Čime se zabavljam ovih dana…

heder-napravi-2

Kutijice.com su zapravo dizajn/ekološki projekat. Pokretačka ideja celog koncepta je veoma jednostavna: svakodnevno se ogromna količina papira odlaže u reciklažu već u štampariji. Zar ne bi bilo dobro da se taj materijal pretvori u nešto korisno, umesto da trošimo ogromnu energiju, i zagađujemo okolinu u postupku njegove prerade? Posebna ironija je da ga bacamo u reciklažu – a da on prethodno NIKADA NI ZA ŠTA NIJE NI UPOTREBLJEN!

Reuse!

Ovo „nerazumno“ ponašanje se dešava u svim štamparijama na svetu, zato što prilikom izrade većine proizvoda neminovno nastaje tzv. „tehnički višak“. To je papir/karton koji ostane kad iz standradnih formata „izvadimo“ ono što konkretno pravimo. Zašto se taj ostatak ne iskoristi odmah, već u fazi proizvodnje? Taj papir već prolazi kroz mašine za štampu (može da bude odštampan), plastifikacuju (može da bude plastificiran),  doradu (može da bude isečen i savijen u bilo kom obliku)…

heder-plati-i-nosi-2k

Praktično – istovremeno sa komercijalnim proizvodima (koje je neko naručio i platio), možemo skoro uvek na njihovim marginama da realizujemo skoro besplatno gomilu drugog posla. Ovo nije samo ekološki opravdano – već može da bude i vrlo dobra poslovna ideja.

Zašto se to ne radi? Razloga je mnogo, od manjka koncentracije i nedostupnosti odgovarajuće dizajn-baze gotovih rešenja, do problema sa plasmanom, skladištenjem, itd. Da bi se svi ovi problemi prevazišli potrebno je mnogo vremena, energije, novca, i ogromna armija stručnih ljudi iz raznih oblasti – grafičkog dizajna, web-dizajna, „off“ i „on-line“ marketinga, proizvodnje, prodaje… Armija ljudi koji na ovaj način mogu obezbediti dodatan (ili osnovni?) izvor prihoda? Što da ne.  Ima tu prostora i za „hobiste“, ljubitelje „uradi sam“, kreativce svih vrsta, ekološki osvešćene ljude…

Kako smo to zamislili da izvedemo?

Na sajtu smo razdvojili tri grupe priloga koje su zapravo u tesnoj vezi. Prva grupa „Napravi me!“  je klasična „Do it Yourself“ ideja, gde ćemo pokušati da osim raznih ideja za kreativan rad, ubacimo i repromaterijal koji možete da koristite u vašim projetima. Cene bi (po logici stvari, pošto se radi o materijalu iz „reuse“ depoa)  trebalo da budu minimalne, tek da pokriju troškove slanja, i „on-line“ marketing (ovaj sajt + društvene mreže). Čak ćemo ga i poklanjati, svima koji nam pomognu u razvoju te grupe.

U drugoj grupi „Plati i nosi“ su gotovi ili polu-gotovi proizvodi, koje možete koristi za npr. pakovanje vaših rukotvorina, ili ih koristiti za dalje „kreativno nadograđivanje“. I ove cene su simbolične, i često su niže od cene neprerađenog papira (pošto se ponekad radi o luksuznim specijalnim papirima). Mali profit koji se napravi na ovim proizvodima koristiće se isključivo za razvoj cele ideje.

heder-po-tvojoj-zelji-2k

I naravno, tu je treća grupa „Po tvojoj želji“ koja je zapravo uobičajena komercijalna delatnost. Ali na ovom sajtu je (za razliku od matičnog sajta www.deto.rs) ograničena samo na proizvode malih dimenzija. Zašto? Zato što se bar ponekad može desiti da se deo tih proizvoda realizuje „na margini“ drugih poslova. Ili će se uz njih relizovati proizvodi iz grupe „Plati i nosi“. Ili će njihov „tehnički višak“ biti iskorišten za projekte iz grupe „Napravi me“. U svakom slučaju – povezivanjem sa prethodne dve grupe, čak i komercijalni proizvodi postaju povoljniji, i tako dostupni širem krugu klijenata. Što nas dovodi do sledećeg „sloja/layer-a“ ove ideje.

Rasadnik ideja

U našoj viziji, oko ovog projekta bi trebao da se okupi priličan broj kreativaca raznih vrsta. Cilj ovog sajta/projekta je da ih/vas sve zainteresuje za temu ambalaže. Zašto je baš ambalaža u centru ideje, kad postoje i mnoge druge korisne i lepe stvari koje se mogu praviti na margini komercijalnih poslova? Zato što smatramo da je pitanje ambalaže (dizajna, i marketinga uopšte) strateški važno za posrnulu ekonomiju naše zemlje, i jedan od potencijalnih spasonosnih izlaza iz tragedije u kojoj živimo.

Ako uspemo da vas navedemo da razmišljate o tome kako proizvodi izgledaju, navešćemo vas da razmišljate o načina na koji su  osmišljeni i napravljeni, o taktici njihove prodaje, o brendu, o mnogim drugim pitanjima od životne važnosti.

Za sve nas.

:.

(tekst je originalno objavljen na adresi: http://kutijice.com/koncept-kutijice-com/)

Šta još treba reći (u lice cenzuri)

big-brother-is-watching-you-1024x768

Šerovao sam maločas ovaj tekst, samo zato što poznajem druge ljude koji su ga takođe na svojim blogovima ili FB profilima podeli. Nisam se mnogo ni raspitivao (za konkretne slučajeve nemam pojma ni ko su – ni šta su, ni da li su se zaista desili) – ali da je situcija GENERALNO nikad gora – za to mi ni ne treba dodatnih informacija…

Ipak moram još nešto da dodam:

Najgora posledica negativne selekcije je kretenizacija institucija. Tamo gde se sposobnost pojedinca meri isključivo veštinom penjanja uz „politikantske merdevine“, sasvim je logično da na ključna mesta masovno stižu vrlo poslušne, potpuno nemoralne, i POTPUNO NESPOSOBNE kreature.

To što (na osnovu logike velikih brojeva) ponegde zaluta i neko ko malo odudara od te jadne slike, je samo tužan izuzetak koji potvrđuje pravilo. Politički sistem gusarske ekonomije u kome svi živimo poslednjih decenija, stigao je do svog logičnog kraja. Više ništa ne fukcioniše! Čak ni sistem represije. Oni bi nas verovatno sve rado pohapsili – ALI ČAK SU I ZA TO SUVIŠE NESPOSOBNI.

I tačka.

.

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost. Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće. U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj  javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Retrogradna amnezija

amnezija

…ovaj pacijent je u saobraćajnoj nesreći zadobio više teških fraktura i kontuzija, brojne hematome… Ali sumnjamo i na amneziju. To je česta pojava prilikom posebno bolnih ili stresnih iskustava. Naš mozak jednostavno obriše – ne samo konkretan traumatični dogadjaj – već i dobru porciju sećanja koja su mu neposredno prethodila. Ponekad se dešava da ovaj proces brisanja ode veoma daleko unazad. Nema sasvim pozdanog objašnjenja za ovu pojavu. Samo nagadjamo da se prilikom „čišćenja“ neprijatnih i bolnih sećanja mozak, ponesen užasom, ponaša kao domaćica u klimaksu koja neurotično briše i sve NEPRIJATNE ASOCIJACIJE. Izgleda da zna u tom „poslu“ ponekad dobro da se zanese…

– Šta trabunja ovaj? – pacijent je bio neobrijan, sa licem punim masnica i podliva. Jedna ruka i jedna noga su mu bili u gipsu, a glava umotana zavojem. Nekoliko studenata u belim mantilima se nasmejaše na ovu njegovu primedbu, a profesor ih samo ošinu svojim ledenim pogledom.

– Kako smo jutros? Malo mrzovoljni, a? Kako VAM JE IME? – profesor je značajno naglasio poslednjih par reči, dajući iza ledja nerazgovetne znake studentima.

– Moje? Marko. Zovem se Marko…

– Dobro, dobro… Evo, kao što vidite pacijent nije u potpunoj amneziji. Ovaj jednostavan test će vam pomoći da odredite stepen psihičke traume. Potrebno je da u razgovoru sa pacijentom dodjete do prvih sećanja koja su mu sveža i jasna. Najbolje je da to učinite kroz seriju pitanja o stvarima koje bi svaka osoba tog uzrasta morala da zna – i to od najskorijih dogadjaja – pa polako unazad, koliko bude potrebno… Evo na primer… – doktor dohvati (bez pitanja) novine sa susednog kreveta, i prelete pogledom po naslovima.

– Evo na primer… Šta mislite o ovoj aktuelnoj predizbornoj kampanji? Ovog puta su stvarno rano počeli sa cirkusom? Šta mislite?

Pacijent je samo tupo žmirkao očima, i stezao zdravom šakom čaršav.

– Dobro, dobro… Nemojte se uzrujavati, nije to ništa… Evo – recite mi da li se sećate one afere sa vakcinama za svinski grip? O tome su pisale sve novine, iako niko nije odgovarao… Ne? – profesor se okrete prema studentima i dva puta značajno klimnu glavom.

– Hajde da probamo nešto malo starije. Kad kažem PETI OKTOBAR – na šta vas to osocira?

– To je neki praznik? Nisam stvarno čuo, ali imamo toliko praznika… – pacijent se malo snuždio i videlo se da mu je neprijatno što ga jedna plavooka studentkinja obasipa sažaljivim pogledima.

Dobro, dobro… Pustite sad to, nije važno. To je neki sasvim nebitan praznik… A recite mi – HIPER-INFLACIJA?  Da li vam ta reč nešto znači?

– To bi trebalo da je neko duvanje? I ta neka grčka reč… Naduvavanje nečega?

– Nikada niste čuli za inflaciju? – profesor je već zvučao pomalo zabrinuto.

– Kolege, izgleda je slučaj malo teži nego što smo mislili… Hajde da se vratimo još ranije. Evo – sećate se sigurno kako ste u školi učili o našim herojima, o lepotama i bogatstvu naše otadžbine. A na zidu je stajala slika najvećeg heroja i najvećeg sina svih naših naroda…

– U stvari – bila je bista…

– Da, da – bista! Baš lepo što ste se toga setili. Onda sigurno znate i kako se zove taj čovek. Taj čija je bista?

– Pa naravno. Po njemu sam dobio ime .

– Ali… Zar mi niste maločas rekli da se zovete Marko?

– Da,  Marko. Kao i božanski Marko Aurelije Flavije, koji se proslavio velikim vrlinama dok je služio baš u našoj provinciji, pre nego što je milošću  Senata i Naroda Rimskog postao Veliki Pontiflex. Gvozdena pesnica Pravednih Zakona naših! Božanski zaštitnih imena i slave predaka naših! I čujte me zato, o varvari! Neka se led ugnezdi u vaše srce i nek vam kolena klecaju od straha najstrašnijeg! Ako mi smesta ne skinete ove smešne okove, i pustite me da idem kući svojoj – svaliće vam se na glavu zlo najužasnije. Jer ja sam ponosni SLOBODNI GRADJANIN  – pod zaštitom Večnog Grada i Velikih Zakona naših. Ako se ogrešite o mene neuglednog – zamerićete se božanskoj sili – jer ja sam SLOBODNI GRADJANIN RIMA! I država moja će pravednom srdžbom da vam stoji za vratom dok god vam svima ne skine glave, ili vas sve u okove baci. Čujete li vi mene – GRADJANIN!!!

Profesor i studenti su stajali smrznuti kao kipovi. U trenutku se čulo samo tiho kucanje sata u hodniku,  i zvuk lifta koji je neko upravo pozvao. Pacijent koji je takodje izgledao malo zbunjem obrtom situacije, izkezi se u strahu prema skamenjenim prilikama u belim mentilima:

– Razumete li vi VARVARI bilo šta od toga o čemu vam govorim?

.

Da sam JA neka vlast…

da sam ja neka vlastNije hejt – stvarno ću pokušati da uz vašu pomoć dam što više konkretnih predloga kako da nam svima bude bolje. Moram da potrošim samo dve rečenice na dijagnozu: partijska država troši toliko energije na sticanje (i održavanje na) vlasti, da kada podmiri sve apetite, uhlebi sve sitne karijeriste, namiri velike finansijere, i zapuši sve druge rupe u budjavim koalicijama – ne ostane ništa! Zato neka vas ne prevari prvi utisak kako u vlasti i opozici sede samo neke tupadžije bez grama mozga – ima tamo i bar prosečno inteligentnih ljudi, ali prosto nemaju kad da se bave takvim trivijalnostima kao što je dobrobit običnog gradjanina.

Hajde zato da im malo pomognemo! Hajde da za trenutak poverujemo da ih stvarno interesuje koji su to naši problemi, i ponudimo im na tacni gotova rešenja. Čak se uopšte nećemo baviti njima (korupcijom, nepotizmom, preskupom državom, itd…) Samo problemima malih ljudi. Podjimo od najvažnijeg:

Nezaposlenost

Omiljena (večita) predizborna tema, a šta god radili stvar se samo pogoršava. Uzmimo na primer Start-up kredite. To je ono kad ljudi koji nemaju pojma o biznisu ocenjuju nebulozne ideje apsolutnih početnika, i daju im novac iz budžeta da bi zajedno o trošku poreskih obveznika otkrili u čemu su se zeznuli u planovima. Kako da popravimo tu katastrofu? Nazovimo to „Mentorskim start-up-om“.  Uslovimo dobijanje kredita jednom ključnom „sitnicom“ – da budući korisnik kredita mora da nadje ortaka koji već uspešno posluje (npr. najmanje 5 godina). Znači, ako želite da otvorite npr. vulkanizersku radnju, da bi dobili pare morate da odete do nekog vulkanizera koji već posluje, i ubedite ga da mu treba ortak sa novom mašinom.  Ako vas svi vulkanizeri u gradu isteraju pajserom iz radnje – znači da je ideja glupa. Čak i ako vi uspete – bez posla će ostati neko drugi, pa što se privrede u celini tiče: ‘di-si-bio-NIGDE, šta-si-radio-NIŠTA!

A ako se neki vulkanizer ipak polakomi na par hiljadarki (i besplatnog šegrta) – znači da obojica imate neke šanse. Uz ortaka ide i nekakav lokal, obuka, knjigovodja, neko će vam platiti deo grejanja, struje, vode, itd… I što je najvažnije – sutra počinjete da radite. Dobićete u paketu i gotovu reklamu (kakvu-takvu), klijente, ali i nekog ko zna kako se ispisuju virmani i gde je poreska uprava. Znači – skoro sve što vam je potrebno da bi preživeli prvu godinu.

Maliciozno pitanje: „A da li će se tako smanjiti broj novopečenih preduzetnika?“ U odnosu na sadašnju praksu bacanja novca kroz prozor? Verovatno – ali samo zato što će se retko gubiti energija (i pare) na glupe ideje. A ko je pozvaniji da procenjuje da li su ideje glupe ili ne – od onih koji već uspešno rade? Osim toga, na taj način bi se novac brzo vraćao u početni fond, pa bi svaka sledeća generacija imala sve veća sredstva na raspolaganju, a ceo sistem nebi bio samo predizborni marketing, već prava stvar sa dugoročno održivim radnim mestima,  i ne zaboravimo ono najvažnije – uz realno povećanje javnih prihoda (od poreza i ostalog).

Druga ideja za isti problem su investicije. U našem političkom žargonu obično se zovu „Strane investicije“. Kao da smo mi ovde nepismeni, malumni, ili šta? Niko nikada nije objasnio šta fali domaćim investicijama. U čemu je fora – neće radnici da rade ako su sa vlasnikom išli u istu školu? Mislim da se tu u stvari radi o jednoj od dve partijske predrasude. Predrasuda „A“: onaj ko je odavde, a ipak veruje da ima smisla ovde ulagati velike pare u neki legalan biznis, verovatno ne stoji baš dobro sa brojkama (pa će brzo da „rikne“ uz mnogo kuknjave, a to nije dobar politički marketing).  Predrasuda „B“: Ako je pametan, onda je „naš čovek“ – a što bi se onda mlatio sa proizvodnjom, uslugama, ili trgovinom, kad može da na brzinu završi posao sa drugim „našim ljudima“? Mislim – ono – naši smo?

Postoji i pod-varijanta: „Kako da dilujemo sa našim lopovima? Raspričaće…“

Pošto ideja o glupim strancima odavno ne drži vodu, u poslednjoj iteraciji dajemo im toliko para koliko oni sami procene da iznosi razlika izmedju normalnog – i našeg tržišta. Korupcija uračunata? To ste vi rekli… Ali, rekao sam da se nećemo bavi utopijskim idejama kao što je demontiranje partijske države. Dakle – šta možemo da uradimo, a da vuci budu siti?

Omogućimo strane mikro-investicije! To neće mnogo smetati velikim partijskim finansijerima, a lepo će izgledati na predizbornim bilbordima. Kako bi se to sprovelo? Lako, preko privrednih komora ili na neki drugi način otvorimo direktne kanale prema Evropskim MSP (malim i srednjim preduzećima) – i ponudimo im državne garancije za izmeštanje (outsourcing) proizvodnih procesa. Znači kontakt oči-u-oči izmedju naših i stranih malih preduzetnika, gde država samo nudi garanciju (u formi osiguranja) da će naša strana ispoštovati sve ugovorene obaveze (ili eventuralno – obe države?)

Koji je rizik? Nikakav – ako se u program uzmu firme koje dugo uspešno postoje (a ne partijski podobne). Svako će da zalegne koliko god može da dodje do ortakluka sa firmama iz EU. Sama ideja da radiš na tržištu koje PLAĆA U ROKU – PRAVIM NOVCEM!!! Jeee, neprocenjivo! Gde to ima? Ovde definitivno nema…

Male firme su i tamo u problemu kao i naše,  i traže izlaz na drugim tržištima. Kina, Brazil, Vijetnam, Indija… Čak i to im nije daleko, a mi bi mogli lako da budemo „bingo“ rešenje. Znamo za sporadične slučajeve gde to izvrsno funkcioniše (uprkos izdašnom ometanju države) – a zamislite kako bi funkcionisalo kada bi to neko pomogao? Nevolja je što je sve to „sića“ pa ne mogu da se „ugrade“ ministri i lokalne baje… Ali možda bi BANKE mogle da nadju interes u takvoj operaciji? Umesto duvanja balona, da počnu da rade ono što im je (u zlatna vremena bio) posao? Pogotovo banke koje postoje i „ovde“ i „tamo“. U toj varijanti država bi samo trebalo da se malko skloni u stranu, i da manje smeta…

Druga vrsta mikro-investicija bi prosto eksplodirala kada bi uspeli da nadjemo u politici gram mozga, i doneli odluku da stvarno stimulišemo vadjenje para iz slamarice. Mikro-domaće-investicije! Svi analitičari se slažu da postoje stotine milijardi u čarapi. A šta ih sprečava da izadju na svetlo dana, i malo se razmnožavaju (kroz investicije)? Realan strah – ali ne od tržišta! Uzmimo na primer nekog deviznog penzionera. Prištedelo se malo u tim Austrijama. Čak i posle Kuće Veće Od Komšijine – pretekao neki evro. Ali Pera Wiena (recimo da se tako zove) će da izvadi 10.000 Eura iz čarape SAMO ako mu neko garantuje da može posle Božića (ako se na primer predomisli) da ih tamo i vrati. U kešu! Ili u prevodu, da mu neko garantuje da će njegove pare stvarno da ostanu njegove, a ne svojina nekakvog budibogsnama pravnog lica. Kako sada stoje stvari možeš slobodno da uložiš sopstveni novac, ali ako hoćeš da taj novac vratiš „na čekanje“ – država će ga tretirati kao prihod, kao stečajnu masu, kao ratni plen… Nebitno – ali u svakoj od mogućih varijanti će ti maznuti  bar pola. Može to  – naravno – ali samo ako radiš na crno… Zato se valjda i radi masovno na crno? Ipak suprotno uobičajenoj partijskoj predrasudi – većina ljudi ovde ne voli da krši zakone (čak ni one glupe). I zato će svi radije da drže mukom stečenu uštedjevinu daleko od domašaja grabežljive države. A sve što je potrebno je jedan jedini član u zakonu: „Osnivački ulog fizičko lice može u svakom trenutku povući u celosti bez fiskalnih opterećenja…“

I investicija bi bilo – ko’ blata…

(Nastavak sledi…)

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...