Reči su tvoja oblast – ali koliko znam pojam diletanta je u početku značio nešto sasvim drugo (blisko sadašnjem pojmu amatera). Problem, kako ga ja vidim, i jeste u tome što značenje reči izvire iz života, i menja se tokom vremena. Zato je pojam profesionalizma danas tako NEJASAN – jer je to tako i u realnom životu. Magla! Kako bi ti nazvala hirurga koji zaboravi gazu u pacijentu – pa mu pacijent umre od sepse? A posle toga – njegove kolege podlegnu „profesionalnoj“ solidarnosti, i okrenu glavu (ili ga čak uzmu u zaštitu)?

I onda ta REČ više ne vredi i ne znači – ništa!
.

Za mene su „amateri“ svi oni koji svoj posao rade traljavo, i ima ih u svim profesijama – sve više i više… Ali problem je – kao što si primetio – višeslojan. Sa jedne strane je sistematsko društveno podcenjivanje (ili forsiranje) nekih profesija, kroz školski sistem, odnos države, medija… Sa druge strane je nesklad opšte prihvaćenog sistema vrednosti (ako tako nešto uopšte još postoji) i – stvarnosti „na terenu“. Mene najviše zanima lični plan, jer mislim da je tu ključ, i da je to jedino mesto gde je moguće napraviti neki pomak. Što kaže Amarilis – niko vam ne može zabraniti da se ponašate onako kako VI MISLITE da treba. Kad dovoljan broj ljudi prihvati da njihov odnos prema sopstvenom poslu stvar karaktera, i da nema nikakve veze sa time kako je i koliko plaćen, ili cenjen – ili sa bilo čim drugim osim nas samih…

Ali izgleda je mnogo lakše imati neki izgovor?

Fotografija iz clanka nije dobar primer. Koliko je tek nakaznih objekata po Srbiji koje su arhitekti dizajnirali. O propustima koji nisu vidljivi kao ovaj na slici, ali podjednako banalni, da ne govorimo. Kod nas se omalovazavaju ljudi i njihova zanimanja olako, i sto je najtuznije, najvise oni koji rade konkretne poslove, a omalovazavaju ih najvise oni koji rade neke maglovite poslove i pritom dobro zaradjuju.
U nekim zemljama radnik koji popravlja put ima istu satnicu kao lekar opste prakse; bankarski sluzbenici (salterasi) uglavnom rade za minimum wage.
I tako… Sta ja znam.

Било би то дивно, заиста. И тад коначно са разлогом да певушим ону песму „Кад коса оседи, човек више вреди“ 🙂

Дефинитивно, и ја бих то волео. Ех, кад бисмо само могли планирати ТАКО дугорочно… Шта је човек, као зрно песка, дуне неки ветрић и однесе га ко зна где.

Jako bih voleo da te ZA 40-50 GODINA podsetim šta si danas napisao… A posle da odemo u neki park – ko-fol igramo šah – a u stvari kibicujemo prolaznice…

Ипак, задржавање на једној те истој ствари која ти постане специјалност после неког времена постаје досадна. Најлепше је учити целог живота, напредовати у нечему колико се може и онда то одржавати истовремено се пребацујући на други колосек, где се може још тога научити. Али, можда сам већ променио тему, извините.

И тешко да ћу икада поверовати да сам за нешто стручњак. Једноставно сам такав, увек осећам да има много тога што нисам дотакао иако се нечиме бавим. Простора за истраживање је превише да бих се ја бар за још једно 40 година (ако их доживим) могао назвати стручњаком у било чему 🙂

Dok sam malo putovao po Evropi imao sa taj neki „fleš“ da su tako uredjeni i organizovani upravo zato što su u proseku vrlo „unjkavi“… Kao da je taj manjak lične individualnosti i inicijative upravo ono što ih čini tako efikasnim U CELINI. Ne tvrdim, ali siguran sam da tu postoji neka kulturološka razlika.

Npr: kolona automobila. Pojavljuje se idiot koji sve pretiče idući suprotnom trakom. Kod nas bi mu svi psovali sve po spisku, ali bi mu negde podsvesno zavideli na drskosti. A tamo bi ga smestili u ludnicu…

Ništa ne brini – uskoro ćeš i ti da POVERUJEŠ da si stručnjak! Šalim se, naravno – ali u tome što si rekao ima puno istine. Svi smo u mašini, hteli to ili ne, i toliko smo zatrpani raznim opravdanjima da se zapravo borimo sami sa sobom. Meni se bar jednom-dvaput nedeljno dešava da mi klijent kaže nešto u stilu: „Nije važno kako će da izgleda… Samo da završite do ponedeljka…“

E, sad – lako je biti pametan i gledati na duge staze… Ali ako se ista scena ponavlja 20 godina? Na kraju se neminovno zapitaš da nisi promašio meridijan, vek… Planetu ?

Srećom – postoji i ta neka inercija…