliko se ljudskog duha prosipa zaludno, da ponekad pomislim kako bi rešili problem gladi u svetu, samo kada bi umesto da bacamo aforizme i gegove – sadili krompir. Naravno – samo se zezam, očigledno nama nije toliko loše…

A i Veliki Brat nas voli…


(Za one slabije načitane ne misli se na „onog“  Velikog Brata, nego na imaginarni lik iz knjige „1984.“ koju je neki krelac napisao početkom prošlog veka, i  manje-više pogodio u kakvom čabru ćemo danas živeti. )

Kako sprečiti preterano lajanje psa?

kako sprečiti preterano lajanje

Ovo nije kinološki blog, ali nije u pitanju nikav štos. Dvoumio sam se da li da uopšte pišem o tome, ali ako ikada budete imali takav problem – moje iskustvo vam može biti dragoceno.

Dakle – moj pas je jedan maženi i paženi mešanac koga su deca pokupila sa ulice (Koki se već pojavljivao na ovom blogu). Pitomo, pametno, i umiljato kuče, koje je ubrzo postalo novi član porodice… A onda je ovog leta počeo da laje…

Naravno – svi psi laju, a u delu grada gde živimo skoro u svakom dvorištu ima bar po jedan pas. Ali, dok drugi psi zalaju s vremena na vreme, onako reda-radi, jednom-dvaput, Koki je na svaki šum  – a naročito noću – reagovao sa pet do deset minuta ozbiljnog lajanja – i to iz petnih žila! Možda bi taj „entuzijazam“ u nekim drugim okolnostima mogao da bude pohvalan, ali leti kad većina ljudi zbog vrućine spava pored otvorenih prozora, situacija je bila krajnje neprijatna…

Iako sam sa komšijama imao mnogo sreće i sasvim korektne odnose, bilo mi je jasno da neće moći to dugo da trpe, i da moram nešto HITNO da preduzmem.

Interesantno da sam na Engleskom jeziku (na internetu) našao gomilu tekstova na tu temu, a na Srpsko-Hrvatsko-Bošnjačko-Crnogorsko…(kako-god) – samo jedan ili dva… Spominje se gomila gluposti, raznih teorija i naklapanja. Najčešće pokušavaju da vam prodaju ideju o (skupoj) stručnoj dresuri, ili nekakve ogrlice sa elektro šokovima, ili slične mambo-džambo gluposti, pa sve do OPERACIJE (!?) Ipak, nadje se i poneki razuman savet. Oduševio sam se kada sam na jednom blogu našao ideju skoro identičnu onoj koja je i meni pala na pamet jedne noći dok sam se prevrtao u krevetu čekajući da se Koki umori od lajanja:

Pištolj na vodu!

Upravo smo se vratili sa odmora, i medju „suvenirima“ je bila i ona pucaljka na vodu koja može da baci pola litre vode – deset metara u dalj. Taman koliko mi je bilo potrebno da sa terase dobacim do Kokijevog boksa. Dve ili tri noći sam skakao na svaki treći lavež, i ispaljivao po jedan „projektil“ u mrak. Prve noći – pet-šest puta, druge upola toliko… Posle je bilo dovoljno da samo malo razmaknem zavesu… Za tri-četiri dana – problem je rešen na obostrano zadovoljstvo. Laje u šetnji, preko dana tu-i-tamo, ali noću – ćuti kao mutav! Neke komšije su se iskreno zabrinule da nije bolestan…

Što me podseti na još jedan koristan trik (koji vašem ljubimcu može spasti glavu): Dok je Koki terorisao komšiluk, postojala je realna šansa da se naprasno „razboli“. Da pojede nešto… Ili da ga pogodi neka „zalutala“ saksija – ili cigla? Morao sam nekoliko puta da glasno prokomentarišem da je njegov boks dovoljno veliki za jednog psa…

… ili dve debele svinje!

Dečija radost – na akciji!

naša trešnjaDa li se sećate (ako ste ikada bili deca?) one spektakularne zabave koju u naš život unesu prve majske trešnje?  Taman kad nas prodje entuzijazam zbog skidanja zimske garderobe, pa nam raspoloženje dodatno pokvari kiša za Prvi Maj… Pojave se ONE – obećavajući nam skori dolazak leta!

Kažu da su najbolje stvari na svetu besplatne. Lažu! Čujem da su 400 dinara na pijaci… Bruka! Ali – to sve mi je dalo jednu „marketinšku ideju„. Smislio sam jednu malu slatku akciju (to je sad popularno).

Dakle: svim klijentima štamparije Deto, čitaocima bloga Detozin, prijateljima kuće, slučajnim prolaznicima kroz Primorsku ulicu (naselje Mladost u Pančevu), i svima ostalima u periodu trajanja akcije (od danas,  pa sledeće jedno-dve-tri nedelje…) ili do ISTEKA ZALIHA obezbedili smo – kroz specijalnu akciju:

da na licu mesta pojedu onoliko trešanja, koliko mogu sami da uberu.

Deca preko 35 godina – penju se na sopstvenu odgovornost.

.

Family reserve

:

Srpski Domaćin neće odjahati u zalazak sunca! Nije to naš stil… Ja hepiend zamišljam drugačije:

Dok stoji ponosno na vetrometini i nepokolebljivo istrajava u borbi za naše vrednosti i način života, u desnoj ruci mu sekira, u levoj čašica, a iza ledja mu „rže“ njegov verni – rakijski kazan!

Nek puknu dušmani!

U inat svim euro-entuzijastima, akciznim markicama, Briselskim preporukama i direktivama – brat i ja cepamo čvornovate panjeve i kuvamo džibru.

Nezdravo? Ti ćeš ‘mi kažeš pirgavi! Nije ekološki? Šatro – žao im drva… More! Možete da nas muntate koliko hoćete, da nam spinujete rogove, sveće, bubrege, štapove i šargarepe… Ali dalje nećeš moći! Naše voće! Naš kazan! Naša drva, voda, vreme…

Naša stvar!

I što je najbolje – ni ja ni brat ne pijemo. Pogotovo on, mene još ponekad i prevare mangupi, ali i u tim retkim prilikama pijem vino ili pivo. Pa u čemu je onda vic?

Braća Ristić peku IZ PRINCIPA!

U stvari to je više kao neki dug… Taj voćnjak smo sadili i podizali svojim rukama. Od ’78. kada su naši roditelji uz pomoć „kase uzajamne pomoći“ (davno zaboravljeni beskamatni radnički kredit iz soc-vremena) kupili taj komad oranice, svaku stopu smo zalili našim znojem. Počeli smo iste zime sa 60 betonskih stubova izlivenih „na ruke“ pošto struje godinama nije bilo…

Zapravo, dok smo podizali taj voćnjak – on je podizao nas. Tu smo se još kao deca naučili radu, upornosti i strpljenju… I sada vraćamo dug: šteta je da propada.

Verovatno nam neće trebati tamo-neka zbunjena Evropa da nam objasni kako odavno živimo sasvim drugačije od naših roditelja, i kako jednostavno više nemamo vremena za sve to. Ali možda bude i obrnuto! Možda nam taj, sada već pomalo zapušteni komad zemlje – ponovo otvori oči.

Sedeli smo tamo juče i satima osluškivali kišu kako pada, i vatru kako pucketa. Nismo mnogo ni pričali, samo smo netremice piljili u tanak mlaz koji je curio uporno kao vreme…

I vreme je skoro stalo.
.