Možda je malo nekulturno? U principu sam protiv nasilja, ali agresivnost u poslu nije, sama po sebi, loša stvar. Ako ste nadobudni klinac (bože, da li je iko ikada o sebi mislio: „ja sam nadobudni klinac“?) višak samopouzdanja je definitivno bolja stvar od njegovog manjka.
Ali postoji jedna tanka crvena linija koja razdvaja pajace – od ljudi sa potencijalom. To je onaj trenutak kad shvatiš da si „out of your league“. Kad dođe taj „stani-pani“ momenat, oni najbolji se vade na šarm, iskrenost, na neku dobro uvežbanu foru.
Oni osrednji se ukrute, parališu, – i stoički izdrže pet najgorih minuta u životu. I gore stvari prođu. Ako ostaneš da stojiš, ima šanse za tebe. Ponekad samo treba malo progutati ponos. naučiti nešto, i nastaviti dalje kao da se ništa nije desilo. Loša vest je da većina ljudi nema vremena da se bavi nama. Dobra vest je da većina ljudi nema vremena… I da sećanja blede.
Amateri, gubitnici,
trgovci maglom…
Ali postoje i ljudi koji su zalutali. Koji misle da jučerašnji trik pali svaki dan, i na svakom mestu. Ljudi bez mašte. Onda kad treba da ćute – oni prave buku. Onda kad treba da slušaju – oni viču na sav glas. Umesto da sebi i drugima postavljaju pametna (ili bilo kakva) pitanja – oni se gađaju praznim i besmislenim frazama.
A onda zalupe vrata za sobom. Takođe nogom.
Kad otvaraš vrata nogom, to ponekad ima smisla. Možda nije mnogo pametno, ali bar govori o želji i karakteru. Pokazuje sirovi potencijal. Ako stvari nastave da se kreću u dobrom smeru, ako si pravi čovek na pravom mestu, i ako u tvom „repertoaru“ ima nešto više od prazne halabuke – ko zna? Šansa uvek postoji.
Ali kad zatvaraš vrata nogom – to samo pokazuje da nemaš ideju šta bi dalje radio na toj sceni i sa tom konkrenom publikom. Što je najgore – tim besmislenim gestom jasno poručuješ da nemaš ni trunku poštovanja prema šansama koje ti se igrom slučaja ukazuju. Jer čak i najmršavija šansa – je šansa. Kao kad pecaš ribu – pa uloviš neku malu. Da li je riba kriva? I kakve uopšte to ima veze sa krivicom?
Nadobudni klinac bi se ovde uhvatio za reč. Ta reč koja mu bode oči je „igra slučaja“ – tj. sreća. Najvažnija zajednička osobina svih nadobudnih klinaca je ta da podcenjuju važnost sreće. Bilo da smatraju da je, nekim čudom, nose u džepu, bilo da potpuno negiraju njen uticaj.
Ta zabluda najčešće traje sve do trenutka kad prerastu tu detinjastu fazu. Ili dok potroše sve svoje šanse. Postoji još nešto zanimljivo u vezi šansi: Najduže se sećaš onih propuštenih.
Ukoliko nisi suviše glup da ih prepoznaš.
Ostavite odgovor