Too good to be true…

sheikh_lotfollah_1200Recimo da sam baš sad, u ovom konkretnom sekundu, u nekom nestvarnom i neviđenom raspoloženju da vam, potpuno besplatno, pružim svoj maksimum. Da vam, tek tako, odam najveću tajnu koju znam. Istinu Nad Istinama.

Ne verujete?

E, u tome je vaš problem. Zapravo – NAŠ problem – jer niko na svetu ne veruje da su ogovori na najteža pitanja tu, na dohvat ruke.  Tačnije, oni koji bi možda i poverovali u to su najčešće neke jadne sumanute dileje, pa ionako neće shvatiti ostatak poruke. Inteligentni su po pravilu sumnjičavi. Nesigurni. Moraju malo da sačekaju. Da provere. Na sopstvenoj koži. Makar na tu proveru straćili pola života…

Čuo sam od jednog prijatelja izreku, liči na stih iz neke Iranske srednjevekovne pesme: „Gde bi čovjeku kraj bio, samo kad bi znao… Da ga je Bog pogledao.“

Najbolji trenuci u našim životima verovatno ne prođu nezapaženi, ali većinom prođu neiskorišteni. Ne znajući da je „to-to“, onaj jedinstveni trenutak u kome se susrećemo sa svojom sudbinom, puštamo ga da prođe. I od tada, pa nadalje, zauvek ga gledamo na „ponovljenom snimku“. Nebitno da li sa kajanjem, ili bez njega, ali uvek sa neumoljivim saznanjem da neće biti druge šanse. Ili da ćemo je, čak i ako je bude, skoro izvesno, prokockati kao i prethodnu.

Eto – saznali ste. A niste ništa saznali.

I dalje mislite da nešto tek treba da naučite? Da treba da se steknu neki uslovi? Država-duradi? Još samo da sačekate neki bezvezni događaj, neki datum, neki ponedeljak, sledeći septembar, ili povratak ujke iz Amerike? Ne, nije poenta u prokrastinaciji – već u svesti da je svaki sekund vašeg života – raskrsnica.

Ako baš uvek na raskrsnici čekate zeleno svetlo, pratite mape i putokaze, slušate turističke vodiče, ili uvek idete tamo gde i svi ostali – skoro je sigurno da nikada nećete stići nigde.

Ili bar ne na neko mesto na koje vredi stići.

Save

Save

Save

#partijskadrzava

#partijskadrzava

#partijskadrzava odnosno haš-teg „Partijska država“ je serija tvitova kojima sam zabavljao sebe i društvo sa tvitera u septembru i oktobru 2011. U međuvremenu oni koji su se tada mrštili –  sada bi mogli da se malo nasmeju.  Makar i kiselo.  Ali cenim da se  sem toga, ništa drugo nije promenilo

🙂

#partijskadrzava je kad pozicija i opozicija duvaju u istu tikvu. A glasači? I oni mogu da ga duvaju….

.

#partijskadrzava ima pastoralne institucije: na vratima piše VUCI, kroz vrata ulaze OVCE, a unutra ČOBANI sviraju k…u

.

#partijskadrzava nema problema sa školstvom. i obrazovanjem. I majmuna možeš da naučiš kad da digne ruku.

.

#partijskadrzava tretira patriotizam kao prezervativ. Navlači ga po potrebi

.

Nastavi sa čitanjem #partijskadrzava

Skrivena značenja

U čemu je razlika između bede i siromaštva?

Na prvi pogled su sinonimi, ali izgleda se ipak radi o jednom od onih skrivenih značenja koja se kriju u jeziku.

Siromah, ili siromašak je čovek koji je čak i ako ne poseduje ništa u materijalnom smislu, ipak uspeo da sačuva bar trunku ponosa i ljudskog dostojanstva. Muči se, bori, propada i zlopati – ali niti traži milostinju i samilost, niti ih dobrovoljno prihvata…

Nasuprot njemu – bednik ni ne mora da bude u materijalnoj oskudici, iako se na to navodno siromaštvo i druge nesrećne „okolnosti“ često poziva, pokušavajući da tako opravda svoje nečasno ponašanje. Spisak je poduži, a kombinacije beskrajne: izdaja, prostitucija, poltronstvo, dvoličnost, beskičmenjaštvo, prevrtljivost, nezasitost, sebičnost, lažljivost…

Beda je zato pre alibi za odustajanje od teškog i trnovitog puta ljudskosti, nego realan sticaj okolnost. Bednika zapravo ni ne možeš dodatno poniziti – jer je on unapred pristao, i pred samim sobom opravdao svako poniženje.

Subvencije

subvencije

Prvo da se izvinem japanskoj vladi (za slučaj da nema smisla za humor), jer stvarno pojma nemam da li (ili ne) praktikuje bilo kakve subvencije. Odmah potom da se izvinem i svakoj drugoj vladi bez smisla za humor, za slučaj da ovo shvate ozbiljno. Jer pravilo kaže da većina onih koji ozbiljne stvari iz svog delokruga ne shvataju ozbiljno – imaju veliki problem sa humorom u bilo kakvom obliku.

A pošto se kaže da u svakoj šali ima i malo i zbilje – možda je red da kažem i reč dve na temu subvencijazapošljavanja, ili mogućih relacija ta dva pojma?

Subvencije i radna mesta, ili: „Platiš nekom da (možda) plati nekom…“

Kad tako postavite stvari, zvuči pomalo koruptivno, zar ne? Za skoro 25 godina nikada nisam uzeo ni dinar subvencije od države ili bilo koga drugog po tom (ili bilo kom drugom) osnovu. Sticajem okolnosti otvorio sam i zatvorio stotine radnih mesta, na duže ili kraće vreme. Neki zaposleni su sa mnom proveli po 10, 15, 20 – ili više godina, a neki su proleteli kao komete. Ali odnos između poslodavca i zaposlenog je po svojoj suštini – odnos DVE strane. I tu postoji samo jedna logika koja dugoročno „pije vodu“. Radno mesto otvara ili zatvara samo jedna osoba (samo ime mu kaže – poslo-dava-c ), i to samo onda kada to za nju ili njega ima smisla. To prosto nije, i nikako ne može biti socijalna kategorija. Sve ostalo je magla i demagogija.  Zato me užasno nerviraju dušebriznici koji znaju da je istina na strani jedne ili druge strane, da su poslodavci govna, ili da su radnici stoka, da ih treba sve,  jedne ili druge, poslati malo u rudnik, pohapsiti, ili pustiti da žive od svog rada, ili sposobnosti… Nerviraju me i oni koji po sili zakona arbitriraju u toj stvari, ili pokušavaju da „pomognu“ – ali ne zato što sam neki zagoreli libertijanac, već zato što imam osnovanog razloga za sumnju u njihovu nepristrasnost i/ili odsustvo ličnog interesa.

Ili manjak poverenja – generalno…

Komentar koji sve to u potpunosti objašnjava, je rečenica neke moje nekadašnje poznanice, profesionalno upućene u materiju i zadužene za raspodelu subvencija, koja mi u poverenju šapuće: „Nije to za vas…“ Godinama sam se kasnije vraćao na taj momenat, sa uvek novom idejom šta je zapravo želela da kaže.

Privilegije pripadaju samo članovima partokratije? To je tako logično i jednostavno. Ali i plitko. Znam mnoge koji su se brzo udavili u tom mulju, a bili sve što treba – poslušni, bez morala, bez skrupula… Pa u čemu je onda štos? Šta se traži? Neko retko znanje, ili inteligencija? Brzina da se dovoljno hitro promene strane? Ili neka devijantna karakterna crta, odgovorna za brutalnost  kojom će se zabiti nož u leđa dojučerašnjim „drugovima“? Ili je to možda samo – predvidljivost? „Možemo da se kladimo na njega – on je poznato đubre! Nikada ne izneveri očekivanja…“

Ali sve mi je to nekako,  pre-jednostavno. Broj mogućih kandidata za takve gnusne kombinacije je prosto suviše veliki. Ispod svakog kamena – rasan kandidat!  Ne, definitivno je neophodan neki dodatni rafinman. Neki specifični kvalitet koji će odvojiti rasnog tajkuna od potrošnog partijskog šrafa, ili vaške za jednokratnu „kombinaciju“.  Ili su možda uloge obrnute? Možda oni nisu samo produžena ruka partijskih sivih eminencija- već naprotiv – ruka koja vuče konce?

Subvencije kao mehanizam raspodele plena

Čemu zapravo služi vlast? U nekoj bajci to je mogućnost da se ostvare filantropske ideje na osnovu lične vizije. Ali u tu bajku baš niko više ne veruje. Vlast je moć da se ostvare najneverovatniji snovi. Da se nekažnjenao ižive svih sedam smrtnih grehova. Još luđe i bahatije nego što su  Jonas Riderstraile i Kjel Nordsrom mogli čak i da pretpostave u knjizi „Karaoke kapitalizam„. Jer dok savremeno tržište traži nove dopuštene načine da potone u (i eksploatiše) najdublje ponore ljudske nesavršenosti – uz pomoć malo vlasti sve je dopušteno.

Mala, prljava, i nesavršena društva „u tranziciji“ imaju na hiljade načina kako da se podstakne ovo – ili ono. Naravno sve je to čist fol. Još gore – to što znate gde danas i šta džabe dele vas ne čini nikakvom elitom, već samo mušterijom u luna-parku. Jer sve je namešteno, a vi nemate pojma kako, i za čije babe zdravlje. U jednoj igri dobijate plišanog medu – u drugoj možda tortu u lice, ili nešto mnogo gore…

Zato su mi ovi japanski roboti toliko kul. Istovremeno im zavidim – i žalim ih. Pogotovo mi je žao ovog sirotog Japanca koji sada čita ovo, i pokušava da prevede sve ove moje nebuloze za račun neke njihove službe (jer ozbiljni ljudi veruju da treba pomno pratiti sve što se o njima priča ili govori). Da, za razliku od nas, kod njih je sve tako prosto, logično, i predvidljivo, a njihov je svet tako bolno jednostavan i linearan…

Pojma nemaju, koliko pojma nemaju…

Save

Save

Save

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...