Armagedon

Obično još u novembru ulazim u tu fazu kada „radim na adrenalin“, a u decembru se tako nešto već dvadesetak godina podrazumeva.  Šta to tačno znači? Osim što „spajam vikende“ (7/7) , radno vreme produžavam na „od buđenja – do padanja u nesvest od umora“. Znam da nekome to zvuči kao preterivanje, ali ceo taj cirkus je već suviše dugo deo mog bioritma (a bogami i bioritma moje porodice) – da sam potpuno prestao da obraćam pažnju na sve to…

Dešavalo se da supruga i ja ozbiljno razgovaramo o mogućnosti da „preskočimo“ neku novogodišnju frku (tako joj tepamo), ali nekoliko stotina stalnih klijenata bi to shvatili kao izdaju. Tako da za sada – ništa od toga…  Ceo taj spektakl ostaje do daljnjeg nužno zlo.

A nekada je bio – šansa!

Bila su to ona depresivna vremena ranih 90-tih, kada se za boks najgore krdže vadilo 10 nemačkih maraka, a retko koja plata je prelazila tu sumu.  „Žiralno plaćanje“ je bio proces u kome se uplate na tekući račun, po „šticovanom“ kursu, nisu primale posle četvrtka. Zašto? Da bi se uz pomoć „štedionica“ i fiktivnih ugovora o „intelektualnim uslugama“ bezvredni dinari  za  nekoliko sati (naravno, uz „šticung“) pretvorili u čvrstu valutu. Pre nego što ispare u hiper-inflacijskom  vrtlogu…

Zato i dan danas kad čujem za „intelektualne usluge“ – poželim da se okupam.

Ali i u tom i takvom haosu  su postojala kakva-takva pravila. Ako se satremo od posla – zaradićemo nešto, pa ćemo od tog novca nabaviti neku mašinu, osvojiti neki novi proizvod, otvoriti neku novu perspektivu… Ako se nije dalo drugačije – radili smo uz avans 100%. Samo delić onoga što bi mogli, ali skoro bez rizika.  Pa ipak – kad otvoriš slamaricu posle svega, mogao si bar da izbrojiš „koliko si dobar“… U našem poslu Nova godina je nešto kao žetva. Ako si dobro radio cele godine – i žetva će biti dobra! Ali važi i obrnuto: ako obaviš žetvu onako kako treba (sa što više zadovoljnih klijenata) – sledeće godine nemaš čega da se bojiš…

Ta jednostavna pravila su važila uvek. I u ta – najgora od svih loših vremena…

A danas?

„Burazeri“ su pojeli sve. Nekada si mogao da napraviš kućicu od plate. Jedeš paštete i makarone, skupiš par stotina maraka, nađeš nekog dunđera, kupiš malo cementa, doteraš kamion šljunka, pozoveš ortake… I izliješ temelje! I tako desetak godina, mic po mic. Naučiš u međuvremenu kako se pravi beton, kako se vezuje armatura, kako se upasuje stolarija, kako se lepe keramičke pločice…  Pa na kraju ostaviš deci pedesetak kvadrata nekakvog stambenog prostora. A danas?

Danas se više nikakav rad ne isplati…

Prosto – nakotilo se suviše parazita koje treba nekako izdržavati. Čim nešto radiš – znači da imaš. Čim imaš – daj! Neki pobegnu u politiku da se spasu od toga, ali brzo shvate da ako ne daš na mostu…  Drugi promene stranu – pa pobegnu u sistem.  Sa ove strane je ostalo nas malo, i polako potpuno izumiremo. Srećem sve češće nekadašnje preduzetnike koji su se „udomili“. Ne cvetaju im ruže, ali se bar ne satiru…

Nekada je, na primer u starom Rimu, klasu povlašćenih patricija opsluživala ogromna vojska robova. Našlo se tu ponešto i za gradsku sirotinju (hleba i igara), ali ukupan odnos onih koji u znoju lica svog stvaraju nešto – i onih koji jedu paštetu od slavujevih jezika – nije prelazio više od 3:1. A onda su sledili vekovi tehnološkog razvoja…

I sada je odnos obrnut.

Mislio sam naivno da je to naš lokalni izum, ali mi smo (po običaju) samo malo ekstremnija varijanta globalnih trendova. Danas u celom svetu ogroman broj ljudi zapravo ne stvara ništa, ne radi ništa, i ne služi ničemu. Samo troše. I smatraju da je to njihovo civilizacijsko pravo. Nikada nisu uzgajili ni pušlu rotkvica. Nikada nisu napravili ni jednu jedinu ciglu. Nikada u životu – BAŠ NIŠTA KORISNO nisu uradili – a jedu, piju, školuju decu, kupuju najluđe gadžete, poslednje modne krikove, plaćaju fiktivnim novcem virtualne usluge, zadovoljavaju svoje kompleksne socijalne potrebe… Najnebuloznijim statusnim simbolima potvrđuju svoje najbesmislenije društvene aspiracije…

Mi smo deo civilizacije koja definitivno MORA da propadne…

:.