Sve(t) oko nas se lagano, ali sigurno, digitalizuje sve više: ne nosimo rokovnike i telefonske imenike, ne kupujemo kalendare, umesto vizit-karti razmenjujemo linkove do stranica i profila na društvenim mrežama. Pa ipak – posla za štamparije ima. Ili makar za one koji razumeju tržište i njegovu turbulentnost i promenljivost, poput Deto štamparije.
Razgovarali smo sa vlasnikom Miodragom Ristićem o promeni trendova promotivnih materijala, stanju na tržištu, pisanju (korporativnog) bloga, Internet marketingu.
Koji je promotivni materijal bio najinteresantnji ove novogodišnje sezone među poslovnim klijentima, šta se to poklanjalo poslovnim partnerima? Samo kalendari i rokovnici, ili ima i maštovitih zahteva?
Lično, najinteresantnija su bila dva ekskluzivna kataloga koje smo radili za turističku agenciju iz Zagreba, odnosno za njihove poslovne partnere iz Geteborga. Ne samo da su u svakom smislu bili najzahtevniji projekti prošle godine (separatno UV-lakiranje, zlatotisak, blindruk, štancovanje, i kolori 5/5) – već mi je cela ta situacija oko njih bila malo otkačena. Mislim na nesvakidašnji doživljaj da, dok za naše tržište panično završavamo kalendare, čestitke i rokovnike – u isto vreme za nekoga u dalekoj Skandinaviji radimo na ozbiljnom reklamnom materijalu za narednu letnju turističku sezonu. A tako bi zapravo i trebalo da bude, zar ne? Moj stari nedosanjani san je da u julu i avgustu štampamo kalendare, uz troškove 30% niže nego u sezoni. Ko zna, možda nam se i to ostvari jednog dana.
Što se maštovitosti generalno tiče – to je jedan od retkih resursa koji nikada ne nedostaje, ni nama – ni našim klijentima. Nažalost, da bi se mašta pretočila u proizvod, potrebno je da se složi još dosta kockica: vreme, novac, znanje, tehničke mogućnosti, iskustvo… Bar dve-tri su uvek u deficitu (pogađajte koje). Ipak, uvek ima zanimljivih rezultata: ovog decembra su to, na primer, eko-rokovnici za Diners International, ili magnetni kalendarčići za frižider… Ipak, pop-up kocka iznenađenja za koju smo ove godine dobili srebrni pečat na Grafimi je bez sumnje ovogodišnji hit No1.
. . .
(Ostatak intervjua pročitajte na „MARKETING ITD“. Pitanja je postavljala Sandra Kravitz Simonović – a odgovarala moja malenkost)
.
Da li ste nekada odbili da uradite neki reklamni materijal, i ako jeste, zbog čega je to bilo? Koji je najinteresantniji reklamni materijal koji ste radili?
Dobro pitanje. Već desetak godina uspešnost neke sezone ne procenjujemo po količini posla koji smo uradili, već po broju poslova koji smo odbili. Većinom su to poslovi koje smo odbili jer su se po starom lošem običaju nagurali u poslednjih desetak-dvadeset kalendarskih dana. Ako je novogodišnja sezona neka vrsta žetve u našem poslu, onda oni koji dobro poseju – koji dobro i kvalitetno rade cele godine, kao nagradu za rad tu žetvu završe mnogo ranije i bez mnogo glavobolje. Sad će neko pametan da prigovori kako treba uskladiti – povećati kapacitete u skladu sa tražnjom. To je jedna od mnogih ideja koje mudro izgledaju samo na papiru. A u praksi: klijenti koji se prvi put pojavljuju u decembru su u proseku najnekvalitetniji. Osim rokova, problematični mogu biti i plaćanje, komunikacija, ali i – (ne)stručnost.
Veliki klijenti često smatraju da ne treba da plate pre trećeg ročišta. Mali klijenti misle da je za njihove (male) poslove dovoljno stisnuti neko dugme – i sve će biti gotovo za dan-dva… Ipak, najgora grupa su vrlo brojni novopečeni dizajneri i marketiški „stručnjaci“ ko ne znaju ni elementarne stvari, a koji se po pravilu izlegu baš početkom decembra…
Da se razumemo: neiskustvo nije nikakav problem samo po sebi. Svi smo nekada bili početnici i morali smo od nekoga da krademo zanat. Zato mi i jesmo, kao i većina naših kolega, uvek spremni da pomognemo mladim dizajnerima ili neiskusnim klijentima, što je, uostalom, u obostranom interesu. Ali ono što je teško razumeti, a kamoli savladati je nadobudnost. U našem poslu je sujeta u smrtonosnoj kombinaciji sa neznanjem i neiskustvom napravila više štete od zemljotresa, poplava, i požara zajedno. Posle 20 godina naučili smo da namirišemo takve potencijalne katastrofe, i da ih zaobiđemo u širokom luku…
Koliko je postalo teže voditi štampariju u doba digitalizacije svega? Šta je digitalno vreme „odnelo“ iz štamparije, a šta novo donelo? Šta se više ne štampa (ili barem ne u onom obimu u kojem je nekada), a šta je novo počelo da se radi zahvaljujući digitalizaciji?
Teže? Naprotiv! Mnoge stvari su postale mnogo lakše i jednostavnije nego pre samo 3 ili 4 godine. Mnogi servisi kao npr YouSendIt, ili Dropbox, kao da su pravljeni za štamparije i dizajnere. Da ne govorim o raznim photo-stock, font-stock, template-stock, brush-stock, you-name-it-stock servisima. Što je najbolje: sve više njih su delimično ili potpuno besplatni. Da ne zaboravimo milione stranica slobodno dostupne stručne literature, profesionalnih sajtova i stručnih blogova, ili YouTube „how-to“ kategoriju, Pinterest, i slične inspiration-related društvene mreže…
Posebna priča (mnogo šira od jednog intervjua) su drušvene mreže generalno, a posebno njihov uticaj na komercijalno/marketinšku stranu cele priče. Na jednom mestu imamo istovremeno kontinuirano istraživanje potreba tržišta, sudar sa novim idejama i tehnologijama, i ono najvažnije – gladne klijente iz celog globalnog sela! Tu su nezaobilazni LinkedIN, Facebook, G+, Twitter, ali i gomila pratećih alatki poput AdWords-a ili Analitics-a. Šanse za pravljenje posla on-line (lokalnog i globalnog) udvostručuju se u sve kraćim vremenskim intervalima. Globalno selo je opipljiva realnost na dohvat ruke, samo što mnogi nažalost i dalje sede u podrumu i glume kamen na kaci za kupus.
Ono što smo izgubili su trice i kučine. Ne štampaju se više telefonski imenici i stoni planeri, nešto je smanjena potražnja za klasičnim tzv. trodelnim kalendarima – u odnosu na hiljade novih proizvoda koji padaju sa neba kao letnji pljusak. Navodne opasnosti su još smehotresnije, počev od „velikog strašnog kosookog Baje sa istoka“… Činjenica je da se veliki globalni i lokalni poslovi sve češće rade u Kini – ali to samo znači da treba malo redefinisati ideju o delatnosti kojom se bavimo. Jer mi odavno više nismo „proizvodnja“ u uobičajenom retrogradnom smislu – već usluga. U strukturi vrednosti finalnog proizvoda sve će više rasti udeo intelektulne svojine, poput dizajna, tehničkih znanja, menadžmenta i iskustva – u odnosu na sirovine celuloznog porekla. Istovremeno se drastično širi tržišna osnova, poslovi postaju sve manjeg prosečnog obima, a sve složeniji… I svi ti trendovi traju u kontinuitetu već godinama, i nemaju nikakve veze sa krizom. Samo što to, na žalost, još uvek većina ne shvata, uključujući i neke vrlo značajne i uticajne igrače.
U Srbiji je Internet marketing i dalje, čini se, skoro zanemarljiva stavka u ukupnom oglašavanju. Koliko često se na reklamnim materijalu koji vi radite pojavljuju web i email adrese?
Već sam više puta iznosio svoj stav o problemu Internet marketinga u Srbiji. Po meni je to samo simptom. Ako imate proizvod i tržište – imate i potrebu za svakom vrstom oglašavanja koja je ekonomski isplativa. Pritom je oglašavanje preko Interneta verovatno najefikasnije i najekonomičnije. Odgovorno ovo kažem, jer moja mala kompanija sa 15-tak zaposlenih sada skoro isključivo koristi Internet za dopiranje do novih potencijalnih klijenata (ako izuzmemo usmene preporuke i potpisivanje sopstvenih proizvoda).
Naravno, sa velikim zadovoljstvom smo učestvovali na svakom sajmu (kada god nam se ukazala povoljna prilika), davali smo reklame za novine i časopise kad god su bili zainteresovani za kompenzaciju ili su nudili neke druge pogodnosti, godinama smo koristili prednosti jeftine „papirne“ pošte ili telefonskih impulsa – i svaku drugu priliku koja bi se pojavila. To je logično, i to će svako da uradi ko posluje tržišno. E,u tom grmu leži zec. Kod nas je i dalje lavovski deo reklamnog tržišta čista fikcija. Cene su nerealne, nabiflane od strane monopolističkih „partijskih“ firmi, kojima nikakav marketing zapravo nije ni potreban. Nisam ni reč rekao o pranju para, muljanju, i korupciji – to ste vi sami pomislili! Ali ista ta konfuzija i katastrofa je i u sektoru zapošljavanja, u fiskalnoj sferi, u celoj ekonomiji… Realno: mi imamo dve ekonomije: jednu „horror-partijsku“, i jednu tržišnu. I zato ne treba mešati babe i žabe.
Surova istina glasi da je Internet marketing interesantan samo pravim (na žalost: retkim) tržišno-orijentisanim firmamama, i to uglavnom zato što jedino njega, osim direktnog marketinga i štampe, mogu finansijski da podnesu. Ali njihovi budžeti su za sada takvi kakvi jesu – tužni. Najbolji dokaz za tu tvrdnju je da se ne sećam da sam u poslednih par godina štampao bilo šta na čemu nije bila adresa sajta, a u poslednjih godinu dve – i FB adresa. Od prošle godine sve češći su i QR kodovi (za sajtove, FB stranice, ili YT) , pa čak i Twitter.
Pravi preduzetnici i menadžeri će uvek brzo prihvatiti svaku novinu koja vredi (za razliku od „partijskih“ koje je baš briga). Dakle, naš i vaš problem nije u shvatanju ili edukaciju ljudi – već u tome što nam je ekonomija generalno katastrofična. Štampani, direktni, novi Internet reklamni mediji, radio – svi smo u istom čamcu…
Nadam se da mi kolege neće zameriti na iskrenosti i slobodi, ali mislim da bi oni koji se bave novim medijima mogli ipak da budu malo realniji i iskreniji u svojim (pr)ocenama. Mnogi od njih javno pričaju tržišnu priču, a intimno bi ipak bili najsrećniji da se nekako prišljamče uz neko veliko i rasipno JP – i to bez tendera… Ne ide to tako, rođaci!
Poznati ste „u Internet zajednici“ po svom blogu na kojem iskreno pišete o problemima sa kojima se susrećete, iskustvu, i na kojem delite savete i ideje. Takođe, redovno se objavljuju tekstovi i na korporativnom blogu. Koliko Vam je pisanje oba bloga pomoglo u poslovanju? Da li je nekada neki blog odmogao?
Slagao bih kad bi rekao da sam od bloga sagradio poslovnu zgradu od 450m2. Za to je ipak trebalo još štogod uraditi sa strane u proteklih 20 godina. Ali oba bloga su odigrala veoma važnu ulogu, pogotovo sa početkom krize. Ne mogu da kažem da krizu nismo ni osetili, ali nam je činjenica da smo prisutni na drugim tržištima znatno olakšala situaciju – pogotovo u poslednje dve-tri godine. A to je direktna posledica naše eksponiranosti na Internetu.
Blog je sigurno veoma važan, ali sve mi je teže da ga odvojim i od Twitter-Facebook-LinkedIN-&etc virtualnog identiteta – jer je sve to gusto isprepleteno i gradi „šarenu tapiseriju“ te neke poslovno-prijateljske mreže. Koristi su stvarno nemerljive: od onih trivijalnih svakodnevnih problema koje sa lakoćom završim uz pomoć „prijatelja mojih prijatelja“ – pa do velikih i značajnih „otkrovenja“ do kojih često dođe za kafanskim stolom u nekom od brojnih tweetupova ili u nekom od komentara na blogu (mom, ili blogu mojih prijatelja – svejedno). Mislim da je reč koja sve to najbolje opisuje interakcija. Što su složenije i šarenije mreže koje gradimo, sve su uzbudljivije, značajnije, i plodonosnije interakcije u koje stupamo. Sličnu misao sam uzeo kao lajt-motiv i devizu mog bloga, i pokušavam već godinama da je obrazložim, ali je suviše duboka i složena. Najjednostavnije rečeno: vredimo onoliko koliko vrede ljudi sa kojima smo u stalnom ili povremenom kontaktu. Toliko imamo i kreativnosti, znanja, ali i sreće, strpljenja, snage, upornosti…
Ali, treba biti do kraja iskren: važno je da imate nešto da ponudite – isto kao i u životu. Nije dovoljno želeti da deliš, moraš imati i šta da podeliš. Isto kao što nije dovoljni imati šta da deliš, ako nemaš želju i volju da to stvarno i učiniš. A ako se poklope obe stvari – onda si stvarno bogat. I onda treba obavezno da pišeš blog.
Da li to može u nekoj situaciji da škodi? Sumnjam. Jedan od najčešćih bezrazložnih strahova je da podelom znanja i iskustva pomažemo sopstvenoj konkurenciji. Ali baš se na blogovima može plastično videti da je čitava ta ideja konkurencije samo plitka iluzija. Oni koji neće da sarađuju sa tobom su potpuno nebitni u ogromnom okeanu mogućnosti koji nas okružuje. Oni koji hoće da rade sa tobom su dragoceni – iz istog razloga!
Pitanje koje svi novinari, ali i čitaoci vole: koji su trendovi u dizajnu ambalaže i promotivnih materijala za 2013. godinu? Pantone je za boju 2013. godine odabrao tzv. Smaragd zelenu- da li je za očekivati da ova boja bude dominatna i na tržištu Srbije?
Ha, ha, ha! Ovo malo da se osetim kao Ruška Jakić grafičkog dizajna? „Ne, NIKAKO! Potpuno je OUT koristitI verzal u skriptu, ili Comic Sans, uz floralne dekoracije na ferlaufima…“ Šalim se, naravno. Nek koristi ko šta ima, i nazdravlje mu bilo! Da smo svi živi, zdravi, i debeli, i da Bog poživi naše klijente…
A sad bez šale: Pantone ima mnogo sličnih načina da podseti sirote dizajnere i štampare da je krajnje vreme da se obnove stare i kupe nove skale i recepture. Ali to nema nikakve veze sa trendovima.
Jedini trendovi koje mogu da vam garantujem su oni koji traju već godinama:
- Grafički dizajneri i štampari će i dalje morati sve više i bolje da rade – za sve manje para
- Dovoljno posla će i dalje biti samo za one koji uvek daju bar malo više nego što klijenti od njih očekuju
- Prava ambalaža će i dalje da prodaje robu i pravi pare, a nagrade će po svoj prilici i dalje osvajati koncepti koje izbulazne Tatina i Mamina deca, ili sklepaju članovi nekih drugih žirija i tenderskih komisija
- Grafički dizajn i štampa su uvek bili i zauvek će ostati prljavi poslovi sa puno nesrećnih kompromisa – ali i to mora neko da radi…
I za kraj, nešto utešno i optimistički: iz svega navedenog nedvosmisleno sledi da profesija nikada neće biti u krizi.
Jer će uvek biti lakših i glamuroznijih načina da se dođe do kinte…
Ostavite odgovor