Ovo je priča o optimizmu. Radi se o retkoj endemskoj vrsti optimizma – koja verovatno uspeva samo u ovim krajevima. Zato, ako vam se učini pre kraja ovog teksta da je nemoguće da epilog bude optimističan – setite se ove napomene.
Priča se dešava u najcrnje vreme od svih koje pamtim. Polovina decembra hiljadu devetsto devedeset i neke. Kiša pada kao da nebo plače. A nebo bi zaista imalo za čim da plače: zemlja se raspala, rat na granicama, nestašice svega, isključenja struje. Cigarete se prodaju na kartonskim kutijama duž trotoara. Na svakom uglu stoje promrzli prodavci goriva sa plastičnim flašama. Bledo vodenasto gorivo čiji zao miris se meša sa smradom jeftine švercovane krdže…
Vozim rasklimatani krš koji je već mesecima na rezervi. Krenuo sam iz Pančeva u Novu Pazovu po plastične lajsne za kalendare. Uz put treba da isporučim neke kese, preuzmem neki papir i boju… Mrak je odavno pao, kiša pljušti, grejanje u kolima ne radi, a i da radi verovatno bih štedeo gorivo… Prolazim kroz Beograd u kome je svaka druga ulica u potpunom mraku. Prljava voda sakriva jezive kratere na ulicama, nekoliko puta sam tresnuo tako duboko i tako jako da sam mislio da će se auto potpuno raspasti. Semafori većinom ne rade, pratim zato neki autobus koji se nakrivio pod neverovatnim uglom Na stanicama stoje gomile putnika koji bezuspešno pokušavaju da udju… Centar grada je ponovo blokiran. Demonstracije. Mitinzi. Kontramitinzi…Ulicama prolaze razne uniforme – maskirne. Posebno se ježim od onih sa belim uprtačima. U ličnoj karti mi stoji nezgodno mesto rodjenja… Što kaže jedan poznanik (izbeglica iz Mostara) „Na kamionu nema telefona“… Bilo bi bolje da sedim kući.
. . .
Ali treba preživeti. Farovi su mi prljavi od blata, a brisači ne uspevaju da sklone svu vodu sa stakla. Kiša lije u mlazevima i polako prelazi u susnežicu. Škiljim, brišem rukom staklo koje se magli, ne vidim ni prst pred okom… Stari Batajnički put ima drvored sa obe strane. Bar ću primetiti ako skrenem… Smejem se kao ludak, ideja da se ukucam u drvo pored puta mi izgleda kao burleska. Baš smešno…
Ulazim u Batajnicu, umoram i iscrpljen – a onda se desi ono što sam očekivao celo veče. Na jednoj raskrsnici ulećem u pravo malo jezero i auto se gasi. Neki kamioni mi trube i obilaze me uz psovke. Otvaram vrata i shvatam da je voda skoro do pragova. Neko je rekao da je sastavni deo biznisa donošenje teških odluka. Ne verujem da je mislio na ovakve odluke:
Da li da ostanem u cipelama – ili da ih izujem?
Da li da uopšte izadjem iz kola – ili da zauvek ostanem tu? Da umrem na licu mesta, i prekratim muke? Šta prolazi kroz glavu u takvim trenucima? Da li je ovo dno, ili može biti još gore? Tešim se – uvek može biti gore! Mi smo već odavno udarili u dno, i od onda se samo batrgamo u glibu. Srodili smo se sa tim blatom, ono nam daje snagu kao onim Helenskim polubogovima koji se povrate kad dodirnu majčicu zemlju…
Lupetam! Nema ničeg lepog ni uzvišenog. Nije to ni hrabrost, ni nada. Neki glupi ponos? Guram auto koji jedva mili. Do „kopna“ ima dvadeset ili trideset metara, ali kao da je na kraju sveta. Razmišljam o supruzi koja treba da se porodi u nekoliko sledećih nedelja…
Ili ranije?
. . .
Obavio sam sav posao i vraćam se kući u gluvo doba. Kao na krilima. Adrenalim me „puca“, muzika trešti, ne smeta mi čak ni prozor koji više ne mogu da zatvorim. Kroz celo telo mi odzvanja misao koja je neizreciva: „Mogu samo da nas mrze! Najjači smo! Najbolji! Ko je od ovog materijala napravljen – taj može sve…“
Siguran sam da ćemo jednog dana… Možda… Ma, nije ni važno…
Idemo dalje!
Idemo!