Živ, zdrav, i off-line…

virtualno-samoubistvo

U trenutku lucidne agresije, moj pametni telefon se pretvorio u ružnu fleku, zapravo udubljenje na zidu dnevne sobe. Oni koji me lično poznaju će biti vrlo iznenađeni tom činjenicom, jer u principu spadam u onu kategoriju: „ni mrava ne bi zgazio“. Istina… Ali  mrav mi ništa nažao nije učinio…

Zahvaljujući ranije aktiviranoj usluzi – svi telefonski pozivi se i dalje uredno preusmeravaju na moj office. Ali samo u radno vreme. Na sreću, ta usluga ne pokriva i SMS-ove. Pogotovo ne one dosadne notifikacije o raznim lajkovima, šerovima, direktnim porukama, ili komentarima na ranije postove i fotografije. Što, sve zajedno, znači da sam  u tehnološko-komunikacionom smislu, skoro pa…

Mrtav!

Nastavi sa čitanjem Živ, zdrav, i off-line…

Noga u vratima

noga-u-vratima

Možda je malo nekulturno? U principu sam protiv nasilja, ali agresivnost u poslu nije, sama po sebi, loša stvar. Ako ste nadobudni klinac (bože, da li je iko ikada o sebi mislio: „ja sam nadobudni klinac“?) višak samopouzdanja je definitivno bolja stvar od njegovog manjka.

Ali postoji jedna tanka crvena linija koja razdvaja pajace – od ljudi sa potencijalom. To je onaj trenutak kad shvatiš da si „out of your league“. Kad dođe taj „stani-pani“ momenat, oni najbolji se vade na šarm, iskrenost, na neku dobro uvežbanu foru.

Oni osrednji se ukrute, parališu, – i stoički izdrže pet najgorih minuta u životu. I gore stvari prođu. Ako ostaneš da stojiš, ima šanse za tebe. Ponekad samo treba malo progutati ponos. naučiti nešto, i nastaviti dalje kao da se ništa nije desilo. Loša vest je da većina ljudi nema vremena da se bavi nama. Dobra vest je da većina ljudi nema vremena… I da sećanja blede.

Amateri, gubitnici,
trgovci maglom…

Ali postoje i ljudi koji su zalutali. Koji misle da jučerašnji trik pali svaki dan, i na svakom mestu. Ljudi bez mašte. Onda kad treba da ćute – oni prave buku. Onda kad treba da slušaju – oni viču na sav glas. Umesto da sebi i drugima postavljaju pametna (ili bilo kakva) pitanja – oni se gađaju praznim i besmislenim frazama.

A onda zalupe vrata za sobom. Takođe nogom.

Kad otvaraš vrata nogom, to ponekad ima smisla. Možda nije mnogo pametno, ali bar govori o želji i karakteru. Pokazuje sirovi potencijal. Ako stvari nastave da se kreću u dobrom smeru, ako si pravi čovek na pravom mestu, i ako u tvom „repertoaru“ ima nešto više od prazne halabuke – ko zna? Šansa uvek postoji.

Ali kad zatvaraš vrata nogom – to samo pokazuje da nemaš ideju šta bi dalje radio na toj sceni  i sa tom konkrenom publikom. Što je najgore – tim besmislenim gestom jasno poručuješ da nemaš ni trunku poštovanja prema šansama koje ti se igrom slučaja ukazuju. Jer čak i najmršavija šansa – je šansa. Kao kad pecaš ribu – pa uloviš neku malu. Da li je riba kriva? I kakve uopšte to ima veze sa krivicom?

Nadobudni klinac bi se ovde uhvatio za reč. Ta reč koja mu bode oči je „igra slučaja“ – tj. sreća. Najvažnija zajednička osobina svih nadobudnih klinaca je ta da podcenjuju važnost sreće. Bilo da smatraju da je, nekim čudom, nose u džepu, bilo da potpuno negiraju njen uticaj.

Ta zabluda najčešće traje sve do trenutka kad prerastu tu detinjastu fazu. Ili dok potroše sve svoje šanse. Postoji još nešto zanimljivo u vezi šansi: Najduže se sećaš onih propuštenih.

Ukoliko nisi suviše glup da ih prepoznaš.

Svim čitaocima ovog bloga

cestitka

Svim čitaocima ovog bloga, prijateljima sa fejsbuka, tvitera, G+, YT, pinteresta, slučajnim prolaznicima, putnicima-namernicima, zalutalim surferima, komjuniti menadžerima, ekspertima svih profila, privatnim preduzetnicima, biznismenima (u buli, i onima u pokušaju), partijskim botovima, hejterima, pozitivcima, naivcima, manipulatorima, dangubama, zamlatama, zgubidanima, kul likovima (i likušama), profesionalnim lajkerima, wannabe fotografima (wannabe- whatever-ima), profesionalnim igračima java-igrica, amaterima na visokim partijskim pozicijama, spamerima, kibicerima, industrijskim špijunima, pravim  špijunima, harvesterima, virusima, malverovima, kukijima, startap-vilama, startap-naivcima, serijskim preduzetnicima, online-novinarima,  online „novinarima“, i svoj drugoj online bandi:

Svima vama (tj. nama) je posvećena ova čestitka.

Šta je važno?

.

rotary

Šta bi moglo nekome da pomogne?

Kako se nekome ZAISTA pomogne?

Padaju mi na pamet dve priče. Jednu verovatno znate u formi izreke: „Bolje je da naučiš nekoga da peca, nego da mu daš ribu…“ Ali tu priču svi shvataju na plitak način…

Drugu priču sam čuo od jednog uglednog Rotarijanca. Ide ovako:

Rotarijancu se pokvario auto u sred neke nedodjije. Pokuca na neka vrata, i za čudo, ispostavi se da je domaćin takodje Rotarijanac. Domaćin ga primi kao najrodjenijeg, nahrani ga i napoji, i odšlepa mu auto do majstora. Pošto je morao da se nabavi neki deo popravka je malo potrajala, pa je namernik morao i da prenoći. A zatim ostade još ceo jedan dan u gostima kod svog novog prijatelja i njegove porodice…

Kad su se napokom rastajali, namernik reče domaćinu: „Znao sam da ćete mi pomoći zato što sam Rotarijanac…“

– „Ne prijatelju! Pomogao sam ti zato što sam ja Rotarijanac…“

Pomažeš drugima ako im svojim primerom pokažeš šta je stvarno važno. Etiketa nije važna.

Važan je sadržaj.

.

Kako se zaposliti u partokratskoj državi?

„Politika je korisna koliko i kiša. Ako niste ništa posejali, sve što ćete od nje dobiti je – blato na cipelama.“ via @detozin
:.
kako se zaposliti u partokratiji

Citirati samog sebe može da bude simptom raznih socijalnih (a bogami – i psihijatrijskih) problema. Tešim se da je ovoga puta u pitanju samo dramaturgija, jer ovaj tvit iz podnaslova kondenzuje ono što želim da kažem i ovim postom. Želim dakle da jasno i nedvosmisleno odgovorim na pitanje kako se zaposliti u partokratiji – i zato predjimo odmah na suštinu…

A suština je da je meni u suštini (skoro) potpuno svejedno ko će da pobedi na ovim izborima. Ako sam se malo „primao“ na celu priču bila je to više spontana reakcija na predizborno sistematsko vredjanje naše inteligencije, i želja da malo isprobam snagu društvenih medija (u samoodbrani).  Da pokažem da nismo baš svi fikusi, i da nas ne mogu nekažnjeno tako tretirati…

Ali ono što JA (kao i svi preduzetnici) vrlo dobro znam,  je da će jutro posle izbora – baš kao i stoprvo jutro posle izbora – biti potpuno isto kao ovo danas.

I samo mi je malo žao sve te silne energije koja sagori uludo. Pomalo i tih silnih ljudi koji se nadaju da će uz pomoć politike promeniti nešto u svojim životima. Ljudi koji misle da su pronašli odgovor na najteže pitanje koje ih muči – kako se zaposliti.  Zar vozeći se autobusima sa mitinga na miting? Lepeći i cepajući plakate, ili klimajući glavom po nekim memljivim salama, slušajući neku bednu retoriku u koju najmanje veruju oni koji je prosipaju? Nezdravo! Od toga stvarno možete da regresirate na nivo ukrasne sobne biljke…

Sve je to ok, ali kako se zaposliti?

Jedan momak je pre izvesnog vremena došao do mene sa idejom da otvori „istureno odeljenje“ naše štamparije u Kovačici. Ako niste znali Kovačica je malo mesto gde je i Bog rekao „laku noć“ – poput većine malih mesta u ovoj zemlji. Oko 80% malobrojnih stalno zaposlenih rade za državu, a svi ostali se snalaze kako znaju i umeju. Ipak, zajedno sa okolnim selima, čak i u ova bedna vremena tamo ima dovoljno potencijalnog posla da obezbedi bar jednu dobru platu od grafičkih usluga. Konkurencija? Neki lik koji radi vizitkarte za pivo, i koliko ga časte… Većina preduzetnika morala je ranije da potegne za Pančevo ili Beograd da bi uradili običan flajer ili bilo kakav ozbiljniji posao.

Više ne.

Momak zna malo da radi na kompjuteru, zna jezik i mentalitet (u Kovačici i okolini živi mnogo Slovaka), i ima želju i volju da radi na sebi. I što je najvažnije – pokrenuo se! Uključio je mozak, i uzeo svoj život u svoje ruke.

Što i vama savetujem.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...