Kao što često biva, par komentara na prethodni post (Miljin i Marjanov), i jedan nezavisan tvit (Tatjanin) – ispirisali su me svi zajedno da nastavim ovu priču. Zapravo, već dugo skupljam hrabrosti da kažem nešto na tu temu, a tek sad sam shvatio da arogantni i neprijatni ljudi retko čitaju blogove. Budale takodje. A ono o čemu želim da progovorim ima mnogo veze sa budalama svih vrsta. Odnosno sa obrazovanjem. Što definitivno nije isto što i „školstvo“ – iako se često brka. A kamo sreće da je to jedina zbrka s tim u vezi…
Da nešto tu škripi, i to ne od juče, slažu se uglavnom svi. Ali kao da je količina pažnje koju tom problemu pridaju obrnuto proporcionalna vertikalnoj poziciji u sistemu uticaja. Ministri i savetnici mlate praznu slamu godinama. Šupljom retorikom, i nedokuvanim eksperimentima i reformama. Tvorci programa i autori udžbenika se takmiče u oholosti. Direktori škola su razapeti izmedju ministarstva i sindikata. Profesori – izmedju roditelja, koji nemaju vremena za sopstvenu decu – i društva, koje tretira obrazovanje novih naraštaja kao zgodan način da potencijalne narkomane i ubice skloni sa ulice u ogradjen prostor, po mogućnosti opremljen video nadzorom…
Na kraju, kad čudesnom igrom slučaja (decu i pijance bog čuva) nekako prodju, skoro neoštećeni kroz svu tu Sodomu i Gomoru, naći će se u stvarnom svetu, nedovoljno pismeni da popune formular na birou za nezaposlene. Tačnije – bez pomoći odraslih neće znati ni da nadju biro za nezaposlene, ni čemu to tačno služi…
I tako – savremena pedagogija je učinila sve što je bilo u njenoj moći, ko je imao sreće da nešto nauči „sa strane“ nastaviće da se koprca, a ostali će da se parkiraju ispred televizora. Retki srećnici će dobiti nekakav posao, gde će najčešće početi da uče od nule. Većina će tek tada shvatiti da je to učenje jedan sasvim različit proces od onog koji su do tada označavali tim imenom. Da znanje ima svrhu, da su problemi konkretni, da su prepisivanje i puškice dozvoljeni i poželjni, da su štreberi kul kao i mangupi, da se od tebe očekuje da DELUJEŠ (!?), da svi odgovori pišu na kraju neke knjige, samo ako nisi mozak zaboravio kod kuće… Ili ga izgubio uz put?
Nažalost, mnoga deca su mozak izgubila uz put. Najčešće u školi. Naučeni da deklamuju fraze bez smisla, ponavljaju činjenice bez sadržaja, primenjuju formule po mehaničkom obrascu… Od one nestašne i beskrajno znatiželjne dečurlije, koja u samo prvih pet-šesti godine života nauči da govori onoliko pravilno koliko se govori u njihovom okruženju, da hoda, vere se, skače, barata najrazličitijim alatkama, koja do polaska u školu upije SVE čega se dohvati, i svako novo znanje dočekuje sa radošću i uzbudjenjem…
Ta ista deca posle deceniju-dve izlaze iz tog sistema kao otupele olupine, koje sve smara, za koje je svaki fizički ili mentalni izazov robija. Bezvoljne mrcine koje zapravo ne uživaju ni u čemu, već mentalnu i emotivnu prazninu pokušavaju (neuspešno) da utope u letargiji i praznim društvenim ritualima. Šoping. Klabing. Vegetacija.
Naravno postoji „krem“ koji je (bar delimično) izbegao ovu sudbinu, ali njihova sudbina je pre anomalija sistema nego njegov optimalan proizvod. Prežive samo oni koji se zahvaljujući srećnom sticaju okolnosti spasu poražavajućih uticaja. Neko im usadi (ili sačuva?) ljubav prema nečemu. Bilo čemu. Ta vrsta strasti je kao virus, i prenosi se samo sa onih koji su i sami zaraženi. Koliko su takvi retki medju profesorima? A profesor koji nema ljubavi – je zapravo štetočina. On mrcvari i masakrira najvrednije što imamo.
Srećom – škola nije jedino mesto gde se taj virus može zaraditi. Najčešće ga nosimo iz porodice, a mogli ste ga nekada pokupiti i na mnogo drugih mesta, od bioskopa i TV-a, do sportskih terena, ili crkve… Jeza me podilazi kad pomislim na te alternative u današnje vreme. Počev od porodice koja je na kolenima, pa dalje po spisku…
Sve je to jedna velika „kvaka 22“. Vrzino kolo! Što lošije ljude pravimo – sve teže ćemo se dići iz pepela. I to malo sposobnih što nam se „omakne“ – beže glavom bez obzira čim im se ukaže prilika. Verovatno poslednje mesto o kome razmišljaju je – prosveta. Neminovno – čak i naš biološki potencijal se menja. Pogledate malo političku kampanju – i sve će vam biti jasno. Te poruke su krojene prema preciznim istraživanjima – za glasače koji su očigledno u poseku bistri kao kokoške…
„Pedikir, solarijum, lobotomija, fitnes… Butite mladi, lepi – i srećni!“
Sindža Mrsomud
U Švajcarskoj sam čuo interesantnu priču o delu njihovog obrazovanja.
Radnja se dešava krajem osamdesetih.
Klinac našeg čoveka je došao kući rezigniran, ljut i natmuren, bacio torbu u ćošak i rekao:
-Ja više ne idem u ovu njihovu usranu školu!
-Zašto? – upitao ga je otac, koji mi je i ispričao sve (sad… skoro)
-Ponižavaju nas, kinje i prave budale od nas! – rekao je ocu.
-Ko sine?
-Razredna! (nastavnik matematike)
-Pa šta vam je rekla? – pitao je otac.
-Ma ništa. Nego… podelila nas je u 5 grupa, svakoj grupi dala po 20 franaka, dala nam je neki spisak stvari koje treba da kupimo i rekla da danas nema nastave već da idemo u grad i kupimo stvari sa spiska. Ona grupa koja kupi najviše stvari dobija 5, druga 4, treća 3 i tako do 1.
-Pa šta ste vi dobili? – pitao je otac?
-Dva! Glupača! Ja da tražim po Lucernu šećer, ulje, puter, džem… I još je gledala ko je kupio bolje stvari… kako je rekla… kvalitetnije… Pa otkud ja znam da kupujem sve to, i gde to da nađem? To radite ti i mama!
Otac je sutradan otišao u šolu.
Rečeno mu je da je to deo redovne nastave i da će slične akcije imati i dalje.
Novac je obezbedilo Ministarstvo Finansija.
Taj dečak je danas čovek od 35 godina.
Posle osnovne škole završene u Švajcarskoj (gde se i rodio) srednju je po očevoj želji završio u Moskvi. Nakon toga studije na Oksfordu.
Govori nemački, francuski, engleski i ruski – savršeno, a italijanskim, češkim i španskim se veoma dobro suži.
Radi kod nas…. za rusku firmu… u Novom Sadu…. najjaču u zemlji (i u Rusiji i kod nas).
Samo je jedan čovek iznad njega u firmi…
Možda je nešto naučio u tim samoposlugama?!
miodrag ristic
Hvala ti za ovu inspirativnu priču. Od kako mi deca ulaze u „nezgodne“ godine – sve ih pažljivije slušam… Našao sam nedavno na jednom TED predavanju ideju po kojoj deci ne treba davati fisni džeparac, već ih treba terati da sami osmisle ideju kako da ga zarade (da nešto urade korisno u kući – ili slično), malo se cenkati oko toga, i tek na kraju popustiti. Tako se od malih nogu uče kako se stvara novac (ideja, tržišna vrednost, pregovaranje, rad…) Moji roditelji su imali trik da nas nateraju da štedimo za nešto, a tek kad skupimo 50% oni bi nam priskočili u pomoć,,. Ima mnogo takvih ideja, ali glavna je vrlo jednostavna – treba se baviti svojom decom bar onoliko ozbiljno koliko se bavimo svojim poslom.
Valjda nema važnije stvari od toga?
milja lukić
Meni se od ovog tvog posta – plače!
„Ta ista deca posle deceniju-dve izlaze iz tog sistema kao otupele olupine, koje sve smara, za koje je svaki fizički ili mentalni izazov robija. Bezvoljne mrcine koje zapravo ne uživaju ni u čemu, već mentalnu i emotivnu prazninu pokušavaju (neuspešno) da utope u letargiji i praznim društvenim ritualima.“
„I to malo sposobnih što nam se „omakne“ – beže glavom bez obzira čim im se ukaže prilika. Verovatno poslednje mesto o kome razmišljaju je – prosveta. Neminovno – čak i naš biološki potencijal se menja. Pogledate malo političku kampanju – i sve će vam biti jasno. Te poruke su krojene prema preciznim istraživanjima – za glasače koji su očigledno u poseku bistri kao kokoške…“
miodrag ristic
Prvo pomislim da sam preterao. Pa se onda setim nekih (mnogih) koje poznajem. I da ih je mnogo manje – bila bi to velika tragedija. Svaki straćen život je ogromna tragedija. Najstrašnije je što svi peru ruke i prebacuju krivicu na one druge…
A svi smo jednako krivi.
Milko
Šta ćeš, kvalitet je po definiciji rijedak. To što je većina indolentna nije ništa novo, naprotiv. To što sami nismo znali da uspostavimo efikasan društveni sistem neće spriječiti druge da nam ga nametnu. Budućnost? Ima uvijek neko pametan..tu ili negdje tamo. U svakom slučaju, nema smisla više traćiti vrijeme na žaljenje onih koji ne zaslužuju bilo kakvu empatiju.
Miodrag Ristić
Na nekom apstraktnom planu (onako – sociološkom) se potpuno slažem sa tobom – ali ovde je u pitanju jedna sasvim privatna perspektiva. Nadam se da ćeš je razumeti kad budeš imao svoju decu. Ukratko – baš me briga za (geo)politiku, ideološka i slična pitanja – kad su u pitanju MOJA deca. A pošto deca nisu zlatne ribice pa da ih staviš u teglu i odneseš negde, odnosi se to i na svu ostalu decu sa kojom rastu i sa kojom treba sutra da dele dobro i zlo. Ima tu gomila pitanja na koje je jako teško odgovoriti, pogotovo kad shvatiš da je sve to u suštini samo tvoja odgovornost…
Marjan Paradoksija
Nekoliko sjajnih rečenica i zaključaka imaš u ovom tekstu. Ne bih sada da ponavljam, jer su jasni i lako prepoznatljivi. Onima koji nisu prepoznatljivi, ne vredi ni ponavljati, a takvi, kao što reče, verovatno i ne čitaju blogove!
Situacija je takva da se stvari u obrazovanju, i školstvu takođe, samo šminkaju, donose se šminkerski i praktično ne primenljivi zakoni, forsiraju se prava dece, ali niko ne pominje njihove obaveze koje bi uz to trebale da idu, došli smo u situaciju da su nastavnici ugrožena vrsta, bez mogućnosti da stanu na kraj bahatoj deci i njihovim, još gorim roditeljima, pod stalnim strahom od smanjenja norme i gubitka posla, bez motivacije za kvalitetnim radom i unapređenjem svojih kompetencija, škole i fakulteti se bore za svakog đaka, pa se nivo klaviteta, zahteva i kriterijuma srozava…
Na kraju, deca nam ostaju funkcionalno nepismena. Ove godine sledi još jedno PISA testiranje. Iznenađenje se ne očekuje!
Prethodno je pokazalo svoje. Funkcionalno obrazovanje je zapravo priča iz prvog komentara, o slanju dece u prodavnicu. Pisao sam o prethodnom PISA testu, i stavioo primere, za one koji ne znaju o čemu se tu radi, pa procenite sami…
http://www.paradoksija.blogspot.com/2010/12/ot-pisa-no-testiranje-sa-primerima.html