Da sam JA neka vlast…

da sam ja neka vlastNije hejt – stvarno ću pokušati da uz vašu pomoć dam što više konkretnih predloga kako da nam svima bude bolje. Moram da potrošim samo dve rečenice na dijagnozu: partijska država troši toliko energije na sticanje (i održavanje na) vlasti, da kada podmiri sve apetite, uhlebi sve sitne karijeriste, namiri velike finansijere, i zapuši sve druge rupe u budjavim koalicijama – ne ostane ništa! Zato neka vas ne prevari prvi utisak kako u vlasti i opozici sede samo neke tupadžije bez grama mozga – ima tamo i bar prosečno inteligentnih ljudi, ali prosto nemaju kad da se bave takvim trivijalnostima kao što je dobrobit običnog gradjanina.

Hajde zato da im malo pomognemo! Hajde da za trenutak poverujemo da ih stvarno interesuje koji su to naši problemi, i ponudimo im na tacni gotova rešenja. Čak se uopšte nećemo baviti njima (korupcijom, nepotizmom, preskupom državom, itd…) Samo problemima malih ljudi. Podjimo od najvažnijeg:

Nezaposlenost

Omiljena (večita) predizborna tema, a šta god radili stvar se samo pogoršava. Uzmimo na primer Start-up kredite. To je ono kad ljudi koji nemaju pojma o biznisu ocenjuju nebulozne ideje apsolutnih početnika, i daju im novac iz budžeta da bi zajedno o trošku poreskih obveznika otkrili u čemu su se zeznuli u planovima. Kako da popravimo tu katastrofu? Nazovimo to „Mentorskim start-up-om“.  Uslovimo dobijanje kredita jednom ključnom „sitnicom“ – da budući korisnik kredita mora da nadje ortaka koji već uspešno posluje (npr. najmanje 5 godina). Znači, ako želite da otvorite npr. vulkanizersku radnju, da bi dobili pare morate da odete do nekog vulkanizera koji već posluje, i ubedite ga da mu treba ortak sa novom mašinom.  Ako vas svi vulkanizeri u gradu isteraju pajserom iz radnje – znači da je ideja glupa. Čak i ako vi uspete – bez posla će ostati neko drugi, pa što se privrede u celini tiče: ‘di-si-bio-NIGDE, šta-si-radio-NIŠTA!

A ako se neki vulkanizer ipak polakomi na par hiljadarki (i besplatnog šegrta) – znači da obojica imate neke šanse. Uz ortaka ide i nekakav lokal, obuka, knjigovodja, neko će vam platiti deo grejanja, struje, vode, itd… I što je najvažnije – sutra počinjete da radite. Dobićete u paketu i gotovu reklamu (kakvu-takvu), klijente, ali i nekog ko zna kako se ispisuju virmani i gde je poreska uprava. Znači – skoro sve što vam je potrebno da bi preživeli prvu godinu.

Maliciozno pitanje: „A da li će se tako smanjiti broj novopečenih preduzetnika?“ U odnosu na sadašnju praksu bacanja novca kroz prozor? Verovatno – ali samo zato što će se retko gubiti energija (i pare) na glupe ideje. A ko je pozvaniji da procenjuje da li su ideje glupe ili ne – od onih koji već uspešno rade? Osim toga, na taj način bi se novac brzo vraćao u početni fond, pa bi svaka sledeća generacija imala sve veća sredstva na raspolaganju, a ceo sistem nebi bio samo predizborni marketing, već prava stvar sa dugoročno održivim radnim mestima,  i ne zaboravimo ono najvažnije – uz realno povećanje javnih prihoda (od poreza i ostalog).

Druga ideja za isti problem su investicije. U našem političkom žargonu obično se zovu „Strane investicije“. Kao da smo mi ovde nepismeni, malumni, ili šta? Niko nikada nije objasnio šta fali domaćim investicijama. U čemu je fora – neće radnici da rade ako su sa vlasnikom išli u istu školu? Mislim da se tu u stvari radi o jednoj od dve partijske predrasude. Predrasuda „A“: onaj ko je odavde, a ipak veruje da ima smisla ovde ulagati velike pare u neki legalan biznis, verovatno ne stoji baš dobro sa brojkama (pa će brzo da „rikne“ uz mnogo kuknjave, a to nije dobar politički marketing).  Predrasuda „B“: Ako je pametan, onda je „naš čovek“ – a što bi se onda mlatio sa proizvodnjom, uslugama, ili trgovinom, kad može da na brzinu završi posao sa drugim „našim ljudima“? Mislim – ono – naši smo?

Postoji i pod-varijanta: „Kako da dilujemo sa našim lopovima? Raspričaće…“

Pošto ideja o glupim strancima odavno ne drži vodu, u poslednjoj iteraciji dajemo im toliko para koliko oni sami procene da iznosi razlika izmedju normalnog – i našeg tržišta. Korupcija uračunata? To ste vi rekli… Ali, rekao sam da se nećemo bavi utopijskim idejama kao što je demontiranje partijske države. Dakle – šta možemo da uradimo, a da vuci budu siti?

Omogućimo strane mikro-investicije! To neće mnogo smetati velikim partijskim finansijerima, a lepo će izgledati na predizbornim bilbordima. Kako bi se to sprovelo? Lako, preko privrednih komora ili na neki drugi način otvorimo direktne kanale prema Evropskim MSP (malim i srednjim preduzećima) – i ponudimo im državne garancije za izmeštanje (outsourcing) proizvodnih procesa. Znači kontakt oči-u-oči izmedju naših i stranih malih preduzetnika, gde država samo nudi garanciju (u formi osiguranja) da će naša strana ispoštovati sve ugovorene obaveze (ili eventuralno – obe države?)

Koji je rizik? Nikakav – ako se u program uzmu firme koje dugo uspešno postoje (a ne partijski podobne). Svako će da zalegne koliko god može da dodje do ortakluka sa firmama iz EU. Sama ideja da radiš na tržištu koje PLAĆA U ROKU – PRAVIM NOVCEM!!! Jeee, neprocenjivo! Gde to ima? Ovde definitivno nema…

Male firme su i tamo u problemu kao i naše,  i traže izlaz na drugim tržištima. Kina, Brazil, Vijetnam, Indija… Čak i to im nije daleko, a mi bi mogli lako da budemo „bingo“ rešenje. Znamo za sporadične slučajeve gde to izvrsno funkcioniše (uprkos izdašnom ometanju države) – a zamislite kako bi funkcionisalo kada bi to neko pomogao? Nevolja je što je sve to „sića“ pa ne mogu da se „ugrade“ ministri i lokalne baje… Ali možda bi BANKE mogle da nadju interes u takvoj operaciji? Umesto duvanja balona, da počnu da rade ono što im je (u zlatna vremena bio) posao? Pogotovo banke koje postoje i „ovde“ i „tamo“. U toj varijanti država bi samo trebalo da se malko skloni u stranu, i da manje smeta…

Druga vrsta mikro-investicija bi prosto eksplodirala kada bi uspeli da nadjemo u politici gram mozga, i doneli odluku da stvarno stimulišemo vadjenje para iz slamarice. Mikro-domaće-investicije! Svi analitičari se slažu da postoje stotine milijardi u čarapi. A šta ih sprečava da izadju na svetlo dana, i malo se razmnožavaju (kroz investicije)? Realan strah – ali ne od tržišta! Uzmimo na primer nekog deviznog penzionera. Prištedelo se malo u tim Austrijama. Čak i posle Kuće Veće Od Komšijine – pretekao neki evro. Ali Pera Wiena (recimo da se tako zove) će da izvadi 10.000 Eura iz čarape SAMO ako mu neko garantuje da može posle Božića (ako se na primer predomisli) da ih tamo i vrati. U kešu! Ili u prevodu, da mu neko garantuje da će njegove pare stvarno da ostanu njegove, a ne svojina nekakvog budibogsnama pravnog lica. Kako sada stoje stvari možeš slobodno da uložiš sopstveni novac, ali ako hoćeš da taj novac vratiš „na čekanje“ – država će ga tretirati kao prihod, kao stečajnu masu, kao ratni plen… Nebitno – ali u svakoj od mogućih varijanti će ti maznuti  bar pola. Može to  – naravno – ali samo ako radiš na crno… Zato se valjda i radi masovno na crno? Ipak suprotno uobičajenoj partijskoj predrasudi – većina ljudi ovde ne voli da krši zakone (čak ni one glupe). I zato će svi radije da drže mukom stečenu uštedjevinu daleko od domašaja grabežljive države. A sve što je potrebno je jedan jedini član u zakonu: „Osnivački ulog fizičko lice može u svakom trenutku povući u celosti bez fiskalnih opterećenja…“

I investicija bi bilo – ko’ blata…

(Nastavak sledi…)

Save

Slični postovi:

12 Responses

  1. snelle

    Bravo! Odlične ideje. Još samo kad bi nekako prodrle do ovih nemaštovitih birokrata i mafijaša na vlasti. Ako ne sve, bar jedna od njih.

    Npr. kad bi oni bar na trenutak uspeli da ustanu iz ponižavajućeg i klečećeg položaja pred EU i da bar malo PROMOVIŠU domaće investicije – to bi već bio veliki korak napred i nada da može biti bolje.

    U svakom slučaju, nadam se da će bar jedan(-a) od njih, prihvatiti da razmisli o tome, umesto razmišljnja kako da skine kajmak prodajući naše objekte mafijašima iz susednih država u kojima nismo nimalo dobrodošli.

    • Miodrag Ristić

      Ideje prodiru samo na jedan način: kada ih dovoljan broj ljudi usvoji. Ono-kao: „ja sam to isto mislio pre 100 godina, ali me niko nije razumeo…“ se prosto ne računa.

      Ali ako svi kažu: „Ovi na vlasti i u opoziciju nemaju pojma…“ – Važi, O.K. – ali nedostaje kraj te rečenice. Šta bi ste vi radili kada bi bilo po vašem? Evo – recimo problem nezaposlenosti? Postoje li bolje ideje – ili nam je baš onako kako smo i zaslužili?

  2. veljko

    Odličan način razmišljanja. Država bi trebala da plaća ovakve inicijative (koje zaista prelaze nivo nekiliko blog članaka – btw. Odštampaj na kraju (obzirom da piše Nastavak sledi…i pošalji tradicionalnom poštom na adresu Vlade:) )
    Dakle pronaći probleme, predložiti rešenja, napisati potrebne i dovoljne procedure za njihovo sprovodjenje. Ali verujem da je teško, profil prosečnog službenika ne ispunjava kriterijume, koji su neophodni za razmišljanje kao iz dela prve rečenice „kako da nam svima bude bolje.“

    • Miodrag Ristić

      Možda zvuči utopijski, ali ova „interakcija“ nosi taj neki potencijal „zajedničke pameti“ koji demokratiji nedostaje. Demokratija se na kraju svodi na to da izabereš onog najupornijeg (kome je najviše stalo) da misli umesto tebe. Loša ideja!!! Pogotovo u situaciji kada su institucije toliko klimave da je RAZLOG zbog koga mu je stalo – vrlo problematičan…

      Znači – ako mislite da je neka ideja dobra – kaži zašto to misliš. A ako mislite da joj nešto fali – hajde da je popravimo. I na kraju „ispečemo“ zajedno neku STVARNO DOBRU ideju.

      Moglo bi da upali, zar ne?

      (bar u teoriji)

  3. Dragana Amarilis

    Sjajno si ti promislio i sastavio sve gore navedeno, očekujem nastavak. Meni bi npr. jako prijala dorada propisa za poslovanje, tj. otvaranje agencije ili neke druge forme za pružanje usluga bez obavezne uplate doprinosa, koje teraju u masovni rad na crno, nego samo plaćanje poreza. Eto mog mod razmišljanja, pa ti vidi, znam da ne da nisam jedina, nego nas ima jako puno sa razmišljanjima na tu temu.

    • Miodrag Ristić

      Moj drugar živi već desetak godina u Italiji. Ovde je radio kao medicinski tehničar u operacionoj sali, i jedva sastavljao kraj sa krajem. Tamo je registrovao privatnu agenciju (firmu, šta li) za pružanje medicinskih usluga sa srednjom školskom spremom. Previjanje, inekcije – i takve stvari. Dobio je poreski broj – i radi. Toliko uspešno, da je posle nekoliko godina uzeo kredit za stan… E sad – jesmo li mi toliko siromašni, ili su oni toliko bogati pa je to tamo izvodljivo – a kod nas nije? Ili je u BAŠ U TOME stvar? Znaš da radiš nešto? To neko hoće da plati? Pa radi čoveče, šta čekaš? Tako bi trebalo da se postavi PAMETNA država.

      A naša samo PAMETUJE…

  4. preslicavanje

    Bravo, zaista! Lepo kaže Veljko u komentaru – ovakve ideje bi trebalo plaćati… i to uzimanjem od plate onima koji su plaćeni da kreiraju ovakve ideje a u stalnom radnom odnosu.

    • Miodrag Ristić

      Nisam siguran da dobro razumem ideju Piratskog pokreta, ali mislim da se bazira na shvatanju da bi sve ono što koristi svima trebalo i da bude dostupno svima. Tako nekako. Logično, korist zajednice bi trebalo da je prioritet u odnosu na ličnu korist. Znači pare često samo smetaju i usporavaju progres. Ili ja tu nešto nisam dobro shvatio?

  5. Milko

    Prijedlozi su konkretni i na mjestu. Ovaj prvi mi je posebno zanimljiv. Originalno, nema šta. U principu, kad se politički žargon očisti od frazeologije, kad se prihod uporedi sa rashodom i napravi kalkulacija odnosa i vremena između te dvije kategorije-bićemo u prilici da kažemo da se nešto zaista promjenilo.

    • Miodrag Ristić

      Nisam pristalica teorija zavere (dobro, možda malo – kao i svi sa ovih prostora) , ali čak i ako prihvatim teoriju da se neke mnogo loše stvari diriguju spolja, da se namerno dovode na vlast nesposobni i/ili korumpirani, da se putem medija mase drže u zaglupljenoj pokornosti – ne mogu da prihvatim da je tu kontrolu moguće sprovesti na svim nivoima.

      Konkretno – pada mi na pamet ona Indijska ideja o bankama za siromašne. Ne znam kolika je konkretna korist za državu, ali sam siguran da je ogromna za gradjane koji su tako našli rešenje za egzistenciju svoje porodice. Da li postoji još takvih ideja? Sigurno! Da li postoji iskrena i posvećena volja da se tim stvarima bavimo?

      To vidimo i sami… Samo „šuplje“ priče

Leave a Reply