Početkom 90-tih sam proveo dve godine u severnoj Africi (Libija) – i prešao put od „uplašenog gastarbajtera“ – do nekog ko se „snalazi“. Pošto sam u suštini bio klinac – i snaženje je bilo na tom nivou. Svi su pokušavali da deo plate koji su dobijali u Libijskim dinarima pretvore u zlato i tako izvuku nešto (cena zlata je svuda ista) . Ja sam slučajno otkrio da u zlatarskim radnjama može da se kupi i srebro (mnogo jeftinije) – ali na džakove! To je nešto vezano za njihove svadbene običaje, ne držite me za reč, ali valjda mladoženja mora da kupi srebra koliko je mlada teška, ili tako nešto… U glavnom radi se o nekom starom i grubom srebrnom nakitu koji vekovima prelazi iz ruke u ruku u tim istim džakovima, i praktično ga uopšte nema u izlozima. Uspeo sam jednog zlatara da nagovorim da mi prodaje „na parče“ – i da mi čak dozvoli da biram. Dobar posao za obojicu. Zapravo – izvrstan!

Jedna od pouka one knjige koju sam spomenuo da početku (bar kako sam je ja razumeo) je da čovek u trećem svetu treba da bude vrlo otvorenog duha. U tome vidim našu veliku prednost: mi nismo ni svesni koliko smo utrenirani. Ono čuveno: „uz pomoć štapa i kanapa…“ Ja ću da pokušam da nađem prave ljude, a onda ćemo da RAZGOVARAMO dok se prava ideja ne pojavi.