Lekcija: „Biti čovek“

Da li je današnje vreme liberalnije nego ono od pre 40 godina? Ako odgovorite bez razmišljanja, verovatno ćete odgovoriti potvrdno. Ali – hajde da, za promenu, razmislimo malo…

Ispričaću vam jednu istinitu priču.

U to vreme (’76. godine) išao sam u osmi razred osnovne škole. Razredni starešina mi je bio jedan fenomenalan lik, nastavnik fizičkog vaspitanja Čeda Vučković, a dobar deo drugara i drugarica iz razreda su, kao i ja, bili došljaci sa raznih strana. Verovatno su obe činjenice od značaja za događaj koji ću opisati.

U svakom slučaju – bili smo neobično homogena ekipa, na čemu je pomenuti „Čedica“ (kako smo mu tepali, ne bez aluzija ne njegovu skromnu visinu) vrlo brižljivo radio. Imali smo čak i svoj odeljenski časopis, svoj slogan („svi za jednoga – jedan za sve„), svoj odeljenski bend… Razna školska takmičenja su bila posebno pogodan poligon za peglanje tog identiteta, i bilo ih je mnogo, ali jedno smo svi dobro upamtili. Bilo je to povodom dana škole, svako odeljenje je trebalo da smisli i uvežba vrlo ambiciozan program, sastavljem od pet-šest disciplina, uključujići i folklor, anegdotu, horsku pesmu… Vežbalo se intenzivno, obično posle časova, i bilo je vrlo naporno. Da bi nam pružio dodatan motiv, razredni nam je dao blanko obećanje: ako pobedimo – vodi nas sve u bioskop da gledamo film po našem izboru.

Moj drug Vlada je bio lik kome takva prilika nije mogla da promakne. Brzo nas je sve animirao, i organizovali smo zamku za Čedicu:

– Bilo koji film?
– Da.
– Stvarno BILO KOJI film?
– Bilo koji…
– Časna reč?

Čedica je verovatno u tom trenutku shvatio zamku. Stari sportski padobranac, iskusni ronilac „na dah“, svestrani gimnastičar, i vrsni pedagog – našao se u poznatoj situaciji. Ono kad više nema nazad.

Džeronimoooooo!

Nekoliko nedelja kasnije (pošto smo naravno pobedili na takmičenju) skrušeno je primio svoju „presudu“. Film po našem izboru se zvao „Dobro je i poželjno voditi ljubav„. Da, u pitanju je bilo baš ono na šta i liči. Neki italijanski šaljivi soft-pornić, koji se davao u bioskopu Doma Sindikata. Čedica je postavio samo jedan uslov: ako idemo – moraju SVi da idu, bez izuzetka i opravdanja. I to (iz razumljivih razloga) mora da bude naša zajednička tajna…

Posle nam je pričao kako ga je radnica na biletarnici gledala kao ludaka dok je kupovao 30 karata, i uredno tražio popust na grupne učeničke posete.

Isti taj legendarni Čedica nas je u poslednje dve školske godine odveo u skoro sva beogradska pozorišta i većinu muzeja. Uvek smo nekako ulazili „na mufte“, ili je to već on nekako sređivao, možda čak plaćao i iz svog džepa, ne znam… I moram priznati da se većine tih predstava ne sećam, jer ipak je to bilo pre punih 40 godina.

Ali mogu da garantujem da se sigurno svi akteri događaja sećaju bar naziva tog smešnog filma. Izvesno je to svima bio prvi sličan koji su ikada gledali. Nekima verovatno i poslednji (bar u bioskopu). Ali mislim da je Čedina lekcija bila mnogo sadržajnija. Pokazao nam je ličnim primerom šta znači držati reč – držati do sebe. Možda tada nismo ni shvatili koliko je rizikovao. Ali shvatili smo kasnije. Svako od nas je kad-tad morao da rizikuje nešto da bi sačuvao (samo)poštovanje. Skoro sam siguran da je „Čedicin dobri duh“ uvek bio prisutan u tim trenucima.

I sad vas pitam – da li to postoji danas?

Da li danas postoje pedagozi tog profila? Ljudi koji su spremni da odbace hipokriziju, malograđanštinu, „korektnost“, konformizam, formalizam, kukavički podanički mentalitet državnog „šrafa“? Koji su spremni i sposobni da decu nauče prave životne lekcije? Po svaku cenu?

Svi za jednog – jedan za sve…

:.