Prva scena: San
Dođe tako vreme u životu kada čovek suviše podigne sopstvene standarde.
Ne desi se to nikada preko noći, već malo po malo… Jedna ambicija rađa drugu, svaka nova navika steže pomalo kragnu, sve dok potpuno ne ostanemo bez vazduha. A jedini rezultat takve ludosti je to što ničim više niste zadovoljni.
Sva sila nekakvih nadri-gurua, nadri-psihologa, nadri-menadžera, i nadri-bog-te-pita stručnjaka te sa svih strana ubeđuju da ne treba da se predaš, da ne treba da pristaješ na ništa manje od maksimuma. Svog i tuđeg. Kao da je život nekakav kviz od 45 minuta (računajući špicu i EPP blokove).
A onda se jedno jutro probudiš iz otrežnjujućeg sna: visiš na tri izranjavljena prsta, sa neke vertikalne stene, visoko iznad ambisa… Iznad tebe go zid, bez ijedne izbočine ili pukotine. Ispod tebe ponor. Dok tako beznadežno visiš, čuješ kako iz obližnje šume dopire predivna ptičija pesma.
I učini ti se da vidiš sebe kako leškariš pod drvetom…
Druga scena: Strah i pamet
Nedavno jedan influenser diže dreku kako seli firmu u inostranstvo. Prodao je sve (?) jer sa našom državom ne može da izađe na kraj.
Blah! Ne možemo ni mi. Ali nas niko neće da kupi… Taljigamo nekako, evo već 20 i kusur godina. Isplaćujemo neke plate, doprinose, PDV, poreze, namete, takse, dažbine… Svako-malo nas teraju da se dokapitalizujemo, doregistrujemo, preregistrujemo… Da pišemo odluke i pravilnike, kačimo „zabranu pušenja u zatvorenim prostorijama“, zadužujemo HTZ opremu, skladištimo opasne materije, odlažemo otpad, evidentiramo izvoz, raspoređujemo devizni priliv, sačinjavamo zapisnike, potpisujemo virmane, pečatiramo rešenja za godišnji odmor, ovlašćujemo sami sebe da upravljamo sopstvenim vozilom…
Kada sam počinjao strah je bio mnogo korisniji od pameti. Bio sam dovoljno uplašen da bih uradio ono što bih i sada svakom novopečenom preduzetniku savetovao: našao sam opasnog knjigovođu i još opasnijeg odvokata. A onda sam pažljivo slušao sve što su imali da mi kažu. Naravno, slušao sam i druge. Preuveličavao sam svaku potencijalnu prepreku ili opasnost, naročito one sa strane države. Ako preživiš državu, tržiste je limunada i boza, Svaka budala zna da zaradi dinar, ali treba sa državom izaći na kraj!
Taj „know-how“ nije na prodaju. A ni kupci se baš ne guraju u redovima…
Scena tri: Paučina
Evo – opajao sam paučinu sa bloga. Nije bilo teško. Samo sedneš i pišeš ono što ti prvo padne na pamet. Bez pretenzija. Bez cilja ili plana. „Hoće li to ko da čita?“ Baš me briga. Kada sam počinjao da pišem, nisam o tome upšte razmišljao. Ovo je bila Trajanova rupa u zemlji. Tek posle je izrazla vrba od koje su pastiri napravili svirale…
Ti što sviraju k..cu su razne „analitike“, čiji-je-duži-experti, i druge kragne i daveži. Ovaj blog je oduvek bilo malo džema na kori hleba. Ptičica u krošnji drveta. Nešto što radiš SAMO zato što ti se radi.
Kad na to padne paučina – nešto sa snovima, strahom, i pameću debelo nije u redu…
:.
Milos Stanic
Odličan blog, redovno pratim. 🙂
Definitivno dolaze teška vremena i oko nas je mrtvo more. Ponekad pomislim na dedu i njegovu generaciju i šta su sve oni u životu prošli od kralja, drugog svetskog rata, do uvođenja socijalizma, udbe… pa i dalje podizali porodice i na kraju izgurali. Nije neka uteha… Ko ostane neće živeti kao Kardašiani to je sigurno i bolje bi mu bilo da stegne zube. …ah da, kažu da bog čuva hrabre.
detozin
Ne slažem se sa tobom da dolaze teška vremena. Da bi došla moraju bar povremeno da odu…
A što se hrabrih tiče – sudbina im je da vise na nekoj steni i maštaju o leškarenju ispod drveta. Neki kažu da je to bolje nego obrnuto. Šta ja znam…
Možda je jedino lepši pogled?
Nebojša Pantić
Pa da, rešio PDV i doprinose, pa sad može da bleji i piše depresivne blog postove 😛
detozin
Tri puta čitam da bi provalio šta je tebi ovde depresivno… U sledećem ću da udarim po optimizmu kao da sam član partije na vlasti. Pa da vidim koju ćeš onda da mi nađeš zamerku…
Jelena Milosevic
Ja se slatko nasmejah uz jutarnju kaficu, onaklo lagano 🙂
I da, podsetio si me da treba pisati i izbaciti iz sebe misli da bi mogao dalje da funkcionises, barem meni pomogne.
Ni sama nisam duze vreme pisala, mozda bi trebala da se pokrenem 🙂
detozin
Treba pisati. Kad pišeš moraš i da središ misli i/ili osećanja. Ako ne baš da središ – ono bar da ih sagledaš iz nekog ugla koji nije svakodnevna rutina. A to je već samo po sebi nagrada. Još ako te neko u prolazu malo potapše po ramenu… Šta ćeš više!
Hvala ti na tome…