.
Ovo je naravno post o borbi protiv letnje sparine. Ali plakat je skroz pogrešan! Unosi nepotrebne kontraverze i skreće temu u pravcu koji autor nije želeo. Diže temperaturu! Na ovu VRUĆINU!
A možda baš zato i nije loš? Na ovoj paklenoj žezi treba „ohladiti“ – i fizički, i mentalno, i emotivno… Ono prvo je lako, a za druga dva treba malo filozofije (tu ja uskačem).
Jedno od mojih sećanja iz vremena kad sam radio u Africi… (inspiracija za post je naravno Milja Lukić, iz bog-zna-kog razloga mi se redovno uzajamno inspirišemo). Dakle, benzinska pumpa, u sred pustinje. Stajemo skoro svaki drugi-treći dan, i uvek se odigrava identična legendarna scena. „Pumpadžija“ u dugačkoj „spavaćici“, bos, leži na madracu položenom direktno na asfalt u najsenovitijem delu pumpe. Iako nas je morao videti (ili bar čuti) kilometrima daleko, i iako stojimo već pet minuta i čekamo, počinje da ustaje tek kad ga pozovemo po imenu. Samo da se pridigne sa madraca treba mu bar 3 minuta. Još toliko da ode do česme i opere ruke (?) Ako mu se baš jako žuri – stigne do kola za 10-tak minuta (metar u minutu). Zatim obavezno pita (ljubazno, i kao da nas prvi put u životu vidi) – šta želimo?
Na to pitanje (ili tu negde) moj drugar Neša besno izlazi iz kola psujući na sav glas, odlazi revoltirano niz put, neobazirući se na sunce koje nemilosrdno prži – jer prosto „ne može više da ga gleda očima“. Ahmet (brzinom smrtno ranjenog puža) obavlja svoj posao savesno i pedantno. Na kraju polako prebroji novac, i ljubazno se zahvali na poseti. Zatim – dok mi panično nastavljamo trku sa vremenom, on se lagano uputi prema svom „leglu“… (Da li ponovo pere ruke – i koliko mu treba da tamo stigne – ne znam, pošto nikada nismo sačekali dovoljno dugo, a probali smo – nekoliko puta…)
Gde je tu filozofija? I kako sve to može da se primeni u savremenom korporativnom okruženju? E, to je teži deo priče. Arapi bi rekli: „Inšala“ (nešto kao: „biće božija volja“). U stvari – to je sama esencija fatalizma. Biće – ako je tako sudjeno. Zašto bi se oko bilo čega uzrujavali, kad je sve to ionako van naše moći, ili uticaja?
Sve je naravno – stvar izbora! Možete delovati – ili ne, u ovom ili onom pravcu, ali POŽELJNO JE da ne silujete stvari, već da sledite prirodne tokove. Mi zapadnjaci verujemo da je jedina dostojna reakcija u odnosu na okruženje MENJANJE ISTOG prema našem nahodjenju i/ili planu, a da je PRILAGODJAVANJE okolnostima skoro pa isto što i linija manjeg otpora (poraz?). Zato zimi grejemo, leti hladimo, a emitujemo još gomilu gasova staklene bašte da bi stigli tamo gde ćemo ionako stići. Ironično – ali upravo ta aktivnost (emisija gasova) čini da nam je zimi sve hladnije, leti sve toplije, a masovnost iste (emisije) ima za posledicu da sve neizvesnije stižemo (na vreme) tamo gde smo naumili…
Ovde ću da stanem, mislim da ste skontali…
A i suviše je toplo…
.
amarilis.online
Rashlađivanje, citiraću Viktoriju – sve mi je teže što sam starija. Zato mi za promenu zvuči bolje da su muke moje ustvari zbog efekta staklene bašte.
Dragan Radović
Ovo si baš tako lepo opisao i napisao da mi uopšte nije jasno što vas je čovek izluđivao? :))
Podsetilo me je to na onaj viC:
– Ženo, đe je oni serum protiv zmijskog otrova?
– A što, crni, ujela te zmija?
– Jok, no se približava!
Dakle, lagano, bez frke.. Ionako će biti kako je "zapisano u zvezdama".
Interesantna, mada malo nepraktična filozofija. Bar iz ugla nas užurbanih, od jurnjave znojavih i stalno pod nekim stresom "živućih". :)!
Džiadžojka
Lakoća postojanja – mnogima nedostižan ideal.
Ovaj poslednji deo posta ti, razrađujem kroz diplomski.
Čika Miko, baš se lepo izražavaš – jednostavno, a živopisno, čitko i zanimljivo.
🙂
Milja Lukic. Tu i tamo
Inspiraciju sam shvatila kao kompliment. :)))))
Kad god pokušam da uđem u nirvanu, samo još više shvatim da ne mogu da se pomirim sa njom.
I, naravno, pokušavam da menjam sebe, pa onda svet, pa opet sebe… stignem valjda negde – u razmišljanju.
I znaš li šta je najinteresantnije? Skoro celo moje okruženje ima isti problem.
Miodrag Ristic
@amarilis.online – koji je djavo – ne znam, ali sam siguiran da nema samo veze sa (našim) godinama. Ja do pre neku godinu nisam nikada koristio kremu za sunčanje, a mogao sam po ceo dan da budem na suncu (povukao mediteranske gene na pradedu). Ali to sunce od pre desetak godina – i OVO su dve različite zvezde…
@Dragan Radović – koliko je nepraktična, a koliko je nama teško da ponekad pogledamo sami sebe "sa strane"? Mogu da ti nabrojim bar sto situacija u kojima samo treba da se setimo "gde nam je prekidač". Od gužve u saobraćaju, do razgovora sa taštom…
@Džiadžojka – hvala na komplimentima! Kad sam bio mali stalno sam promašivao temu na pismenim zadacima, a sada na blogu to mogu nekažnjeno da radim…
@Milja Lukic – pa, u stvari nije. Kompliment je kad ti kažem da mi se dopadaju tvoji postovi, stil, i neka vedrina koja provejava iz svega. A ovo sa inspiracijom je je jedno iskustvo koje sam sreo samo na internetu. Fascinantno je da postoji toliko osoba koje ne poznaješ lično, i u svakom smislu ste udaljeni (bez mogućnosti direktnog uticaja), a tako često se desi da su vam preokupacije identične. Sa jedne strane – to malo razveje iluziju o našoj jedinstvenosti, ali udarac našoj sujeti kompenzuje saznanjem da smo mnogo manje sami nego što nam se to ponekad čini…
Milja Lukic. Tu i tamo
Ih, bre, kakav si, ni da se radujem ne mogu.
Izgleda da ono afričko nemilosrdno sunce kojem si bio izložen, tek sada pokazuje posledice. :)))
Miodrag Ristic
@Milja Lukić – ma, to se ja se samo držim one logike da pametnim ženama ne valja laskati…