Nekada je ovo bilo vedro mesto. Ne mislim samo na ovaj blog, već na ceo „komšiluk“. Skupljali smo se jedni kod drugih, ispijali virtualne kafe, ponekad i nešto jače, a neki put smo znali i da razbijemo neku kafanu…
Mislim – svako od nas je tu i tamo imao imao neku masovniju žurku – onokad „ubode“ neki blogerski biser. Ali čak i dok smo tavorili u paučini sopstvenih hermetičnih svetova uvek smo mogli da računamo na uzak krug redovnih virtualnih prijatelja.
A onda je cela ta stvar najednom splasnula.
Naši blogovi sada izgledaju vrlo slično kao desetine hiljada napuštenih lokala u gradovima i selima regiona. Zamrljani, prašnjavi, ofucani… Sa očiglednim tragovima da tu retko ko uopšte zalazi. Jedino poštar da ubaci neku neželjenu poštu, grafiti majstori sa manjkom talenta, i poneko šugavo kuče da digne nogu.
Prelistam povremeno stare postove, ne toliko zbog svoje netragom iščilele mudrosti – koliko zbog dragih komentara. Gde su ti ljudi? Pedya, Novinarska Patka, Retka Zverka, Amarilis, Milja, Kajzer Soze, Mahlat, Tomcaa, Milko, Vanjilica, Cyber Bosanka, Dedabor, Jungle Queen, Verkić… I mnogi drugi, znani i neznani. Sretnemo se tu i tamo u prolazu na nekim drugim užurbanim i haotičnim, tobože-društvenim mestima, tek mahnemo – ili se prosto mimoiđemo.
Šta nam se to desilo?
Isto što i nekadašnjim glamuroznim buticima i restoranima brze hrane? Ubila nas paučina? Smorile nas pogrešne priče i pogrešni ljudi? Pritisla nas zebnja, svoja muka, i tuđa očekivanja?
Šta?
?
Možda samo da odspavamo malo? Biće bolje kad prođe… Štagod.
SindžaMrsomud
Pa… koliko vidim i ti vrlo retko izbaciš post.
detozin
U pravu si. Mislim da je glavni krivac ovaj moj blog-roll. Kad ne baguje pokazuje oko 350 dana u zbiru od poslednjih postova na komšijskim blogovima. A kad zabaguje pa izlista SVE BLOGOVE bude tu praznog hoda za pet-šest godina čekanja. Znam da bi trebalo da ga isključim ili inoviram (kao i mnogo toga drugog) ali.. Sam naslov kaže kako stoje stvari.
preslicavanje
Mene sve to pomalo podseća na one preživele stare prodavnice i lokale u gornjem delu Bulevara – još uvek mrdaju, samo je deo nekadašnjih kupaca prešao na tržne centre i slična mesta.
Ili na one bolje snabdevene knjižare koje su postojale decenijama (čekaj, ima li ih uopšte u gradu…)
No, nisu, dakle, baš sva mesta potpuno napuštena 🙂
Jasno mi je da je na svakom mestu lakše pisati i komentarisati nego na blogu.
Ali i to mu daje nešto antikvarnog šmeka.
Nema apatije, nema predaje.
detozin
Da, da – i miris je sve sličniji 🙂 Ha! Ali ja u stvari volim taj miris. Od kako mi je žena izbacila iz dnevne sobe sve knjige starije od nje – i kancelarija mi pomalo miriše na antikvarnicu.
Bez šale, žao mi je što se jedan period završio, a još više mi je žao što mi izgleda nedostaje energije za neki novi početak. Bivalo je to i ranije, pa se nadam da je samo prolazna faza, uostalom:
„Ja svoju sreću nosim sa sobom
Ona je parče slobodnog neba.“
cyberbosanka
Pa tu smo 😉
Ja još uvijek pišem prilično redovno, ali je činjenica da vrlo malo ljudi komentariše. Češće to urade na FB ili TW nego na blogu. Baš kao što „preslicavanje“ reče – svi otišli u moderne trgovačke centre 😀
detozin
Znam. Samo izgleda su meni ti komentari bili glavno „gorivo“, a često i inspiracija za sledeći post. Čak sam tu interakciju stavio i u credo bloga.
A što se modernih trgovačkih centara tiče nemam baš lepo mišljenje o njima (ni o „društvenim“ – a ni o onim pravim). Pančevo je za kratko vreme posle otvaranja jednog takvog postalo skoro avetinjski grad. Potpuno se izmenio ritam grada, navike ljudi, sve… Da ne govorim o malim biznisima koji propadaju u toj neravnopravnoj borbi, i gubitku za lokalnu zajednicu.
Pogotovo iritira ta naglašena komercijalizacija svega i svačega, i ukalupljivanje u globalni program. Što reče stih iz iste pesme: „po mome mozgu crtaju šeme“. Svi se tu nešto otimaju, puštaju uzdahe i krike individualizma i kreativnosti, ali sve u svemu – mrka kapa.
cyberbosanka
Slažem se sa stavom o trgovačkim centrima, možda zato što se meni lično ne sviđaju. Realno, uvijek mi je tamo loš zrak i ne mogu da dišem kako treba, a sama činjenica da si okružen izlozima koji te mame na kupovinu mi je odvratna i ne volim uopšte da idem tamo. Mi imamo jedan i vjeruj da ga posjetim tek svakih mjesec, dva, a i to samo da bih kupila nešto, nikad da bih tamo jela ili popila kafu, što ljudi masovno rade.
novii
Apatija je ojačala u poslednje vreme, bilo je nekih najava i sad svi su u nekom iščekivanju. Neki čekaju da se privreda pokrene, neki čekaju da osim hapšenja tajkuna počne i donošenje presuda u tim slučajevima, neki čekaju Paypal, neki čekaju da odu za Norvešku da bi radili, neki čekaju da se ukine odredba o zabrani zapošljavanja u javnim službama. Možda vam ovo deluje poznato, ali ja pričam o ljudima koje svakodnevno srećem i o tome kako oni čekaju.
Ima jedna teorija o tome kako je zgodnije kada se umesto „ja bih“ koristi izraz „ja ću“, prema teoriji to daje bolje rezultate u životu.
detozin
U vezi tih teorija, i cele te ideje samopomoći, koučinga, programinga, „svakog dana sve više napredujemo“, i drugih sličnih manifestacija prastare ljudske težnje da se bude bolji i uspešniji – sve one imaju jednu zajedničku osobinu. Na neke ljude deluju, a ne neke ne. Pri tom kod onih na koje deleuju – deluju manje više sve, a kod onih na koje ne deluju je uglavnom ista stvar…
Mislim da imam prava da posle 30-tak godina bavljenja tom materijom (kao učesnih i aktivni posmatrač) zaključim da se radi o specifičnim karakternim osobinama. A da li je karakter moguće promeniti?
Može biti – ali uglavnom ne biva.
Sinisa
Trebalo bi izbeci tu zamku-CEKANJE. Onaj koji stalno ponavlja kako nesto ceka, salje univerzumu jasnu poruku-JA NEMAM. Ja cekam=ja jos uvek to nemam, i cilj nesvesno gurate od sebe, umesto da to sto hocete vizuelizujete i prepustite se emocijama koje to ostvarenje nosi sa sobom, kao da je upravo SAD ostvareno.
Sto se blogova/apatije tice, treba da nastavite da pisete, ali da pisanje proredite (recimo dva teksta mesecno), kako bi tema mogala u potpunosti da se „svari“.
detozin
Verovao ili ne – najbolje tekstove (u nekom ličnom smislu, ali i u smislu „popularnosti“) sam napisao kada sam imao potrebu nešto da kažem, a ŠTA ĆU DA KAŽEM bi se pojavilo tek negde u toku realizacije. Svako od nas je pun kao butan-boca, nedostaje nam samo varnica za dobar vatromet…
A što se čekanja tiče nedavno sam kupio jednu genijalnu majicu sa poslovicom na Engleskom (u grubom prevodu):
„Prvi ptić dobije crva, ali DRUGI miš dobije sir.“
🙂
ТоМЦаа
Надовезујем се 🙂 Са мном је проблем што сам изгубио потребу да нешто кажем. Заћутао сам, сад махом само читам (додуше и то нешто ређе, бар што се наших блогова тиче) и ћутим. Појели ме посао, факултет, жена, банке, политика, све по мало. Ал то је друга прича.
Није требало то да дозволим. Волео бих да ми овај текст да полета и да кренем да шибам по тастатури као у добра стара времена, али већ сам почињао испочетка (више пута), и то се заврши на томе да немам шта да кажем и нашарам нешто безвезе, чисто да убијем коју буба-швабу у пролазу, иако је цело легло тамо негде иза, заштићено.
С вером у боље сутра, велики поздрав, чика Мико, а и остали другари који ово читате!
Džiadžojka (alias Vanjilica)
Opravdanje: Umrla mi baba. Stop. S babom i inspiracija. Stop.
Potpis roditelja ______________________
(Jedan pegla i gunđa, drugi pravi društvo babi, gorepomenutoj. Stop.)
detozin
Pomislio sam da je nešto tako kad sam video da si stavila katanac. Moje saučešće. Posle očeve smrti nisam TO mogao da prevalim preko usana godinu dana, ili duže. Ali nastavio sam da pišem izneđu ostalog i zbog njega.
On mi je bio najredovniji čitaoc…
Džiadžojka (alias Vanjilica)
Izvini čika Miko, nije trebalo moj komentar da zvuči toliko ozbiljno, izvinjavam se. Nije umrla ONA baba, nego druga, ali hvala ti za saučešće. Htela sam da se našalim na račun dece koja izostaju iz škole, jer im svake druge nedelje „umre“ po neka baba i deda. Ova moja stvarno umrla ovaj put, ali nije to razlog zbog kog sam prestala da pišem…
Zakatančila sam posle izbora. To mi je bilo stresnije od babinog upokojenja, koliko god to grozno zvučalo.
Shvatila sam da jedino što mi ostaje je da odem odavde, i bila sam besna jaaaako, jer mi se ne ide. A opet nemam više gde da se sakrijem od budaka, od ogavnih, zatucanih, iskompleksiranih, nadobudnih, nesposobnih, nevaspitanih, GLUPIH ljudi. Jedino mogu da pobegnem. I pobegla sam u sebe samu. Bolje nego da se istresam na blogu.
* * *
Uvek sam mislila kako je teže ljudima kojima roditelji kasnije umru… Provedeš ceo život s njima i koliko god da te nekada nerviraju – TU SU ZA TEBE. Divan je taj osećaj. Ali verujem da i danas u glavu često pitaš svog tatu za savet ili mišljenje. Život jeste ograničen svim živim bićima ove planete, ali ne gledaj na to kao na tragediju, veseli se što si imao tu privilegiju da baš ti budeš njegov sin i da sada kada nije fizički prisutan i dalje ZNAŠ šta bi ti rekao i šta bi uradio. To ne umire.