Dečak sa slike se zove Muhamed. Pre 22 godine vodio sam ga (ili on mene?) u zološki vrt u Tripoliju, jedan od najvećih i najlepših na svetu. Danas ima blizu trideset godina i verovatno je Libijski vojnik…
Njegova majka Nedžvija je jedna draga i skromna žena, koja je svaki atom svog bića i svaki gram svoje ljubavi posvetila svojoj porodici. Sada verovatno sedi u nekom skloništu i čeka najstrašniju vest. Broji svaku „pametnu“ bombu i krstareću raketu, i sa svakom detonacijom ponovo umire…
Njegov otac Ahmed morao je kao dečak da napusti rodnu Palestinu, jer su i tamo padale bombe. Morao je da potraži život na nekom drugom mestu. Uvek je bio snalažljiv, vredan, i pošten čovek. Možda ga je bog zbog toga nagradio unucima? Ako mu zločinci ubiju sina – šta da radi, gde da ide? Bog je milostiv… Bog je veliki.
To svi znaju da kažu na Arapskom.
.
Milko
„Zašto se loše stvari dešavaju dobrim ljudima?“
„Bog svakom daje onoliko tereta koji može da podnese“
„Bog iskušava one koje voli“
Kakogod. Dobar ti bio imidž, pljuga i sve to..rokerski 🙂
milja lukić
Nadam se da je Muhamed dobro, kao i njegovi. Eto, sad ću, kad god gledam vesti iz Libije – da mislim na njega.
Prelep je dečko!
Miodrag Ristić
Kad su po našim glavam padale bombe mislili smo da se ceo svet zgražava nad tim varvarstvom. Sad (po nama samima) vidim koliko nismo bili u pravu. Potpuno smo ravnodušni što tamo neke hladnokrvne ubice razaraju još tamo neku daleku zemlju, i ubijaju nečije sinove… Zašto? Da bi zadržali firmirane krpice na akciji, promet u Mc-u, i dobro zezanje po shoping-molovima…
Our way of life?
Pedya
Šta te čudi? Dok se Kraljevo još treslo, lokalni kafići su bili puni onih čiji zid nije pukao. A komšijin? Ko ga… 😕 Daleko je Libija. Kao što smo i mi daleko od svih.
Miodrag Ristić
Što neko reče: „pričamo o Japanu ili o Libiji, a komšija možda umire od gladi…“ A u stvari sve je to jedna ista priča. Evo, baš sad sam se vratio od lekara. Stanem pred šalter, a „ljubazna“ sestra mi odbrusi (umesto dobro veče): „Zakasnili ste – gotovo je za danas!“ (nije bilo ni 19h)
Ja se nasmejem, i pitam je: „Bez obzira šta mi je? A šta ako vam ovde padnem ispred šaltera?“
„A šta ste onda čekali do sada?“ – pita ona mene sva narogušena, kao da sam došao zato što nemam pametnija posla nego nju da maltretiram…
„Radio sam! Znate valjda – bolesni rade a zdravi se leče…“ odgovorim joj, sve vreme se smejući. Popustila je tek na moj zarazno-vedri optimizam.
To joj valjda definitivno nije izgledalo normalno…