Selektivna pamet

half-hipster

Imao sam pre nekoliko dana malu raspravu na temu naše poslednje akcije „Besplatne vizit karte„. Vizit karte naravno nisu besplatne, već se plaćaju vremenom koje potrošite na šerovanje naših stranica, i ustupanjem vašeg prostora po društvenim mrežama i blogovima. Ali sama ta ideja da se nešto, što neko drugi teškom mukom prodaje i još težom naplaćuje – ovde deli „džabe“ – izazvala je kod nekih ljudi pravu malu emotivnu buru.

Pritom – nisu u pitanju neki polupismeni slovoslagači iz prve polovine prošlog veka, već osobe koje barataju terminima poput „Consulting“, „Public Relations“, „Copywriting“, „Search Engine Optimisation“, i sličnim. A sebe doživljavaju kao perjanice novih IT tehnologija i pripadajućih poslovnih filozofija. Čuli su oni za „free-economy“ koncept, znaju i šta je to Facebook, Play-Store, ili Clickbait…

Ali rođak je izgleda nedavno kupio polovan laserski štampač, i nameračio se da vrati pare za godinu-dve. „Na digitronu“ je bio dobar bar 2-3 stotke mesečno, ali u praksi nikako da krene. I onda – šok! Glavnu uzdanicu njegove poslovne ideje – neko deli džabe!

Spalite ga na lomači!

Najednom sav taj divni moderni poslovni raj sa milionima besplatnih korisnih aplikacija, e-knjiga, sajtova, sve te sofisticirane usluge i alati koje nam besplatno olašavaju posao i život – SVE U TRENU NESTAJE KAO FATAMORGANA.  Nesrećni junak naše priče, kao brutalno probuđeni mesečar, shvata tužnu istinu da se njegova laserska šklopocija zapravo nalazi u nekoj dronjavoj zanatskoj udžerici, i da ni on sâm nije ništa bolji nego kakav obućar ili pečatorezac. Samo sa bajatom tehnologijom iz prethodne dekade.

A esnafa nema da ga uzme u zaštitu! Nema ni zaštitničke države da ga protekcionizmom brani od stranih ekonomskih hegemona, a zakonom od lokalnih tajkuna! Banka preti plenidbom! Država preti kaznama i zateznim kamatama! Javno-komunalni-paraziti prete uterivačima dugova – i sečom svega postojećeg!

Krah. A oni dele džabe!

Njegov mozak je naravno sposoban na shvati da odavno nije 18-ti vek, i da ne postoji nikakakva bitna razlika između drugih pojava čiji je svedok, i ove koja (u njegovoj paranoji) preti da mu dođe glave. Ali nekako ne ide mu… Sve je to naravno ista priča, samo u ovoj verziji je on taj taksista koga će tamo neki Uber da ostavi bez hleba. „Nije to isto!“ Naravno da nije – taksista je retrogradni kreten – a ti si TI!

Jedini TI koga imaš.

Da se umijem – il’ da se ubijem?

Zašto nam je toliko teško da se spasemo iz uloge autsajdera? Ima tu delom i sujete, ali mislim da je mnogo važnija mentalna blokada do koje dovodi povećana količina adrenalina. To sa adrenalinom je u suštini primitivan evolutivni mehanizam namenjen da stvori reakciju tipa: „bori se – ili beži“. Prilagođavanje, a pogotovo razmišljanje, prosto nije bilo predviđeno. Te što su razmišljali je zgazio mamut. Ali mi danas možemo da odvojimo nekoliko sati da zrelo razmislimo. Možemo da izbegnemo neproduktivna pitanja tipa „gde je tome kraj“ – ili „gde nas sve to vodi“ – i da se fokusiramo na ono što naša vrsta radi najbolje od svih. Prilagoditi se trendovima, anticipirati razvoj događaja, slušati pažljivo i ljude sa kojima se ne slažemo, raspitati se malo, prikupiti činjenice, kombinovati sve raspoložive informacije, i kreirati različite scenarije za budućnost…

Pa zar je to toliko teško? 

😉

Nova energija

nova energija

Nova energija – novi elan, novi pokret, nove ideje… A šta fali starim? Zvuči kao retoričko pitanje, ali to nipošto nije. Jer odgovor na to pitanje je ključ za izbegavanje neminovne propasti tih istih „novih“ ideja. On je razlog zbog koga će i ta nova energija isčileti, rasuti se, i zaglaviti u žabokrečini. Kao i svaka druga pre nje.

Ako ste videli jednu novotariju – videli ste ih sve…

Nova energija – stari scenario…

Pokušavam da se setim prve „revolucionarne ideje“ kojoj sam prisustvovao u životu. Bila je to neka mešavina slikovnice i jednostavnog skrivenog „kompjutera“  sa jednom baterijom i jednom lampicom.  Epohalan pronalazak koji je davao tačne odgovore na banalna pitanja, tipa tablica množenja i slično, i obećavao revoluciju u učenju…

nova energija / gramofon sa pozlaćenim činčevimaČim vidiš da se nešto „epohalno“ prodaje za male pare, možeš biti siguran da je u pitanju samo još jedno „zmijsko ulje„. Ali ni to nije neko pravilo. I mnoge skupocene state-of-the-art gluposti (npr. „kvadrofonik-Hi-Fi gramofon, sa pozlaćenim činčevima“, ili „Multipraktik-Super-Secko“, ili Aerobik work-out program na deset VHS kaseta po metodi Jane Fonde) se jednako brzo pretvaraju u bezvredno đubre. Možda je ipak stvar u korisnosti, i praktičnosti koncepta? Recimo, jedna od zaista genijalnih i praktičnih ideja iz prošlosti „automatska čepilica za trešnje“ (ono sokoćalo što vadi košticu iz trešanja i višanja), postoji u neizmenjenom dizajnu i dan danas.  Ali teško da je dramatično uticalo na civilizacijske tokove. Osim ako niste patološki ljubitelj štrudle sa višnjama…

nova energija / čepilica-za trešnjeReći ćete da je nova energija ipak nešto više od tamo neke „čepilice“? (o.k – kad vi tako kažete 🙂 ) Ali, bez šale, pokušajmo da nađemo odgovor na pitanje iz prvog pasusa. Ako je tačno da nove ideje i nova energija pokreću svet, zašto su tako kratkog daha? Zašto su svi trendovi uvek ciklični, svaku akciju u stopu prati reakcija, dane smenjuju noći, oseka uvek zameni plimu, svaki bum poravna recesija…

Čak i kada se ova pojava posmatra na mikro planu, jasno se vidi obrazac. Veliki genijalci i stvaraoci su vrlo često stradali od depresije, i ne retko padali u ponore prosečnosti. Obično bi posle trenutaka vrtoglavih kreativnih uzleta usledilo duboko očajanje i žalosna osrednjost, a samo retki bi više puta uspevali da ponove ovaj patern.

Istovremeno sa tim cirkusom – svakodnevni život se u proseku stabilno odvijaja svojim tempom…

Šablon „nova energija“ (debunked)

Drugo pitanje je zašto nam je uopšte potrebna ta „mesijanska“ ideja? Zašto volimo intuiciju, inspiraciju, sumanute genijalce, ili harizmatične vođe? Ceo taj krljavi koncept čekanja da neka fensi nova energija,  neka fuckin’tehnologija, neki čovek (bog?), osvešćena grupica, ili način razmišljanja naprave razliku… K’o-fol, sa’će neki „deus-ex-machina“ da nas volšebno spase – i na naše oči, iznenada i bez da smo nosom mrdnuli – nastupiće carstvo nebesko, komunizam, ili već štagod.

Zašto? Šta će nam ta bajka?

Zato što su prava rešenja odvratna smaračina. Sedi i radi. Ono što ti je posao. Još bolje – ćuti i radi! Radi čak i najgluplji i najbesmisleniji posao (ako ti je to sudbina) sa manijakalnom predanošću i tupavim ponosom.nova energija / Pera Ložač I ako tako svi budemo radili naše poslove, naše dece-deca će, možda, jednog dana, sa malo sreće…

Pa ko to želi da sluša? Pa to je skroz depresivno i poražavjuće! Kao da mi sami ne znamo da samo od nas zavisi kako ćemo provesti današnji (i svaki sledeći) dan? Reci mi nešto lepše. Nešto utešno. Daj malo: „leba bez motike“. Ili daj ono: „vid’ š’a mi kupio babo u Njemačku“. Ma makar i: „svaka čast Vučiću, za samo dve godine…“

Ljudi vole priče o radu i uspehu, ali niko nije baš lud da bere pamuk, lopata u rudniku, pravi kutijice ili reklamne proizvode, ili da se nateže sa šalterušama… Ako je to zaista jedino pravo rešenje – onda bolje da se svi odma’ kolektivno samoubijemo na mestu…

. . .

Ako već niste sami provalili – ovaj post je naravno čista zafrkancija. Postoji mnogo načina da čovek izađe na kraj sa svojom sujetom, i ipak dâ neki doprinos Opštoj Stvari.

Ili da se malo (nepozvan) ogrebe o istu 🙂

 

Korumpirana mladost

korumpirana-mladost

Mogu da razumem Primarijusa-Dr-Mr-Nešto kad se pravi da nije video koverat kako viri iz kutije za viski. Malo je odvratno – ali mogu da razumem. On bar dobro zna koliko smo svi smrtni, slabi, i prokleti…

Mogu da razumem i sirotog saobraćajca koji „ti učini“ za dvadeset evrića. Malo je odvratno – ali mogu da razumem. On ima decu, ti imaš decu, svi imamo decu…

Samo tu decu ne mogu da razumem.

Najodvratnija vrsta korupcije je korumpirana mladost. Jednako su korumpirani ovi što beže, i ovi što ostaju. Samo su se prodali na različitim šalterima.

Ovi prvi moljakaju za stipendije, grebu za master u inostranstvu, žicaju pare za škole jezika, cvile za praksu u mutinacionalnim kompanijama, letnje kampove, ko-fol volontiranje… Danju i noću sanjaju isti san: o tome kako će jednog dana da uteknu. Da „zapale u tačku“.  Što dalje. Tamo daleko su, doduše, „gorki zalogaji (integralnog) hljeba“, i nema mamine pite od jabuka, ali za sve ostalu – tu je VISA, American Express,  ili Mastercard…

A ovi drugi? Ovi što naivno misle da su nešto nešto bolji? Oni su već kupili ulaznicu za ovaj buđavi sistem, ili se tek spremaju da to učine. Nisu važne etikete i boje (to se ionako presvlači k’o prljave čarape) važno je da neko „sa tobom ima planove“. I još važnije – da ti na to PRISTAJEŠ. To je u stvari sve što ti je potrebno, (ako ne računamo formalni potpis krvlju). Da ponosno i krotko budeš jedan od onih čije vreme tek dolazi. Jer nikada ova zemlja neće biti toliko siromašna i opljačkana da ne ostane dovoljno za još jednog „OOOO“ sa šoferom. Za dugonogu sekretaricu. I kafansku pevačicu. Svoju-kućicu-slobodicu. I još neku crkavicu… Za naše, a svi smo mi naši, zar ne?

Pa nisu se valjda baš svi prodali? Potajno se nadam… Bar zbog lihvarskog zakona ponude i potražnje. Sigurno postoje i oni koji nikome nisu potrebni. Roba sa greškom. Demode. Škart. Oni izgubljeni, beznadežni slučajevi. Dok drugi sklapaju poslove života, oni se mlate se nekim leptirićima u stomaku, jure jednoroge i šarene duge, skupljaju napuštene kuce i mace, i sanjaju neke poštene i naivne mladalačke snove. Bolji svet. I u njemu cvet…

A šta ako više nema sanjara?

Šta onda?

Onda više ništa nije važno.

:.

Kada ćemo biti kao sav normalan svet?

kada

Kad „prčkate“ po budućnosti – potražite trendove jer se u njima obično kriju najvažniji odgovori. Koje su to konstante našeg društva u poslednjih 20-30 godina? I gde će nas sve to na kraju odvesti?

Prvi trend: Dr Beavis i Dr Butt-head

Birokratizacija društva, povećavanje broja ljudi „na kazanu“, smanjivanje proizvodnih kapaciteta, smanjivanje stručnosti proizvodnih zanimanja, fabrikovanje nepotrebnih (neupotrebljivih) stručnjaka, devastiranje složenih organizacionih sistema, urušavanje obrazovnih i kulturnih institucija… Uz negativnu selekciju preko partokratskih mehanizama, i odliv sposobnih i preduzimljivih u inostranstvo. Bez trunke preterivanja –  ovaj trend bi se mogao nazvati sistematskim zaglupljivanjem. Mi realno konstantno smanjujemo naš kolektivni kapacitet za stvaralaštvo bilo koje vrste. Ljudi sa višim intelektualnim i socijalnim kapacitetima se usmeravaju na jalovo penjanje po birokratskoj hijerarhiji (ili uspeh uz njenu pomoć). To na kraju rezultuje ličnim bogaćenjem, ali ne kroz stvaranje, već kroz raspodelu, tj. prisvajanje sve tanjih društvenih resursa. Neko maliciozan i bez manira nazvao bi to – pljačkom!

Drugi trend: Hello Kitty u šljokicama

Drugi stalan trend je na prvi pogled pozitivan. Deo novca koji stigne zaduživanjem, kroz razne vidove „pomoći“, prodajom državne imovine, ili kroz neopravdano visoke poreze, na kraju završi u nekim budžetima, iz kojih se prelije u infrastrukturne projekte, ili potrošnju. Ali kad malo analizirate šta se to i kako „šminka“, videćete da je suština zapravo – u besmislenom bacanju para. Uglavnom su u pitanju komplikovani građevinski radovi gde su troškovi najblaže rečeno sumnjivi, a strateška korist minimalna ili nikakva. To se takođe odnosi i na nabavku razne administrativne opreme, tehničkih sredstava, automobila i slično, gde je zajednički imenitelj da sva ta sredstva imaju vrlo kratak vek amortizacije – i skoro nikakav povraćaj uloženog. Trend je zapravo uvezan sa prethodnim, jer čak i kada bi hteli da taj novac iskoristimo pametnije (za podsticanje investicija, naučni i tehnološki razvoj, racionalizaciju javnog sektora, ili bilo šta stvarno korisno) – verovatno ne bi znali kako. Zato se taj novac „krlja“ tako da što više mrvica odpadne u privatne džepove, a da je društvena korist što  teže dokaziva ili merljiva… Umišljaj  je takođe teško dokazati. Ali možda su zaista – suviše glupi?

Treći trend: MTV Cribs – i ostala seljana

Treći trend je zapravo proizvod prva dva. Društveno bogatsvo se na kraju sliva u privatne džepove, istovremeno ostavljajući pustoš i bedu. Mali broj ljudi koji su imali sreće da se nađu „u liftu“ društvenih kretanja,  na kraju nagomilaju ogroman kapital. Međutim,  pošto je sistem tom prilikom potpuno razoren, izgubio je svaku mogućnost stvaranja nove vrednosti, i jedino što preostaje „srećnim dobitnicima“ je da novac bacaju kroz prozor. Ma koliko to bizarno zvučalo, oni  zapravo ništa pametnije sa njim više i ne mogu da urade,  sem da ga bacaju na luksuz i slične gluposti. Ako bi ga na bilo koji način reinvestirali i tako vratili u sistem, neko drugi bi ubrzo stavitio šapu na njega. I sve bi izgubili… Zato ono što često smatramo lošim ukusom,  manjkom kulture i viškom para, nije ništa drugo nego mukotrpan rad na ostvarenju najvažnijeg cilja kapitalizma – rasipanju!

Četvrti trend: Planeta majmuna

Vratite film unazad dvadest – trideset godina, i shvatićete da su prva tri trenda konstanta sveta u kome živimo. Imate li danas bolje klupe u parku, nove parkinge i raskrsnice, fasade, i još svašta-nešto što vam u suštini ne treba?  Istovremeno – imate manju šansu da dobijete bolji (ili bilo kakav) posao. Ili sve više radite za sve manje para, ili vaša socijalna primanja jedu inflacija i poskupljenja. Iz godine u godinu kupujete sve lošije krpe i sve kratkovečniju tehniku. (Ali sve je kul brendirano, zar ne?) Kad pogledate oko sebe vidite da je „uspeh“ rezervisan za neki polusvet, a mehanizmi su najblaže rečeno – nejasni. U našem etnocentrizmu smo često spremni da tvrdimo da je sve to neka naša lokalna specijalnost. Ali nažalost – nije.

Četvrti trend – i odgovor na pitanje iz naslova – leži u nespornoj činjenici da se delovanjem prethodna tri trenda polako približavamo „normalnom“ svetu.

Ili on nama…

:.

Reciklaža

kazanPrema izjavama nekoliko svedoka, danas oko 11:45 sati pre podne, ovaj mali kazan za rakiju je ukraden u ulici Duboka bara br. 70. Ukrali su ga pet ili šest „N.N. lica romske nacionalnosti“ (prema izjavi očevidaca). Pre toga se dugo čula buka dok su metalnom kukom i sekirom pokušavali da izvale prozor sa rešetkama. Dok su kroz deo srušenog zida provlačili bakarne delove kazana, verovatno su ga potpuno uništili, pošto su delovi kazana većih gabarita od rupe u provaljenom zidu. Ali ionako su verovatno bili namenjeni prodaji kao sekundarne sirovine…

Moj brat je pre nekoliko dana pekao rakiju na tom kazanu – poslednji put.

prozor-1Kazan je kupio moj pokojni otac, na kredit, početkom osamdesetih godina. Duboka bara je malo vikend naselje, u Pančevačkom Ritu (opština Palilula), većinom pokriveno voćnjacima. Ceo komšiluk je pekao rakiju na tom kazanu poslednjih 35 godina. Te komšije su većinom ljudi u poznijim godinama, koji su mogli samo da nemo posmatraju događaj. Jednom od njih su „N.N. lica“ pretili sekirom:

– Tvoje li je? Šta se ti mešaš!?

prozor-2Policija je došla relativno brzo, ali kada su čuli detalje nisu ni izlazili na lice mesta. Samo su na ulici ispred kapije zapisali podatke, i savetovali nam da zvanično prijavimo krađu u policijskoj stanici u Borči.

Jedan od komšija mi je kasnije ispričao da su (verovatno ista N.N. lica) potpuno „reciklirali“ benzinsku pumpu koja je nedavno zatvorena u blizini. To što je nešto zaključano, i verovatno nečije – više ne znači ništa. Ako nema nikoga ŽIVOG da to svojim rukama brani – znači da je ničije i da je slobodno za „reciklažu“. Šahtovi, tegovi na pruzi, visokonaponski kablovi, a evo i privatne šupe i vikendice…

Za sada se „recikliraju“ samo obojeni metali, i veće količine gvožđa koje niko ne čuva…

Ali dobro im ide… Što bi se tu zaustavili?

:.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...