Bil Gates je nedavno na svom FB profilu podelio ovaj infografik, uz komentar: „This might be the most mind-blowing fact I learned this year:“ Radi se o zapanjujućoj činjenici da je Kina u poslednje tri godine proizvela više cementa nego USA u celom dvadesetom veku. Ali šta to zapravo znači?
Verujem da će se polemika voditi još dugo, a ljudi će kao i uvek strane zauzimati na osnovu već definisanih „pripadnosti“. Ali možda nije loše ponekad sagledati stvarnost iz neutralnog ugla? Zašto su ekonomske „činjenice“ toliko drugačije od stvarnosti na koju ukazuje ovaj inforgrafik? Ako se tamo na istoku dižu preko noći čitavi megalopolisi, kako je moguće da ogroman broj ozbiljnih ljudi smatra da je na Zapadu sve dobro da bolje (skoro) biti ne može?
Rigidna istočna filozofija betona, je zapravo zapadna ekonomija 20 veka. Masovna proizvodnja, urbana ekspanzija, javni radovi, kapaciteti, kontejneri, sirovine… Bazična ekonomska logika produktivnosti, ekonomičnosti, rentabilnosti. Napuniti kontejner nečim što može da se obuče ili obuje za što manje novca. Što više kontejnera. A onda tako zarađen novac pretvoriti u nove investicije, infrastrukturu, stanove, magacine, puteve, mostove. Da bi sutra mogli da napunimo još više kontejnera…
Nasuprot tome imamo novu zapadnu ekonomiju koja je sublimirana u čuvenoj izjavi Stiva Džobsa o proizvodima koji su „toliko slatki da želiš da ih poližeš“. Ikonice? To je u stvari matematika/ekonomija višeg nivoa. Manje je zagađenje, manje akanje resursa, ogroman broj ljudi lepo živi dizajnirajući, programirajući, marketirajući, ili prodajući IKONICE. Proizvod je zapravo idealan – ima užasno kratak period „poluraspada“ – tržište je uvek gladno, a ogroman deo profita se vrti u krug jer se troši na skoro jednako virtualne vrednosti.
Naravno ova slika je (namerno) karikirana. Ali ukazuje na neke suštinske razlike kojih često nismo svesni. Šta će se za trideset godina desiti sa kućama od drveta i kartona? U šta će se pretvoriti ikonice, sofver, i skupi dizajnirani gedžeti za samo nekoliko meseci? Šta bude sa starim bilbordima, sekundama reklamnog prostora, zvučnim sloganima i marketinškim strategijama?
A beton je za večnost…
:.
/infografik je preuzet odavde/
Miroslav Saračević
Ja ne mislim da razvoj jednog dela sveta znači da ovaj drugi deo mora da propadne. Većina džinovskih koraka koje Kina pravi joj služe da stigne do tačke koju je zapad već prešao.
Doduše ja sam u ovome subjektivan, jer pripadam svetu koji pravi i prodaje „ikonice“.
Detozin
Moj posao je negde na „razmeđu svetova“ (što ne znači da sam objektivan) – ali pitanje nije ko tu propada, već da li su tržišne vrednosti realne na duži rok. Jer mi ipak ne možemo jesti ikonice koliko god one slatke izgledale. One zapravo imaju smisla samo ukoliko ih prodajemo po toj ceni po kojoj ih SADA prodajemo. A šta će biti kada mašinerija za mešanje betona pređe na taj teren?
Ovim tempom nećemo dugo čekati na odgovor…