To sa strahom je teško objasniti, ali verovatno je u vezi sa kreativnom maštom. Negde sam pročitao da većina svetskih milijardera ima fiks-ideju da im nedostaje još 30% da bi se osećali sigurno. Nisam baš iz tog „kluba“ ali nekako ih potpuno razumem. Sa druge strane – malo me nerviraju oni koji se žale zbog zle sudbine da moraju da rade po ceo dan, vikendom, i bla-bla… Ako želiš da budeš slobodan, brojiš oblake i gledaš u zvezde – treba da postaneš klošar, a ne preduzetnik. Slobodan si jedino ako niko i ništa od tebe ne zavisi. Ali (kao što vidiš) ja mislim da je ta stvar sa slobodom drastično precenjena…

Bilo kako bilo, bitno da sve više ljudi ide u privatni sektor. To nam se obojici dopada.

…ko se predomišlja u pola koraka – završiće na podu.

Sloboda je zanimljiva (i do zla-boga kontraverzna stvar). Ali strah je ono što pokreće. I to je vrlo realno: ono što stagnira – umire. Samo ono što raste i razvija se je živo. Inače, sve sam bliži ideji da spakujem sve tekstove iz „opusa“ (Svoj gazda u 100 lekcija, i Lekcije sa pijace) – i da ih pretočim u jednu šarenu knjigu. Nema veze sa altruizmom – moj motiv je vrlo sebičan: pošto uglavnom radim sa „korporativnim“ klijentima – što više novih preduzetnika – to više posla za mene…

Pored komponente „ostvarenje uspijeha, uprkos svim teškoćama“ mene najviše fascinira ona druga, nešto manje primjećena „ostvarenje slobode“. Zapravo, dok čitam i ovaj tvoj tekst osjećam da se, zapravo, uvijek i sve u suštini svodi na slobodu. Ono djetinje, rokenrol, „wanna be free“, „da živim kako ja hoću“.

Meni je to skroz inspirativno 🙂