Talenti rade (sve) što mogu…

posted in: Flash-backs, pametovanje | 16

„… a profesionalci (samo) ono što treba.“ Pre otprilike 100 godina video sam u Knez Mihajlovoj prolaznika (ili beše prolaznica?) sa bedžom na kome je bila pomenuta izreka na Engleskom… Trebalo je mnogo vremena da prodje, pa da shvatim pravi smisao te misli.

U početku sam mislio da je osnovna ideja u tome kako diletanti kvare ukupan utisak preteranim zalaganjem. Trude se da pokažu baš sve što znaju, bez obzira da li je u tom konkretnom slučaju to potrebno ili umesno. Ako pevaš „ringe-ringe-raja“ višak tehničkog umeća ćete učiniti smešnijim nego što bi inače bio… Čak i ako su zahtevi blizu nivoa tvojih sposobnosti – snažniji utisak ostavlja lakoća i sigurnost kojom se neki cilj postiže, nego samo ostvarenje kao takvo…

Ali nije poenta u tome.

Poenta je u odnosu prema CILJU,  vremenu, energiji, resursima… U suštini – radi se o čisto ekonomskim kategorijama: ekonomičnost, produktivnost, efikasnost… Takve stvari. Estetski doživljaj je tu samo nus-proizvod, intuitivni dokaz da je cela stvar optimalna tj. na mestu.

Potrošač (posmatrač) – odnosno onaj kome je čitava predstava namenjena,  najčešće pojma nema o stručno-tehničkoj strani problema. Potpuno je nebitno da li je konkretno u pitanju gluma, pevanje, popravka automobila, štampa vizit karti,  zastupanje klijenta pred sudom… Ono što nas u krajnjoj liniji interesuje je rezultat? Ali ni to nije cela istina, jer krajnji rezultat je samo jedan od elemenata. Pa šta je onda profesionalno obavljen posao?

To nije kocka, niti nešto izuzetno što se dešava samo kada se poklope zvezde, i kad nam je sreća posebno naklonjena. Mi svi volimo takve izuzetne stvari, ali to nikada nije ono što smo spremni i da platimo – jer se to tako retko (i neizvesno) dešava.  Kad razmišljamo o profesionalcima bilo koje struke mi zapravo očekujemo ljude koji će nam pouzdano i garantovano dati rezultat koji je prosečan i standardan, na nekom prihvatljivom nivou. Ne očekujemo čuda i spektakle (bar ne svesno) ali smo sigurni da nas neće ni razočarati. Možda se samo potajno nadamo da će nas prijatno iznenaditi, a to se često i dešava, ali pre svega zato što su naša očekivanja  ograničena i realna.

Poverenje u profesiju

Najvažnija stvar je zapravo pitanje poverenja. Ili ga možemo nazvati strahopoštovanjem? Meni nikada nebi palo na pamet da se mešam u posao  svom advokatu, stomatologu, ili (nedaj bože) hirurgu.  Naravno – debelo bi razmislio kome „padam šaka“, ali u jednom trenutku bih morao da se prepustim. I u drugim „zanatima“ situacija je slična.  To profesionalno poverenje se teško stiče, a relativno lako gubi. Tu dolazimo do ključa ove zagonetke…

Na žalost – ugled mnogih profesija se sistematski decenijama srozava do nivoa kada više i ne očekujemo profesionalan odnos i rezultate,  već sve one probleme i „doživljaje“ koji nastaju kada se radi sa talentovanim (više-manje) amaterima. Teško je izmeriti kritičnu masu, ali verovatno da nije potrebno mnogo prosvetnih radnika „koji su zalutali“,  nemoralnih lekara, dundjera medju zidarima, advokata koji imaju problem sa alkoholom, grafičara koji su to „silom prilika“, stomatologa koji imaju problema za nabavkom repromaterijala,  automehaničara koji su prosto džukele…

Svi oni imaju neko opravdanje.  A ako nisu oni krivi za pad profesionalizma – ko je?

Verovatno mi?

.

(slika pozajmljena iz FB galerije Miloja Sekulića)

Slični postovi:

16 Responses

  1. Milko

    Heh, kakva slika…

    Amarilis je pisala juče o istom problemu. Jednostavno, postoji jedan prećutni dogovor: svako od nas će otaljavati svoj posao, a razlog ćemo da nađemo u drugima, koji takođe otaljavaju svoje poslove. I u državi i politici i Americi (to su sjajne sve stvari da prebaciš odgovornost jer u tvom restoranu nikad ne operu dobro čaše). Stoga i jesmo aljkavo, traljavo i nedovršeno društvo.

  2. ТоМЦаа

    Истина. И сад ја могу овде да млатим како се трудим да одрадим све како ваља, и да не преузимам на себе оно за шта знам да нисам способан и да не умем, али стално се дешава да ми људи припишу неку омнипотентност и да очекују да за мене све то што њих мучи није никакав проблем. И тако обично изађем са неким решењем, и они су углавном задовољни, а ја знам да то везе нема са оним што би требало да буде, али не могу да их убедим да не ваља, јер је то „супер“. Изгледа да сам одавно упао у ту машину, иако не својом вољом.

    • Miodrag Ristić

      Ništa ne brini – uskoro ćeš i ti da POVERUJEŠ da si stručnjak! Šalim se, naravno – ali u tome što si rekao ima puno istine. Svi smo u mašini, hteli to ili ne, i toliko smo zatrpani raznim opravdanjima da se zapravo borimo sami sa sobom. Meni se bar jednom-dvaput nedeljno dešava da mi klijent kaže nešto u stilu: „Nije važno kako će da izgleda… Samo da završite do ponedeljka…“

      E, sad – lako je biti pametan i gledati na duge staze… Ali ako se ista scena ponavlja 20 godina? Na kraju se neminovno zapitaš da nisi promašio meridijan, vek… Planetu ?

      Srećom – postoji i ta neka inercija…

      • ТоМЦаа

        Ипак, задржавање на једној те истој ствари која ти постане специјалност после неког времена постаје досадна. Најлепше је учити целог живота, напредовати у нечему колико се може и онда то одржавати истовремено се пребацујући на други колосек, где се може још тога научити. Али, можда сам већ променио тему, извините.

        И тешко да ћу икада поверовати да сам за нешто стручњак. Једноставно сам такав, увек осећам да има много тога што нисам дотакао иако се нечиме бавим. Простора за истраживање је превише да бих се ја бар за још једно 40 година (ако их доживим) могао назвати стручњаком у било чему 🙂

        • Miodrag Ristić

          Jako bih voleo da te ZA 40-50 GODINA podsetim šta si danas napisao… A posle da odemo u neki park – ko-fol igramo šah – a u stvari kibicujemo prolaznice…

          • ТоМЦаа

            Било би то дивно, заиста. И тад коначно са разлогом да певушим ону песму „Кад коса оседи, човек више вреди“ 🙂

            Дефинитивно, и ја бих то волео. Ех, кад бисмо само могли планирати ТАКО дугорочно… Шта је човек, као зрно песка, дуне неки ветрић и однесе га ко зна где.

  3. Dragana Amarilis

    Divan ti je post. Ja spadam u one koji stvarno nemaju nikakav odgovor na tu situaciju, samo ne prestajem da se čudim i ponekad glasno pitam. Mislim da ipak svi snosimo deo krivice ali kako doćo do katarze?

    • Miodrag Ristić

      Dok sam malo putovao po Evropi imao sa taj neki „fleš“ da su tako uredjeni i organizovani upravo zato što su u proseku vrlo „unjkavi“… Kao da je taj manjak lične individualnosti i inicijative upravo ono što ih čini tako efikasnim U CELINI. Ne tvrdim, ali siguran sam da tu postoji neka kulturološka razlika.

      Npr: kolona automobila. Pojavljuje se idiot koji sve pretiče idući suprotnom trakom. Kod nas bi mu svi psovali sve po spisku, ali bi mu negde podsvesno zavideli na drskosti. A tamo bi ga smestili u ludnicu…

  4. Aleksandar - zlipodstanar

    Ne znam. Meni je vec pomalo pocelo smetati kad vidim rec profesionalac ili profesionalizam. Naravno, da ne bi zeleo da me operise amater, ali do sada nisam susreo hirurga amatera.
    Sa druge strane, kod nas se govori o orpfesionalnim piscima, pevacima… kome i cemu sve ne. Takodje, moze se cuti kako se profesor informatike zali na platu i hvali profesionalizmom, a onda, par nedelja kasnije, prica kako je odneo racunar serviseru jer je izvadio neke srafove, pa nije umeo kasnije da ih vrati. Sa njegove tacke gledista, tu nije nista sporno… Ipak, Shumacher je, kazu novinari, solidan automehanicar.

    Fotografija iz clanka nije dobar primer. Koliko je tek nakaznih objekata po Srbiji koje su arhitekti dizajnirali. O propustima koji nisu vidljivi kao ovaj na slici, ali podjednako banalni, da ne govorimo. Kod nas se omalovazavaju ljudi i njihova zanimanja olako, i sto je najtuznije, najvise oni koji rade konkretne poslove, a omalovazavaju ih najvise oni koji rade neke maglovite poslove i pritom dobro zaradjuju.
    U nekim zemljama radnik koji popravlja put ima istu satnicu kao lekar opste prakse; bankarski sluzbenici (salterasi) uglavnom rade za minimum wage.
    I tako… Sta ja znam.

    • Miodrag Ristić

      Za mene su „amateri“ svi oni koji svoj posao rade traljavo, i ima ih u svim profesijama – sve više i više… Ali problem je – kao što si primetio – višeslojan. Sa jedne strane je sistematsko društveno podcenjivanje (ili forsiranje) nekih profesija, kroz školski sistem, odnos države, medija… Sa druge strane je nesklad opšte prihvaćenog sistema vrednosti (ako tako nešto uopšte još postoji) i – stvarnosti „na terenu“. Mene najviše zanima lični plan, jer mislim da je tu ključ, i da je to jedino mesto gde je moguće napraviti neki pomak. Što kaže Amarilis – niko vam ne može zabraniti da se ponašate onako kako VI MISLITE da treba. Kad dovoljan broj ljudi prihvati da njihov odnos prema sopstvenom poslu stvar karaktera, i da nema nikakve veze sa time kako je i koliko plaćen, ili cenjen – ili sa bilo čim drugim osim nas samih…

      Ali izgleda je mnogo lakše imati neki izgovor?

  5. Milja Lukić

    Nisam u potpunosti sigurna da li bodem u sam centar, ali…
    Profesionalac je uvek stručan, mada nužno ne mora da radi ono što radi s radošću. S druge strane, talentovani amater (zaista talentovan), ne mora da bude stručan (mada je retko potpuna neznalica) i sve što radi radi s radošću. Hirurg amater ne postoji, ali postoji amater travar ili vidar – za kojeg sam ubeđena da je bolji od prosečnog hirurga profesionalca u svakom pogledu.
    Čini mi se da se tvoj post više tiče efikasnosti/neefikasnosti a manje profesionalizma/amaterizma. Sasvim je druga stvar što se u našem poimanju amater kao pojam izjednačio sa diletantom. Meni je to tužno.
    Glasam za talente! I za amatere! I za talentovane amatere! Naravno, svi oni žude da postanu profesionalci i to kasnije bude kao razlika između prvog poljupca od kojeg umalo da se onesvestiš od uzbuđenja i kasnijeg žestokog seksa od kojeg možda možeš i da zaradiš – profesionalno.
    Mada je najbolje kad si talentovani profesionalac!

    • Miodrag Ristić

      Reči su tvoja oblast – ali koliko znam pojam diletanta je u početku značio nešto sasvim drugo (blisko sadašnjem pojmu amatera). Problem, kako ga ja vidim, i jeste u tome što značenje reči izvire iz života, i menja se tokom vremena. Zato je pojam profesionalizma danas tako NEJASAN – jer je to tako i u realnom životu. Magla! Kako bi ti nazvala hirurga koji zaboravi gazu u pacijentu – pa mu pacijent umre od sepse? A posle toga – njegove kolege podlegnu „profesionalnoj“ solidarnosti, i okrenu glavu (ili ga čak uzmu u zaštitu)?

      I onda ta REČ više ne vredi i ne znači – ništa!
      .

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *