Češanje ledja

.
„Ti počeši moja ledja, a ja ću tvoja…“ Ova anglosaksonska izreka,koja često „miriše“ na korupciju i slična dostignuća koja nisu strana ni našem podneblju, ima zapravo sasvim benigne korene. Zamišljam dva srednjevekovna viteza koji onako oznojani i smrdljivi, hoće da izlude dok im se spečena štroka izmedju lopatica pretvara u pobesneli mravinjak…

Eh, ta romantična vremena… Srećom, sjajne oklope skinuli smo davno, ali uvek se nadje nešto da nas „svrbi“. U medju-vremenu stasale su mnoge civilizacijske tekovine, kao na primer: lična higijena, tržište, novčana razmena… Pa opet – svima nam je dobro poznat TAJ osećaj (svrab!).

Znam da se mnogi vatreni poborci „Tržišnog rešenja“ neće potpuno složiti samnom, ali definitivno postoje situacije i problemi koji se ne mogu (bar ne racionalno) prevazići čistom tržišnom logikom. Naravno, možete platiti nekoga da vas „počeše“, ali samo onaj ko je u istoj ili sličnoj situaciji shvata u potpunosti njenu ozbiljnost, i šta se u stvari od njega očekuje. Najamna radna snaga je neadekvatna za takve zadatke, jednostavno je suviše mehanička (a kako će se uskoro pokazati – i suviše skupa).
…
Drugi nivo istog problema je njegova relativna težina. Meni je moj problem nerešiv (ili jako teško rešiv). Drugoj strani takodje. Ukoliko u sve to uključimo tržište, tj zakone ponude i potražnje – imaćemo jednačinu u kojoj je „davalac usluge“ u veoma povoljnoj poziciji, tj može da obrazujeje NEREALNO VISOKU CENU (i toga je, iz ličnog iskustva – vrlo svestan). 
.


Sa druge strane problem je u komercijalno-tržišnim okvirima – minoran, tj obim potražnje je vrlo problematičan i obe strane su praktično upućene jedna na drugu, a tržište sa svojim zakonitostima je zapravo samo „remetilački faktor“ tj samo unosi zabunu. Druga strana jednačine kaže da davaocu usluge (pošto je istovremeno i potencijalni korisnik usluge) nije u interesu da „naduvava“ cenu jer ubrzo može postati žrtva takve politike (i zato je logično – jeftiniji od najamne radne snage).

Medjutim, sve dodatno komplikuje vremenski faktor. Onaj koji se „prvi spase“ je u drastično povoljnijoj poziciji za pogadjanje. Medjutim ukoliko se obe strane drže ove logike – i kratkoročno i dogoročno gube, pošto je bilo koja novčana kompenzacija neadekvatna propuštenoj koristi (ili pretrpljenoj šteti)! Šta više – što duže pogadjanje traje sve je manje verovatno da će do posla uopšte doći, odnosno da će uslovi koji budu u pogadjanju dostignuti – biti i ostvarivi. Novac je loš arbitar u ovoj vrsti transakcija – verovatno zato što je konkretno tržište vremenski ili prostorno toliko ograničeno da ne postoji mogućnost stvarne intervencije.

Ironija je da je konkretna „tržišna niša“ koju čine predmetni problemi zapravo verovatno jedna od potencijalno najvećih uopšte. Sasvim duga stvar je što je većini „istraživača“ ova šuma problema zapravo nevidljiva, jer svi postojeći mehanizmi „snimanja“ se bave „uprosečavanjem“ potreba, a ovde se radi o sasvim specifičnim i često veoma kompleksnim problemima. Ne retko su takvi problemi zapravo veoma lako rešivi – ali zaobilaženjem uobičajene tržišne logike, pošto je ONA ZAPRAVO KLJUČNI DEO PROBLEMA.

Do sada vas je ova apstrakna priča sigurno dovela do kraja strpljenja, pa je krajnje vreme da dam i jedan primer: Recimo: Ja imam štampariju čiji je trenutni problem manjak kapaciteta za razvoj novih proizvoda (i nemogućnost da se tako nešto plati na „slobodnom ržištu“). Sa druge strane sigurno ima mnogo ljudi koji imaju gomilu upotrebljivih ideja, ali ne i „mašineriju“ potrebnu za njihovu realizaciju (tj mogućnost da tako nešto plate na slobodnom tržištu). Zvuči vam poznato? Tipična „pat pozicija“…

Ovakav pat-obrazac ili „kvaka 22“, u sto miliona varijanti – pokriva ceo savremeni svet. Bezmalo svako od nas ima neki sličan problem. Specifikum je u tome da se radi o beskrajnom broju „mikro-niša“ koje se u praksi mogu svesti na 1:1 (jedan problem – jedno rešenje) znači nema prostora za masovnu akciju, tj mas-produkciju, odnosno bilo kakav „organizovan“ pristup . Većina naših „nerešivih“ problema su zapravo oni problemi koje klasično tržište ne može da reši (imače bi ih do sada već rešilo). Ono što nam zapravo nedostaje je kompleksna informacija „ko ima rešenje za moj problem i problem koji ja mogu da rešim“

Konkretno: JA (možda) mogu da pomognem vama! Pitanje je samo: „Možete li Vi meni?“
.