Start-up? Lako! Jedan po jedan…

1990. godine sam dao otkaz u državnoj firmi, i otišao u privatnike. Bilo su to mutna i nesigurna vremena. Reforme Ante Markovića bile su poslednji trzaj  pre nego što će sve potonuti u haos iz koga još nismo izašli…

Budućnost zapravo nije izgledala tako crna kako se posle pokazala, ali je bila sasvim dovoljno neizvesna da bi većina bivših kolega mislila da sam lud. Kakva-takva platica je još uvek stizala, moglo su muljati sa čekovima, ogrebati se o neki honorar sa strane… Sedi tu, i ne talasaj! Kako bude drugima – biće i nama…

U posao sam ušao više sa intuicijom nego sa čvrstom strategijom i planom. Posle jednogodišnje avanture sa farmom nosilja (u vreme dok sam još radio u državnoj firmi) rešio sam da sa bratom otvorim servis za održavanje kućne elektronike. Moj brat je imao potrebno znanje i iskustvo, a ja sam na sebe preuzeo organizacionu stranu i – rizik.

Ideja je glupa, ali…

Uložio sam nešto malo para, i svu svoju energiju u otvaranje i opremanje lokala, nabavku potrebne opreme i repromaterijala, obračun sa administracijom, jurenje papira… Brat je zadržao posao u državnoj firmi – i dolazio je u početku samo popodne da „raščisti posao“.

Posla u početku nije ni bilo mnogo. Pogotovo onog drugog, jer osim popravke televizora i video rekordera – ovaj neobičan servis se bavio i pripremom za štampu, grafičkim dizajnom, i tzv. marketinškim uslugama. Taj drugi deo sam radio ja. Bolje reći – pokušavao sam to da naučim. Glumio sam recepcionera – i po čitave dane učio kako da nateram računar da radi ono što ja hoću (a ne obrnuto). Srećom – imao sam i od koga da naučim…

Da nije bilo malog ali stabilnog prihoda od popravke kućne elektronike, nikada se nebih usudio na tu avanturu. Da ja nisam zalegao iza svega – moj brat verovatno nikada ne bi postao preduzetnik… Bila je to sasvim neobična (glupa) kombinacija, ali sada posle dvadeset godina vidim da je upravo spremnost na tu „glupost“ – bila ključ svih kasnijih uspeha.

To je bila prva i najteža stepenica u mojoj preduzetničkoj karijeri. Sada mogu da zamislim 100 načina na koje sam se mogao i okliznuti, i propasti u toku te prve godine. Recimo da sam započeo biznis od onoga čime sam se u to vreme bavio (i što sam objektivno najbolje znao da radim) – standardizacija i programiranje poslovnog softvera? Bez klijenata, i poslovnog iskustva, u zemlji u kojoj je i dan-danas intelektualna svojina „kontraverzan“ pojam – bila bi to katastrofa. Ili – da sam odmah krenuo punom parom da radim na krajnjem cilju (stvaranju Deto d.o.o. kakav je danas) – samo od puste želje, bez dovoljno znanja i iskustva, i praktično bez ikakvog finansijskog zaledja – ne bih daleko stigao…

Trebalo je prvo obezbediti uporište – lokal, žiro račun, knjigovodju, pečat, stabilan izvor finasiranja – bar za hleb i struju… A onda polako, korak po korak – učiti posao, sticati klijente, saradnike…

Ima li neka poenta u ovome?

Privatni biznis je vrlo sličan vratolomijama na trapezu ili trkama formule jedan. Treba imati mnogo hrabrosti, ali to ne znači da treba biti lud, brzoplet, ili glup. Hrabrost se ne sastoji u preduzimanju nerazumnog rizika – već u povlačenju nekonvencionalnih poteza, i svesnom hvatanju u koštac sa rizicima. Mnogo kreativne i mentalne energije sam utrošio samo da bih npr. smislio takvo ime koje će mi omogućiti da se firma bavi nespojivim delatnostima. Zapravo – da samog sebe ubedim da nije suviše bizarno spojiti dve potpuno nespojive aktivnosti…

Ali, da sam tu ideju odbacio u startu kao glupost – ostao bih u mom kibernetskom centru još godinu, dve, ili pet – a onda bih se našao na ulici kao i 20.000 ljudi koji su u Pančevu tih godina ostali bez posla u firmama koje su propale.

Ovako, za nepunih 18 meseci stvari su narasle toliko, da sam bio spreman i sposoban da predjem na sledeći stepenik, i registrujem „Deto“ kao samostalnu firmu. Vremena su bila još gora – ali ja sam bio (sve) bolji.

Imao sam naravno i mnogo sreće, ali i malo mašte da vidim kako bi stvari mogle da izgledaju (i dobro, i loše). A onda sam stekao još nešto (veoma važno) –  iskustvo u ostvarivanju snova. I to ne samo sopstveno iskustvo, već i ono iz stotine priča, ljudi koje sam upoznao uz put. Bolje je reći –  dobio sam šifru za razumevanje tih priča. Sve one knjige o samopomoći, razna svedočanstva i autobiografije, ili tek anegdote – sve je to „šuplja priča“ (što bi rekli Bosanci) – ukoliko bar jednom niste izgurali nešto u šta ste verovali samo vi.

Nema recepta ni pravila, svaka priča malo liči na druge, a istovremeno je jedinstvena. I sve je u redu – ako funkcioniše: U redu je oklevati, i praviti rezervne planove. U redu je igrati na sigurno, i ne kockati se na sve ili ništa, vežbati malo u mislima sledeći korak. U redu je protrošiti malo vremena (živaca, energije, ili para) da bi spasli glavu ili zdravlje. U redu je čak i zastati malo – da se napune baterije, dolije gorivo i zamene gume…

Ali, kad jednom zakoračiš – nema nazad.

 

.

(slika pozamljena odavde)

Slični postovi:

13 Responses

  1. Milko

    I ja mnogo volim te priče privatnika o tome kako su počeli…vidim, odlučio si da i ti daš svoj doprinos. „Šalji dalje“.

    Pored komponente „ostvarenje uspijeha, uprkos svim teškoćama“ mene najviše fascinira ona druga, nešto manje primjećena „ostvarenje slobode“. Zapravo, dok čitam i ovaj tvoj tekst osjećam da se, zapravo, uvijek i sve u suštini svodi na slobodu. Ono djetinje, rokenrol, „wanna be free“, „da živim kako ja hoću“.

    Meni je to skroz inspirativno 🙂

    • Miodrag Ristić

      Sloboda je zanimljiva (i do zla-boga kontraverzna stvar). Ali strah je ono što pokreće. I to je vrlo realno: ono što stagnira – umire. Samo ono što raste i razvija se je živo. Inače, sve sam bliži ideji da spakujem sve tekstove iz „opusa“ (Svoj gazda u 100 lekcija, i Lekcije sa pijace) – i da ih pretočim u jednu šarenu knjigu. Nema veze sa altruizmom – moj motiv je vrlo sebičan: pošto uglavnom radim sa „korporativnim“ klijentima – što više novih preduzetnika – to više posla za mene…

  2. Milko

    Strah, kažeš..hmm..vidiš, interesantno. I mene ponekad pokreće strah. Nekad nagon, koji, kako mi se čini, nema neke posebne veze sa strahom. A nekad mi samo treba promjena.

    Bilo kako bilo, bitno da sve više ljudi ide u privatni sektor. To nam se obojici dopada.

    • Miodrag Ristić

      To sa strahom je teško objasniti, ali verovatno je u vezi sa kreativnom maštom. Negde sam pročitao da većina svetskih milijardera ima fiks-ideju da im nedostaje još 30% da bi se osećali sigurno. Nisam baš iz tog „kluba“ ali nekako ih potpuno razumem. Sa druge strane – malo me nerviraju oni koji se žale zbog zle sudbine da moraju da rade po ceo dan, vikendom, i bla-bla… Ako želiš da budeš slobodan, brojiš oblake i gledaš u zvezde – treba da postaneš klošar, a ne preduzetnik. Slobodan si jedino ako niko i ništa od tebe ne zavisi. Ali (kao što vidiš) ja mislim da je ta stvar sa slobodom drastično precenjena…

  3. Povratak

    Hehe, mi smo to rekli malo drugacije: ako cemo da skocimo, skocimo, ali nazad nema… Vazno je samo ostati na povrsini i plivati 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *