Family reserve

:

Srpski Domaćin neće odjahati u zalazak sunca! Nije to naš stil… Ja hepiend zamišljam drugačije:

Dok stoji ponosno na vetrometini i nepokolebljivo istrajava u borbi za naše vrednosti i način života, u desnoj ruci mu sekira, u levoj čašica, a iza ledja mu „rže“ njegov verni – rakijski kazan!

Nek puknu dušmani!

U inat svim euro-entuzijastima, akciznim markicama, Briselskim preporukama i direktivama – brat i ja cepamo čvornovate panjeve i kuvamo džibru.

Nezdravo? Ti ćeš ‘mi kažeš pirgavi! Nije ekološki? Šatro – žao im drva… More! Možete da nas muntate koliko hoćete, da nam spinujete rogove, sveće, bubrege, štapove i šargarepe… Ali dalje nećeš moći! Naše voće! Naš kazan! Naša drva, voda, vreme…

Naša stvar!

I što je najbolje – ni ja ni brat ne pijemo. Pogotovo on, mene još ponekad i prevare mangupi, ali i u tim retkim prilikama pijem vino ili pivo. Pa u čemu je onda vic?

Braća Ristić peku IZ PRINCIPA!

U stvari to je više kao neki dug… Taj voćnjak smo sadili i podizali svojim rukama. Od ’78. kada su naši roditelji uz pomoć „kase uzajamne pomoći“ (davno zaboravljeni beskamatni radnički kredit iz soc-vremena) kupili taj komad oranice, svaku stopu smo zalili našim znojem. Počeli smo iste zime sa 60 betonskih stubova izlivenih „na ruke“ pošto struje godinama nije bilo…

Zapravo, dok smo podizali taj voćnjak – on je podizao nas. Tu smo se još kao deca naučili radu, upornosti i strpljenju… I sada vraćamo dug: šteta je da propada.

Verovatno nam neće trebati tamo-neka zbunjena Evropa da nam objasni kako odavno živimo sasvim drugačije od naših roditelja, i kako jednostavno više nemamo vremena za sve to. Ali možda bude i obrnuto! Možda nam taj, sada već pomalo zapušteni komad zemlje – ponovo otvori oči.

Sedeli smo tamo juče i satima osluškivali kišu kako pada, i vatru kako pucketa. Nismo mnogo ni pričali, samo smo netremice piljili u tanak mlaz koji je curio uporno kao vreme…

I vreme je skoro stalo.
.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...