Služba za reklamacije

Na kolenima je držao otvoren lap-top ali su mu misli bile daleko. Nije voleo da leti avionom. Imao je utisak da ljudi pilje u njega, i da ga odaju kapi znoja na slepoočnicama. Usiljeno se smešio, a osmeh mu se nevoljno krivio u nervoznu grimasu. Znao je da mora ODMAH da skrene misli na nešto drugo.

Cifre na ekranu su mu igrale pred očima. Sve to nije imalo nikakvog smisla. Dobro je znao da ta konfuzija nema veze sa njegovim strahom od letenja. Zbog tog haosa od izveštaja je i seo na avion, i zaputio se u mali gradić na srednjem zapadu.

Džon Sinkler (tako je bilo njegovo ime) je bio ono što je njegov učitelj i mentor A. Frejzer zvao „kompanijski mladi alfa-pacov“. Znao je dobro kada mu treba podrška „čopora“, a kada treba da deluje sam. Umeo je da ugrabi svaku priliku, da se sakrije kad treba, da podmetne nekog naivnijeg… Njegov mentor je to nedavno osetio na svojoj koži. Pre nedelju dana Džon se uselio u bivšu Frejzerovu kancelariju…
…

Sada mu je brzo trebao čist poen, nešto da učvrsti novi položaj. Ovo je bila ta prilika, neka mala podružnica „bogu iza ledja“ koja ostvaruje konstantan rast prodaje, samo stalno kuburi sa tim reklamacijama…E to je ono što mu nikako nije išlo u glavu. Takve grafikone nikada nije video, crvena i plava linija su uporno pratile jedna drugu! U svim drugim podružnicama postojale su samo male razlike u VREMENU koje je bilo potrebno da crvena linija (reklamacije) obori plavu (prodaju). Ne, definitivno tu je u pitanju neko friziranje izveštaja, ili nešto još gore… Ne zvao se Džon ako tu malu prljavu tajnu ne otkrije, i zabetonra svoj put ka korporacijskim visinama…

Na aerodromu ga je dočekao Stiv. Ispod skupe košulje i odela video je razmetljivu seljačinu. Ispod grlate, euforične neposrednosti, nazirao je još nešto. Možda strah?

„Pa kako je stari Frejzer? Prošlo je deset godina od kako je matori dolazio u našu zabit… “ – Stiv je brbljao celim putem od aerodroma, pokušavajući da ostvari što prisniji kontakt sa nezvanim gostom iz „centrale“.

„Ekipa nas čeka u ‘Zlatnom teletu’. Ovog vikenda je naš nagradni vikend sa klijentima. U svakom kvartalu imamo po jedan. Videćeš…“ – (po kompanijskim pravilima odmah su prešli „na ti“) – „… to je MOĆNA stvar…“ – brbljao je kao navijen. Nervoza?

Ubrzo je upoznao i ostatak „ekipe“. Dok se srdačno rukovao sa desetak ljudi koji su činili lokalni kompanijski „krem“, nije propustio da se svakom dobro zagleda u u oči. Neki osmesi su bili vrlo ukočeni, a u nekoliko očiju je jasno video strah.

Pošto je bilo vreme ručka ubrzo je imao priliku da uživa u gostoprimstvu ovih ljudi (naravno na Kompanijin račun). Neusiljena ležernost kojom su se Stiv i nekoliko starijih kolega ophodili (plus nekoliko pića i zaista dobra hrana) uspeli su pomalo da otkrave sve prisutne za stolom. I Džon je smišljeno dodao nekoliko odabranih anegdoda i viceva „na gomilu“, pustio je u opticaj čak i nekoliko ličnih podataka, namerno pokušavajući da što više „otvori“ svoje domaćine. Krajičkom oka stalno je motrio na Stiva, ali pažnju je sve više usmeravao i na Hektora iz marketinga (koji je očigledno bio najnervozniji) i naravno Vila, šefa famozne službe za reklamacije. Pažljivo je birao tajming, sačekao je da naspu drugi viski, i pustio je da Vili ispriča stvarno dobar vic koji je sve prisutne naterao u smeh do suza, a onda je (kroz smeh) udario kao gromom:

„Nego Vili, kakvi su to problemi kod tebe?“

Odjednom je zavladala tišina. Čulo se samo kikotanje dama za susednim stolom i muzika iz „Piano bara“ u kome se odigravala neka čudna verzija „unpluged“ karaoka. Vili je neznatno promenio boju, ali kao da se za ovo pripremao mesecima. Čaša koju je prinosio usnama, samo je za trenutak zadrhtala u vazduhu. Otpio je gutljaj, napravio „burbon-straight“ grimasu, i procedio: „Na šta misliš?“

„Dobar je!“ – pomislio je Džon. „Ali ne zna na koga se namerio…“ A onda se desilo nešto čudno. Džasper (valjda mu je tako bilo ime), neki klinac iz „reklamacija“ kome su se još na licu mogli videti tragovi akni, očigledno dobro „pod gasom“, počeo je da zapliće jezikom:

„Vidite, problem je u tom pravilniku CF/6… Mislim TO DA SE REKLAMACIJE boduju više nego bodovi na akcijama, ili oni sa premijum-kartice kupaca…“ – Odjednom su svi počeli nešto da pričaju u glas. Hektor je zagrlio Džaspera kao da želi da ga zadavi, a Džon je uhvatio i jedan stravičan „orlovski pogled“ koji je Stiv uputio klincu… Džona su prosto izgurali prema bazenu u dvorištu hotela:

„Biće vremena za sva pitanja i za posao. Ovo je nagradni vikend, moramo se pre svega pobrinuti za NAŠE KUPCE…“ – Zasuli su ga složno sa svih strana.

Ostatak dana je munjevito prošao u obilasku okoline i isprobavanju brojnih turističkih „sadržaja“. Sa obzirom da se okolina sastojala od jednog blatnjavog veštačkog jezera i nepreglednih polja kukuruza, Džon je morao odati priznanje vlasniku hotela na nevidjenom trudu i hrabrosti. Ipak, Džonove kolege iz provincije su verovatno utrošili JOŠ VIŠE energije, izgleda sa namerom da ga prevedu žednog preko vode…Prosto su obletali oko njega, uvek najmanje po dvojica (ne računajući brojno, mahom žensko društvo). Kao da je sve bilo izrežirano do najsitnijih detalja… Džon je na kraju digao ruke, i rešio je da se prvo odmori od puta. Stvari će da istera na čistac već sutra, za doručkom.
. . .

Soba je bila čista, udobna i ne preterano luksuzna. Džon je sveže istuširan i „smlavljen“ od svega, sedeo u ogrtaču u udobnoj fotelji, i razmišljao o svemu. Kakvo čudno mesto. SPA centar, bazen, vožnja po jezeru… Kukuruzi i silosi miljama u krug i ka horizontu. Odjednom mu je palo na pamet: kakvu god tajnu da kriju SVI SU U TOME! A onda je neko pokucao na vrata.

„A-ha! Neko je izgubio živce“ – pomislio je – „Počinje da se raspliće“ – U dva koraka prišao je vratima i otvorio ih širom.

Na vratima je stajala gospodja u zrelim četrdesetim. Bila je približno iste visine kao Džon, ali ispod prozirne bluze videle su se mišice koje nisu ostavljale prostora dilemi ko bi u direktnom sukobu izvukao deblji kraj. Njena figura je bila moćno zaobljena, videlo se da muku-muči sa viškom kilograma, i da je samo krajnjim naporom uspevala da (za sada) tu bitku dobije… Uopšte – Dženifer nije izgledala kao neko ko je navikao da gubi.

„Gospodjo, vi ste pogrešili sobu…“ zamucao je Džon.
“ Znaš šta dušo, tražila sam Stiva, ali mislim da ćeš i ti da poslužiš…“ ugurala ga je u sobu i zalupila vrata za sobom . U njenom dahu je osetio ukus tekile, limuna i mentol cigareta. Setio se da ju je video kada je sa Stivom ulazio „Dining-room“. Sedela je za istim stolom sa još nekoliko gospodja, i u prolazu je dobacila Stivu:

„Šećeru!“

Setio se i njenih oblina u koje je nepristojno piljio na bazenu. Ogrtač je skiznuo, i obline su ponovo sevnule. A onda su se sručile na njega, nezaustavljivo kao vodopad…

. . .

Sutradan za doručkom je piljio u tanjir bojeći se da podigne pogled. U prolazu je video Dženifer, sada u novom ženskom društvu. Nešto su se sašaptavale i pokazivale u njegovom pravcu. Pored njihovog stola je upravo prolazio Vili. Nešto su mu dobacile, a mogao se zakleti i da ga je jedna farbana plavuša uštinula u prolazu. Stiv je srkutao svoju kafu i prelistavao novine. Oteo mu se čudan uzdah dok je klimao glavom da pozdravi Vila. Džon je tek tada primetio ogromne podočnjake koji su njegovom licu davale poročan izgled. I debele pohotne usne, u čijem uglu je visila kap kafe sa mlekom. Pomislio je: Čime li se ovaj čovek bavio pre nego što je postao menadžer?

Džon je podigao pogled i preleteo ovlaš preko kolega koji su snuždeno jeli svoj doručak, ili ispijali svoje kafe. Njegov pogled je lutao dalje, prema susednom stolu na kome je sedelja Dženifer koju je sinoć „upoznao“, u društvu tri gospodje približno istih godina i slične gradje. Margareta (plavuša) je bila u tesnom šorcu sa sasvim neprikladnom šminkom za ovo doba dana. Za drugim susednim stolom sedele su još četiri gospodje, od kojih je jedna možda bila malo starija od ostalih. Ipak, njen pogled upućen Stivu je rečito govorio da njeno vreme još nije prošlo… Džona nije nimalo iznenadilo saznanje da je i pored preostalih četiri-pet stolova – dvadesetak pari našminkanih očiju gledalo pohotno u njegovom pravcu…

Sagnuo je glavu, duboko uzdahnuo, i pomislio: „Moj Bože! Znači OVAKO izgleda pakao…“

.

(slika pozajmljena odavde)