Odavno nisam pisao o nekoj knjizi. Ova to definitivno zaslužuje. Samo mi je žao što nisam ranije imao prilike da je pročitam. Ako ste dizajner, ili preduzetnik, ili želite to da budete (jedno, drugo, ili oba) – nemojte nipošto napraviti tu grešku.
Knjigu potpisuju Steven Heler i Lita Talarico. Stiven je verovatno jedan od najplodnijih pisaca literature iz oblasti dizajna, i dobitnik AIGA medalje za životno delo, a Lita je pedagog (i ko-predsednik) na School of Visual Arts (NY).
Specifičnost pomenute škole (čijim MFA Dizajn-programom rukovode autori ove knjige) je baš u tome što svoje studente podstiče da postanu Dizajn-preduzetnici. Taj koncept nije nov, i postoji praktično od kada postoji i dizajn, ali je tokom godina prilično potisnut „klijent-agencija/dizajner“ praksom. Knjiga predstavlja kompilaciju projekata/biografija autora koji sa više ili manje uspeha posluju na tržištu, i pritom se bar povremeno bave dizajnom za račun nekog sopstvenog poslovnog poduhvata.
Uradi sam…
Situacija koja se može opisati kao „sam-sebi-klijent“ (ili „sam-sebi-dizajner“) skupila je između korica ljude sa različitim bekgroundom. Neki od njih su školovani dizajneri (bez formalnih znanja iz oblasti biznisa), kod drugih je situacija obrnuta, ali postoji i prilična grupa (mahom studenata sa SVA-NY) koji su imali tu sreću da se spremaju za obe uloge.
Projekti su najrazličitiji – od igračaka, suvenira, knjiga i časopisa, sajtova & web servisa, fontova, mode, nameštaja – pa sve do sasvim originalnih ideja koje je jako teško klasifikovati. Ali ovo nije samo još jedna od bezbrojnih knjiga koje nas zasipaju „vizuelnom stimulacijom i inspiracijom“. Iza svakog pojedinačnog intervjua, polako se formira čvrsta ideja o prednostima, ograničenjima, zakonitostima – o čitavom SVETU koji stoji iza tog koncepta. Pojavljuje se slika Autora, koji najčešće u slobodno vreme, između standardnih plaćenih „narudžbi“, investira svoj talenat i lični novac u neki sopstveni projekat, ili više njih. Vrlo često ti projekti nemaju komercijalno opravdanje. Bar ne na „prvu loptu“. Ali kreativna sloboda koja se retko sreće na tržištu, omogućava autorima da izgrade prepoznatljiv stil, ili stvore brend (komercijalni ili lični) u nekoj specifičnoj oblasti.
Zašto je ova ideja važna?
U vreme start-up manije odgovor je očigledniji nego ranije. Originalne ideje su bar jednako važne koliko i originalne i sveže realizacije. Uključujući i neuspešne. Sama suština dizajna je u pronicljivom otkrivanju i prepoznavanju problema, lucidnoj analizi, kreativnom, duhovitom, ili dovitljivom rešenju…
Ali čak i kada ta moda jednom neminovno prođe – ideja o sopstvenom dizajn-projektu će nastaviti da živi kao i do sada. Zato što je ona vrlo bliska primarnoj stvaralačkoj ideji. Večita dilema o tome da li je dizajn prvenstveno zanat ili umetnost, prevazilazi se u zajedničkom porivu da se ideja realizuje bez kompromisa. Po svom ćefu, viziji i ukusu. Bez upravnog odbora, klijent-side eksperata, frustriranih kritičara, ili u timskom ekspres loncu…
Kriterijum uspešnosti – postaje potpuno subjektivan, a jedino merilo je stepen realizacije originalne ideje. Kruna toga može (a ne mora) biti komercijalni uspeh, priznanje struke, fanatična zaljubljenost publike/potrošača, ili bilo šta drugo…
Ali ovakvi projekti velikom većinom pokazuju jednu bitnu razliku u odnosu na standarne „kreativne tunele“ – rezultati su mnogo manje konfekcijski i predvidivi. Kao da je ogromna sputana energija odjednom puštena sa lanca…
Standardni sistemi rada su efikasni, kontrolisani, kvalitetni, standizovani…
Ali prave ideje – žive samo na slobodi.
.
(knjigu The Design Entrepreneur možete malo prelistati na „Google-books“, ako kliknete na link)
.
Ostavite odgovor